десно|мини|300x300пиксел| Даме које израђују свилу, слика цара Хајсонга из Сунг династије, из раног 12. века (римејк оригинала уметника Чанг Ксана из 8. века), илуструје производњу свилене тканине у Кини. мини|Историјски развој одевања мини|Египатска одећа, одећа старе Грчке и старог Рима мини|Одећа старе источне Европе мини|Византијски цар Јустинијан, царица Теодора, и немачко племство 13. век Проучавање историје одеће и текстила прати развој, употребу и доступност одеће и текстила током људске историје. Одећа и текстил одражавају материјале и технологије доступне у различитим цивилизацијама у различито време. Разноликост и дистрибуција одеће и текстила у друштву откривају друштвене обичаје и културу.
Ношење одеће је искључиво људска карактеристика и одлика је већине људских друштава. Мушкарци и жене почели су да носе одећу након последњег леденог доба. Антрополози верују да су животињске коже и вегетација адаптирани у покриваче као заштита од хладноће, врућине и кише.
Текстил се може испресовати или исплести од влакана упредених у предиво и потом умрежити, повезати, уплести или исткати да би се направиле тканине, које су се појавиле на Блиском истоку током касног каменог доба.. Textileinstitutebooks.com. Retrieved on 1 January 2012. Од античких времена до данас, методе производње текстила непрекидно су се развијале, а избор доступног текстила утицао је на то како су људи носили своју одећу, облачили се и украшавали своју околину.
Извори доступни за проучавање одеће и текстила укључују материјалне остатке откривене путем археологије; приказивање текстила и његове производње у уметности; и документа који се тичу производње, набавке, употребе и трговине тканинама, алатима и готовом одећом. Проучавање историје текстила, посебно ранијих фаза, део је студија материјалне културе.
Праисторијски развој Развој производње текстила и одеће у праисторији био је предмет бројних научних студија. Ови извори помогли су у пружању кохерентне историје ових праисторијских збивања. Докази сугеришу да су људи можда почели да носе одећу пре 100.000 до 500.000 година.
Рано усвајање одеће Генетска анализа сугерише да се људска телесна ваш, која живи у одећи, можда одвојила од сиве ваши пре око 170 000 година, што говори у прилог доказима да су људи почели да носе одећу отприлике у то време. Ове процене претходе првом познатом егзодусу људи из Африке, мада се чини да су друге хоминидне врсте које су можда носиле одећу - и делиле ове заразе вашима - мигрирале раније.
Игле за шивење датиране су пре најмање 50 000 година (Денисова пећина, Сибир). Најстарији могући пример је од пре 60 000 година, врх игле (недостаје стабло и око) пронађен у пећини Сибуду у Јужној Африци. Други рани примери игала од пре 41.000 до 15.000 година налазе се на више локација, нпр. Словенија, Русија, Кина, Шпанија и Француска.
Најранија обојена ланена влакна пронађена су у праисторијској пећини у Грузији и датирају од 36.000. године.
Око 25.000 година стара фигурица Венере „Венера из Леспуга“, пронађена у јужној Француској у Пиринејима, приказује сукњу од тканине или увијених влакана. Друге фигурице пронађене у западној Европи красили су шешири или капе, појасеви у струку и каиш од тканине који се омотавао око тела тачно изнад груди. Источноевропске фигурице носиле су каишеве, ниско на боковима, а понекад и сукње од влакана.
Древни текстил и одећа Знање о древном текстилу и одећи проширило се у недавној прошлости захваљујући савременом технолошком развоју.. Researchnews.osu.edu. Retrieved on 1 January 2012. Први стварни текстил, за разлику од шивених кожа био је филц - пресована биљна влакна. Први познати текстил Јужне Америке откривен је у volume=38|пећини Гуитареро у Перуу. Ткан је од биљних влакана и датира од 8000. п. н. е. Преживели примерци Nålebindingа, још једне ране методе текстила, пронађени су у Израелу и потичу из 6500. п. н. е.
Разбоји Од праисторије до раног средњег века, за већи део Европе, Блиског истока и Северне Африке, две главне врсте разбоја доминирају у производњи текстила. То су вертикални разбоји и разбоји са две ните. Дужина платнене ните одређивала је ширину тканине на којој се ткало и могла је бити широка 2-3 метра. Рано ткана одећа често је била израђена од пуне ширине разбоја драпирана, везана или закачена на лицу места.
Очување Наше знање о културама увелико варира у зависности од климатских услова којима су изложена археолошка налазишта; Блиски исток и сушни рубови Кине пружили су многе врло ране узорке у добром стању, али рани развој текстила на индијском потконтиненту, потсахарској Африци и другим влажним деловима света остаје нејасан. У северној Евроазији тресетишта такође могу врло добро да сачувају текстил.
Трговина текстилом у древном свету Током неолита и бронзаног доба, плодно тло Евроазијске степе пружало је место мрежи номадских заједница за развој и интеракцију. Степска рута је увек повезивала регије азијског континента трговином и пренос културе, укључујући одећу.
Око 114. пре Христа, династија Хан, покренула је трговински пут Пут свиле. Географски гледано, Пут свиле је међусобно повезана серија древних трговинских путева између Чанг'ана (данашњи Сијан) у Кини, са Малом Азијом и Медитераном, који се протежу на преко 8 000 км на копну и мору. Трговина на путу свиле била је значајан фактор у развоју великих цивилизација Кине, Египта, Месопотамије, Персије, индијског потконтинента и Рима, и помогла је да се поставе темељи модерном свету. Размена луксузног текстила била је доминантна на Путу свиле, који је повезивао трговце, ходочаснике, монахе, војнике, номаде и градске становнике из Кине са Средоземним морем током различитих временских периода.
Древни Блиски исток Најранији познати ткани текстил на Блиском истоку су ланене тканине које су се користиле за умотавање мртвих, ископане на неолитском налазишту Чатал Хојук у Анадолији, карбонизоване и „заштићене са неколико слојева глине/гипса, у анаеробном окружењу. Биле су „печене“ или „куване на пари“ у ватри и радиоактивном угљенику-14 датираном око 6000. п. н. е. Постоје докази о узгоју лана из око 8000. п. н. е. на Блиском истоку, али узгој оваца са вуненим руном, а не длаком, јавља се много касније, око 3000. п. н. е.
У Месопотамији је одећа Сумера била врло једноставна, нарочито лети, а зими је то била одећа од овчијег крзна. Чак су и богати мушкарци били приказани са голим торзоом, одевени у неку врсту кратке сукње, познате као каунаке, док су жене носиле дугу хаљину до чланака. Краљ је носио тунику, капут који му је сезао до колена, са појасом у средини. Временом је развој заната ткања вуне довео до велике разноликости одеће. Тако су пред крај 3. миленијума пре нове ере и касније мушкарци носили тунику са кратким рукавима, чак и преко колена, са појасом (преко кога су богати носили вунени огртач). Женске хаљине имале су разноликији дизајн: са рукавима или без њих, уске или широке, обично дуге и без истицања тела.
Древна Индија До данас су ископавања цивилизацијских подручја долине Инда дала неколико увијених памучних нити у контексту траке за огрлицу од перли. Међутим, фигурице од теракоте откривене у Мергару приказују мушку фигуру која носи оно што се обично тумачи као турбан. Фигурице, назване „Краљ свештеника“, са локалитета Мохенџо-даро, приказују ношење шала са цветним узорцима. До сада је ово једина скулптура из долине Инда која приказује одећу тако експлицитно детаљно. Друге скулптуре Плесачица, ископане из Мохенџо-дара, приказују само ношење наруквица и другог накита. Међутим, не постоји ниједан конкретан доказ којим би се приказала историја одеће у харапанско доба. Харапани су можда користили природне боје за бојење своје тканине. Истраживања показују да је преовлађивало гајење индиго биљака (род: Индигофера).
Херодот, древни грчки историчар, спомиње индијски памук у 5. веку пре нове ере као „вуну која по лепоти и доброти превазилази овчју“. Када је Александар Велики напао Индију, 327. п. н. е, његове трупе су почеле да носе памучну одећу која је била удобнија од њихове претходне вунене. Страбон, други грчки историчар, споменуо је живахност индијских тканина, а Аријан је говорио о индијско-арапској трговини памучним тканинама 130. године н.е.
Древни Египат Постоје докази о производњи ланеног платна у старом Египту у неолитском периоду, око 5500. п. н. е. Гајење припитомљеног дивљег лана, вероватно увоз са Леванта, документује се већ око 6000. п. н. е. Друга биљна влакна, укључујући рогоз, трску, палму и папирус, коришћена су сама или са платном, за израду конопаца и других текстила. У овом периоду су докази о производњи вуне у Египту оскудни.
Технике предења укључивале су вретено, ручно предење и ваљање; предиво је такође спајано. Хоризонтални подни разбој је коришћен пре Новог краљевства, када је уведен вертикални разбој са две ните, вероватно из Азије.
Ланено платно је коришћено при мумификацији, а уметност приказује египатске мушкарце који носе ланене килтове и жене у уским хаљинама са разним облицима кошуље и јакне.
Древна Кина Најранији докази о производњи свиле у Кини пронађени су на налазиштима културе Јангшао у Ксиау, покрајина Шанси, где је пронађена чаура свилене бубе, преполовљена оштрим ножем, датирана између 5000 и 3000. п. н. е. Фрагменти примитивних разбоја виде се и са налазишта културе Хемуду у месту Јујао, Чешанг, датираним око 4000. п. н. е. Комади свиле пронађени су на локалитету културе Лиангчу у месту Хуџоу, Чешанг, још од 2700. године п. н. е.. Encyclopedia of China, 1st ed. Остали фрагменти су пронађени у краљевским гробницама из династије Шанг (око 1600 - око 1046. п. н. е.). Charles Meyer, Des mûriers dans le jardine du mandarin, Historia, no. 648, December 2000.
Под династијом Шанг, одећа Хан Кинеза или Ханфу састојала се од ји, тунике до колена уских манжета везаних ременом и уске сукње дужине до глежња, зване шанг, која се носила са бикси, тканином која је допирала до колена. Одећа елите била је израђена од свиле у живописним основним бојама.
Древни Тајланд Најранији докази о предењу на Тајланду могу се наћи на археолошком налазишту Тха Кае које се налази у централном Тајланду. Тха Кае је био насељен крајем првог миленијума п. н. е. до краја првог миленијума н.е. Овде су археолози открили 90 фрагмената вретена датираних од 3. века п. н. е. до 3. века н.е. Облик ових налаза указује на везе са јужном Кином и Индијом.
Древни Јапан Најранији докази о ткању у Јапану повезани су са Џомон периодом. Ову културу дефинише грнчарија украшена шарама трака. У префектури Мијаги, у хумкама из 5.500, откривени су неки фрагменти тканине направљени од влакана коре. Влакна конопље такође су откривена у хумки Торихама, префектура Фукуи, још из периода Џомон, што сугерише да су ове биљке могле да се користе и за одећу. Неки керамички узорци приказују и фине дизајне простирки, доказујући њихове технике ткања. На шарама Џомон керамике виде се људи који носе кратку горњу одећу, уске панталоне, левкасте рукаве и каишеве попут конопца. На приказима је приказана и одећа са шарама које су везене или обојене. Керамика такође не показује разлику између мушке и женске одеће. То је можда било тачно јер је у том временском периоду одећа била више за украс него за друштвену разлику, али то може бити и због приказа на грнчарији, а не због тога како су се људи у то време стварно облачили. Будући да су пронађене и коштане игле, претпоставља се да су носиле хаљине које су биле сашивене.