Васпитање је процес планског и систематског усавршавања сензомоторних, интелектуалних, емоционалних, моралних и духовних својстава и способности детета, али и одраслог. Као облик социјализације, васпитање је усмерено на уобличавање понашања у социјално пожељном смеру. Овај процес може бити индивидуалан и групни. Према свом предмету, васпитање може бити физичко, интелектуално, морално, естетско или религијско.

Васпитање је одувек имало важну, прогресивну улогу у филогенетском (развој друштва) и онтогенетском (развој индивидуе) развоју човека, као и у развоју друштвеног живота и друштвених односа. Васпитање као делатност је стара колико и човек и друштво, као облик организовања људи кроз историју. Један од начина да се сагледа комплексност процеса развоја васпитања кроз историју односи се на разматрање основних карактеристика васпитања у оквиру историјских епоха.Fischer, Steven Roger, A History of Writing, 2004, Reaktion Books, ,

Васпитање у Старој Грчкој Први записани извори о педагошкој мисли су из периода Старе Грчке. Васпитање као делатност је постојало и пре постојања Старе Грчке, чак и у праисторијским заједницама. Први филозофи који су имали идеје које педагози данас могу да издвоје као педагошке су Сократ, Платон и Аристотел.

Сократ мини|Детаљ слике Смрт Сократова, Жан-Луј Давид, уље на платну.|241x241п Сократ је један од најзначајнијих филозофа Античке Грчке. Он није бележио шта је говорио и мислио, већ су његове речи записане од стране Платона и Аристотела. Сократ је својом филозофијом учврстио становиште врлине и објективности. Истина је објективна и она постоји независно од посматрача и може се сазнати и људски задатак је да сазна истину. Сократ је уочио значај повезаности интелектуалне и моралне сфере човека. Наглашавао је да стицање знања код сваке индивидуе треба да представља пут ка врлини. Стицање знања није циљ сам по себи, већ је пут и начин да се дође до врлине добра. Да би неко могао да се понаша морално, он треба да стекне знања о врлини моралности, односно да код људи треба развијати интелектуалну страну личности и омогућити усвајање правих појмова и знања. По Сократу је знање највећа врлина, а знање је исто што и сама врлина.

Јако је важна Сократова метода, мајеутика (бабичка), оригинална метода проучавања и учења, по којој сваки човек од привидног знања дође до нивоа стварног знања, до непромењивих истина, односно мудрости. Сократ сматра да се до таквих сазнања може најбоље доћи путем разговора. Због оваквог приступа, Аристотел је Сократа означио као родоначелника индуктивног метода учења. Ова метода се састоји од разговора, постављања питања и налажења одговора. Метода је развојно-упитна, односно путем постављања питања, циљ је да се саговорник наведе до правог одговора.

Платон мини|265x265пиксел|Платон, Рафаел, детаљ слике Атинска школа. Платон је био Сократов ученик и следбеник у филозофском погледу. Потицао је из угледне аристократске породице и својом филозофијом је представљао идеолога атинске аристократије и противника атинске демократије, што је јако утицало на обликовање његових педагошких идеја. У његовом учењу филозофије јавља се учење о два паралелна света, свет идеја (лепота, врлина) и свет пролазних ствари (материјалне ствари). Платон је сматрао да је само свет идеја истински свет, а да су ствари само одрази идеја. Своје идеје о васпитању, Платон је изложио у два дела, Држава и Закони.

Платон сматра да државу треба да сачињавају три слоја, а први слој чине филозофи код којих преовладава разум, и они треба да управљају државом због својих способности, које су пре свега знање и образованост. Други слој су војници који треба да чувају државу и да је бране, а трећи слој су занатлије и земљорадници који све остале треба да снабдевају материјалним добрима које производе. С обзиром на робовласнички систем, Платон је чак изоставио робове из свог модела државе. Робови се не сматрају људима, а Аристотел касније потврђује ову хипотезу, говорећи да су "робови само оруђа која говоре." Када је у питању природа човека, Платон је сматрао да је човек "мешавина добра и зла".

Васпитање је по Платону основни пут и начин да се сазна свет идеја. Сматрао је да држава мора да се брине о васпитању и васпитање је значајно за државу. Право на васпитање имају деца филозофа и војника, али не и деца земљорадника, трговаца и занатлија, а посебно не деца робова. Иако је ово једна негативна страна Платонове педагошке мисли, Платон је имао и неке напредне, у тадашње време и радикалне ставове када је у питању васпитање. Сматрао је да женска деца филозофа и војника такође треба да буду подвргута процесу васпитања, а такође је важно његово мишљење о предшколском васпитању. Дечаци и девојчице треба да се одвојено васпитавају, кроз гимнастику и музику.

Од 17. до 20. године, дечаци треба да се васпитају као ефеби, односно за војну службу, што је по њему требало да буде сегмент војног образовања. Са 20 година треба да се изврши диференцијација и да се одреди којем ће од три слоја, индивидуа припадати. Платон је сматрао да се урођење диспозиције могу усавршавати, али не и мењати. Зато је битно да се свако васпитањем припреми да обавља посао за који је „обдарен”, а не онај позив који би му рођењем и с обзиром на друштвену (сталешку) припадност био предодређен. Никакво друштвено улагање у васпитање омладине није прескупо. Држава се о васпитању омладине брине још пре рођења детета, водећи рачуна о старости, здрављу и склоностима родитеља.

Циљ је да се створи хармонијско изграђена личност и та доброта и врлине нису добре саме по себи, колико су важне за државу и да служе држави, како би она била што боља, праведнија и савршенија. Калогатија представља телесно и душевно савршенство и спој лепог и доброг.

Аристотел мини|Аристотел, Јустус Ван Гент, 1476. С Аристотелом филозофија Античке Грчке доживљава врхунац. Аристотел је био Платонов ученик, али се супротставио Платоновој идеји о два паралелна света. Сматрао је да је свет јединствен и да се појмови не могу одвојити од предмета, појава или процеса у стварном свету. Сматрао је да човек има три душе, вегетативну (биолошке функције), анималну (осећања и воља) и разумну (мишљење и сазнавање). На основу овога, Арисотел је сматрао да треба да постоје три васпитања, физичко, морално и интелектуално васпитање, које се на неки начин и до данас задржало. Ова три модела васпитања треба да представљају целину, због своје уске повезаности.

За разлику од Сократа који је говорио да је само знање врлина, Арисотел говори да је разум у човеку највећа вредност и човек је пун врлине кад је подређен разуму. Није довољно да се зна шта је добро, већ да буде подређено разуму. Његово најпознатије дело је Политика, у ком износи своју визију васпитања, истичући да васпитање треба да буде ствар државе и да држава треба да васпитава своје грађане у духу својих закона, што је по Аристотелу један од услова за опстанак државе.

Аристотел је сматрао да васпитањем треба да буду обухваћена само деца слободних грађана, јер је васпитање достојно само слободних грађана, али не и робова. Аристотел је за разлику од Платона мислио да девојчице не треба да буду подвргнуте процесом васпитања, јер се по њему жена разликује од мушкарца, и њој образовање и васпитање нису од користи.

Код Аристотела се јавља прва периодизација развоја:

до 7. године (у породици) (посебно физичка нега, игре и стимулативна средина) од 7. до 14. год. - полне зрелости (у државној школи) (посебно физичко васпитање, читање, писање, рачунање) од 14. до 21. год. (у вишој школи) (музика, историја, филозофија, математика).

Стари Рим Највећи утицај на Рим је имала култура античке Грчке. Рим је прихватио филозофију и гимнастику Античке Грчке и често је упражњавао. У почетку се васпитање одвија у кругу породице, где су дечаци били подучавани од стране роба, а прве школе се појављују у 4. веку п.н.е. За разлику од Античке Грчке, васпитање се одликовало трезвеним, практичним ставом.

Васпитање се у Старом Риму често мењало. У току родовског периода, значајна је била улога породице,а нарочито оца, где је породица сматрана светињом. Јако је важно било васпитање најмлађих које је било изричито строго, а јавно васпитање није постојало, не постоје школе. Циљ васпитања у овом периоду јесте да се од индивидуе створи добар члан заједнице, бити земљорадник који ће радити у миру, а ратник у време ратова.

У доба Римске Републике, мења се циљ васпитања, циљ постаје да се од индивидуе створи добар грађанин, који се осим у земљорадњу и руковање оружјем, разуме и у политичка и правна питања.

У периоду хеленизације Римљана, након што су Римљани освојили Грчку, Римљани почињу да уче од Грка, а грчки учитељи долазе у Рим. Они им откривају уметност, филозофију и преводе грчка дела. Овај процес захвата све друштвене слојеве Рима. Била је заступљена двојезичност.

Касније, Римско царство функционише помоћу система робовласништва. Васпитање преузима држава и васпитање има војни и практични циљ: формирање добрих говорника – ретора, који ће лепим, умешним говором смирити побуњене масе, које су се често буниле.

Марко Фабије Квинтилијан мини|290x290пиксел|Марко Фабије Квинтилијан, цртеж Liber Chronicarum, 1493. Марко Фабије Квинтилијан живео је у 1. веку п.н.е. Написао је дело Васпитање говорника, у ком је изнео како младе људе треба учити добром говорништву и своје педагошке идеје. Ово дело је пронађено у периоду хуманизма и ренесансе и пажљиво је проучено од стране хуманистички оријентисаних мислилаца. Дело је посебно утицало на Јана Амоса Коменског. Инспирацију за своје педагошке идеје, Квинтилијан је добио од мислилаца Античке Грчке, које је обогатио својим идејама, ослањајући се на римско школство. Његове педагошке мисли нису везане само за будуће говорнике, већ на ширу масу, и подразумева стицање широког образовања и развој моралне личности. Величао је римско школство које се састојало од основне грамматичке и реторске школе и указивао је на значај школства који организује држава, дајући предност том моделу у односу на приватну школу. Такође, наглашавао је улогу језика и да се на предшколском узрасту треба посветити пажња матерњем језику, док се са поласком у школу треба кренути са изучавањем грчког језика. Такође је мислио да су најважнији предмети која деца треба да прођу: читање, изучавање граматике и анализу дела великих писаца. Ово би требало да омогући деци естетски и морални развој. Поред наставе језика, сматрао је да добром говорнику треба да буде неопходна и настава математике, која развија логичко мишљење, геометрија и музика. Указивао је и на значај изучавања филозофије, природних наука и права.

Квинтилијан је развио оптимистички поглед на дете и његов развој и сматрао је да дете треба упознати и на основу тога и индивидуализовати рад. Ово је значајан преокрет, јер за разлику од филозофа Античке Грчке, Квинтилијан сматра да васпитање треба прилагодити сваком појединцу, а не држави. Квинтилијан је значајан јер се бавио питањима методике наставе и принципима наставе, односно начинима рада и поступањима у настави. Настава за дете треба да буде извор задовољства, а не нешто што се намеће детету и треба користити похвале као подстицај за рад, без оптерећивања детета. Квинтилијан се залагао за осмишљавање разноврсних активности, одмора између активности, био је против физичког кажњавања и сматрао је да то делује понижавајуће на дете.

По Квинтилијану, настава треба да има три нивоа, имитирање, теоријску наставу и вежбање, истичући да је за говорника јако важно учење напамет. Наставник треба да буде добро образован, са позитивним ставом о деци и стрпљив.

Средњи век