Патријарх српски Павле I, такође познат и као Павле Смедеревски (прва половина 16. века) био је пећки архиепископ и самопроглашени патријарх српски од око 1530. до око 1541 године. Претходно је био смедеревски митрополит, а његова служба пада у време упражњености српског патријаршијског престола. Покушао је да обнови Српску патријаршију, у чему је привремено и успео, али накратко. Његов покушај ће нешто касније поновити Макарије Соколовић, који је уз помоћ свог рођака, османског везира Мехмеда Соколовића, успео да се избори за коначну обнову Српске патријаршије (1557). Павле се у историјским изворима помиње као пећки архиепископ и српски патријарх првенствено у старим српским поменицима и токловањима, а такође и у црквеним исправама које сведоче о његовим споровима са охридским архиепископом Прохором, као и у појединим исправама влашког и венецијанског порекла.
Биографија У периоду након османског освајања Београда (1521) и Мохачке битке (1526), владика Павле је служио као митрополит смедеревски, управљајући једном од најзначајнијих српских епархија. У то време, црквене прилике у српским земљама биле су нередовне, а такво стање трајало је још од времена каоначног пада Српске деспотовине (1459) и смрти српског патријарха Арсенија II (1463).
Нередовно стање покушала је да искористи суседна Охридска архиепископија, која је настојала да прошири свој утицај и на епархије у српским земљама. Томе се успротивио смедеревски митрополит Павле, који је око 1530. године уз помоћ неколицине српских црквених и народних првака и неких османских званичника успео да се учврсти у Пећи, поставши нови пећки архиепископ и српски патријарх, чиме је извршен покушај обнове Српске патријаршије у Пећи.
Томе се успротивио тдашњи охридски архиепископ Прохор, што је довело до дуготрајних спорова. На црквеном сабору, који је одржан 13. марта 1532. године, Прохор је анатемисао Павла и његове следбенике. После извесног времена, Павле се помирио с Прохором и признао његову врховну надлежност, али је касније обновио борбу за ослобађање Пећи од надлежности Охрида. Османска власт је потом затворила Прохора и његове најближе људе, што је омогућило Павлу да уклони напоуздане владике и обнови рад на поновном успостављању Српске патријаршије.
У историографији се сматра да су подаци из 1530-тих година о политичким плановима и везама српско-венецијанског трговца и издавача Божидара Вуковића са неименованим српским патријархом односе управо на Павла.
Прохор је успео да се ослободи заточеништва, након чега је поново именован за Охридског архиепископа. Након Прохоровог повратка у Охрид, сазван је нови сабор, који је одржан 20. јула 1541. године, а на коме је проглашено свргавање Павла и његових најоданијих сабораца, међу којима су били владика Неофит од Леснова, Теофан од Зворника и Пахомије од Кратово, уз претњу анатемом свима који би наставли да подржавају Павлов покрет. Павле је после овога отишао у иностранство, посетивши суседну Кнежевину Влашку за време владавине војводе Радула Пајсија (1535-1545).
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Свештенство из Смедерева Категорија:Епископи Српске православне цркве