Историја моде односи се посебно на развој сврхе и намере одеће, обуће и додатака, као и на њихов дизајн и конструкцију. Модерна индустрија, заснована на фирмама или модним кућама које воде појединачни дизајнери, започела је у 19. веку са Чарлсом Фредериком Вортом који је, почев од 1858. године, био први дизајнер који је своју етикету ушивао на одећу коју је креирао. мини| Хаљина приписана Чарлсу Фредерику Ворту за Елизабету Баварску, насликао Франц Ксавијер Винтерхалтер мини|Мушко сомотско 3-делно одело, 1755 Пре средине 19. века подела између високе моде и конфекције заправо није постојала. Али већину основних комада женске одеће су израђивали по мери кројачи и шваље у директном контакту са клијентом. Најчешће је одећа била кројена шивена у домаћинству. Када су се појавиле продавнице за конфекцијску одећу, ова потреба је нестала из домаћинских послова.
Штампани дизајни, посебно из Париза, кружили су широм Европе и жељно ишчекивани у провинцијама. Шваље би онда тумачиле ове обрасце најбоље што су могле. Порекло дизајна била је одећа коју су осмислиле најмодерније особе, обично оне на двору, заједно са својим кројачицама и кројачима. Иако се одевене лутке дистрибуирају из Француске од 16. века, а Абрахам Босе је 1620-их производио модне гравуре, темпо промена се појачао тек 1780-их са повећаним објављивањем француских гравура које илуструју најновије париске стилове, праћене модним часописима попут Cabinet des Modes. До 1800. сви Западно-европљани су се облачили подједнако; локалне варијације постале су знак провинцијске културе.Laver, James: The Concise History of Costume and Fashion, Abrams, 1979, p. 62; Fernand Braudel, Civilization and Capitalism, 15th–18th Centuries, Vol 1: The Structures of Everyday Life, p317, William Collins & Sons, London 1981
Почетком 20. века модни часописи и новине са рото-гравуром, почеле су да укључују фотографије и постале још утицајније. Ови часописи су били веома тражени широм света и имали су дубок утицај на укус јавности. Талентовани илустратори цртали су атрактивне модне трендове за ове публикације, које су покривале најновија достигнућа у моди. Можда најпознатији од ових часописа био је Gazette du Bon Ton који је 1912. године основао Лусијен Вогел и редовно излазио до 1925.
Пре 1900: Почеци моде Током раног 18. века први модни дизајнери долазили су до изражаја као предводници моде. 1720-их краљичина кројачица Франсоаз Леклер постала је тражена међу женама француске аристократијеRoche, Daniel, The culture of clothing: dress and fashion in the ancien regime, Cambridge University Press, Cambridge, 1996 а средином века модне продавнице стекле су националну популарност и прошириле базу купаца на страну аристократију.Clare Haru Crowston, Credit, Fashion, Sex: Economies of Regard in Old Regime France, 2013 Међутим, Роз Бертан се генерално сматра првом међународно познатом модном дизајнерком.
Роз Бертан (2. јула 1747 - 22. септембра 1813), названа „министарком моде“, била је кројачица француске краљице Марије Антоанете, од 1770. до 1793. Бертан је отворила радњу у Паризу и имала је значајан утицај на париски стил, све док је Француска револуција није натерала на изгнанство у Лондон.
Марија Антоанета се ослањала на педантне дизајне Роз Бертан како би јој помогли да се "са непријатељима бори са стилом". Иако су покушаји Марије Антоанете углавном били неуспешни, начин на који је Бертан помогла краљици да се изрази кроз моду био је преломан и створио је преседан за монархе који су је следили. Почетком 19. века, дизајнери попут Ан Маргарет Ланчестер и Мари Ан Бел ширили су своје пословање и објављивали сопствене дизајне у модним часописима.Ashelford, Jane, The art of dress: clothes and society, 1500-1914, National Trust, London, 1996 У првој половини 19. века модни париски дизајнери, попут Мадам Вињон, Мадам Викторин и Мадам Палмир, обично нису самостално дизајнирале производ већ су производ креирали у сарадњи са жељама својих клијената.Valerie Steele: Women of Fashion: Twentieth-century Designers, Rizzoli International, 1991
Енглез који је живео у Паризу, Чарлс Фредерик Ворт (1825 - 1905), сматра се првим дизајнером у модерном смислу тог појма, са великим предузећем које је запошљавало многе углавном анонимне кројаче и кројачице. Вортов успех је био такав да је могао да диктира шта купци треба да носе. Доспевши у центар пажње као главни дизајнер царице Евгеније, Ворт је користио своје краљевске везе како би стекао признање и клијенте. Проглас Наполеона III 1. фебруара 1853. да посетиоци неће бити примљени на његов двор без свечане одеће значио је да је популарност одеће у Вортовом стилу постала огромна. Украшене и израђене од најфинијих материјала, Вортове хаљине добро су познате по својим кринолинама (металне конструкције налик кавезу које су хаљину држале у стилском облику).
Током раних деценија 20. века, висока мода је потекла из Париза и, у мањој мери, из Лондона. Модни часописи из других земаља слали су уреднике на париске модне ревије. Робне куће такође су слале купце на париске изложбе, где су куповали одећу за копирање (и другима отворено крали линије стила и украсе).
1900 - мини|367x367пиксел| Модерна дама ере: портрет Ђованија Болдинија (1845 – 1931) на коме је приказана Елизабета Вартон Дрексел 1905. Одећа коју су помодне жене носиле током Бел Епока (1871-1914) била је запањујуће слична оној која се носила у добу модног пионира Чарлса Ворта. Крајем 19. века, хоризонти модне индустрије проширили су се због стабилнијег и независнијег начина живота добростојећих жена и практичне одеће коју су захтевале. Међутим, мода Бел Епок и даље је задржала сложени, украшени стил 19. века. Промена моде била је незамислива, па је употреба различитих украса била све што је разликовало одећу од сезоне до сезоне.
Уочљиви отпад и изражена потрошња дефинисали су моду деценије, а одећа тадашњих креатора била је екстравагантна, окићена и мукотрпно израђена. Заобљена силуета доминирала је модом све до око 1908. године. Пред крај деценије Пол Поаре је представио дизајне који нису укључивали подсукњу или стезник, избацујући S облик из моде. Ово је била велика промена, јер су женске струкове обликовали стезници још од ренесансе.
Кућа Редферн, коју је основао енглески кројач Џон Редферн (1820-1895), била је прва модна кућа која је нудила женску спортску одећу и одело по мери према мушким колегама, а његова практична и трезвено елегантна одећа убрзо је постала неопходна у ормарима добро обучене жене.
1910 - Током раних година 1910-их модерна силуета постала је много гипкија, флуиднија и мекша него у 19. веку. Када је руски балет Ballets Russes извео Шехерезаду у Паризу 1910. године, уследила је помама за оријентализмом. Модни креатор Пол Поаре био је један од првих дизајнера који је ово увео у модни свет. Клијенти Поареа одједном су трансформисани у девојке из харема у лепршавим панталонима, турбанима и живим бојама и гејше у егзотичном кимону. Поаре је такође осмислио прву одећу коју су жене могле да се обуку без помоћи собарице.
Покрет Ар Деко почео је да се појављује у то време и његов утицај је био очигледан и у дизајну многих модних креатора тог времена. Једноставни шешири од филца, турбани и облаци тила заменили су стилове покривала за главу популарне у 19. веку. Током овог периода прве праве модне ревије организовала је Жан Пакан, једна од првих женских модних креатора, која је уједно била и прва париска модна кућа која је отворила стране филијале у Лондону, Буенос Ајресу и Мадриду.
Два најутицајнија модна дизајнера тог времена били су Жак Дусе и Мариано Фортуни. Дусе се истакао у слојевитим пастелним бојама, а његове сложене ваздушасте хаљине сугерисале су импресионистички одсјај одбијене светлости.
Дизајнер Мариано Фортуни и Мадрацо са седиштем у Венецији је за своје дизајне хаљина осмислио посебан процес карнера и нове технике бојења. Свака хаљина је направљена од једног комада најфиније свиле, у јединственој боји добијеној поновљеним потапањем у боје чије су нијансе наговештавале месечину или водене одсјаје венецијанске лагуне. Међу његовим многим поклоницима били су Елеонора Дузе, Исидора Данкан, и др.
Промене у одевању током Првог светског рата више је диктирала потреба него мода. Како је све више и више жена било принуђено да ради, оне су захтевале одећу која је више одговарала њиховим новим активностима. Друштвени догађаји морали су се одложити у корист хитнијег рада, посета рањеницима, смртних случајева што је значило је да су тамније боје постале норма. Појавио се нови монохроматски изглед који младим женама у угодним околностима није био познат. До 1915. године дужине модерне сукње су се подигле изнад скочног зглоба, а до 1920. до средине листа.
Златно доба француске моде Период између два светска рата, који се често сматра златним добом француске моде, био је период великих промена и реформи. Висока мода је пронашла нове клијенте у редовима филмских глумица, америчких наследница и супруга и кћери богатих индустријалаца.
1920 - десно|мини|354x354пиксел| Модерна холивудска глумица Луиза Брукс После Првог светског рата, у моди се догодила радикална промена. Високе фризуре уступиле су место кратким буби фризурама. Корсети су напуштени, а жене су посуђивале одећу из мушке гардеробе и одлучиле су да се облаче као дечаци. Иако у почетку многи модни креатори нису били вољни да усвоје нови андрогини стил, прихватили су га од око 1925. године. Појавила се силуета без појаса, а агресивно облачење ублажиле су перјане бое, везови и ефектни додаци. Стил флапера постао је веома популаран међу младим женама. Спортска одећа постала је популарна и код мушкараца и код жена, а дизајнери попут Жана Патуа и Коко Шанел популаризирали су спортски и атлетски изглед.
Велика креаторка Коко Шанел била је главна фигура моде у то време, позната по својој магнетној личности као и по елегантном и прогресивном дизајну. Шанел је помогла популаризацији буби фризуре, мале црне хаљине и употребе жерсеја за женску одећу; такође је уздигла статус бижутерије и трикотаже.
Још два истакнута француска дизајнера двадесетих година били су Жана Ланван и Жан Пату. Име Жане Ланван се појављује у модном годишњаку отприлике 1901. године, међутим 1920-их је достигла врхунац свог успеха. До 1925. године Ланван је производила много различитих производа, укључујући спортску одећу, крзно, доње рубље, мушку моду и дизајн ентеријера. Њен глобални приступ моди наговестио је шеме које ће све велике савремене модне куће касније усвојити у својим напорима различитости.
Стил Жана Патуа никада није био уобичајен, већ пун оригиналности и одликован проучаваном једноставношћу која је требало да му донесе славу, посебно на америчким тржиштима. Многи од његових одевних предмета, са својим чистим линијама, геометријским и кубистичким мотивима, те мешавином луксуза и практичности, дизајнирани су да задовоље нову моду за живот на отвореном и носе изванредну сличност са модерном спортском одећом. Најпознатија заговорница његовог стила била је Сузан Ленглен, легендарна тениска шампионка.
У мушкој одећи је расло расположење за неформалност, посебно међу Американцима, што се одражавало на модне стилове који су истицали младоликост и опуштеност. У прошлости је постојала посебна одећа за сваки догађај, али младићи двадесетих година, који се више нису плашили да покажу своју младост, почели су да носе исто меко вунено одело по цео дан. Кратке јакне замениле су старе дуге јакне из прошлости које су се сада носиле само у свечаним приликама. Мушкарци су имали на располагању разнолику спортску одећу, укључујући џемпере и кратке панталоне. За вече кратки смокинг био је модернији од фрака, који се сматрао помало старомодним. Лондонски крој, танких линија, широких рукава и постављених рамена, који је усавршио енглески кројач Шолте, био је веома популаран.
Многе звезде немог филма имале су значајан утицај на моду током 1920-их, укључујући Луизу Брукс, Глорију Свансон и Колин Мур. Лагана мода из 1920-их прекинута је након краха Вол Стрита 1929. године и подлегла је конзервативнијем стилу.