Сузан Сонтаг (,16. јануар 1933 – 28. децембар 2004) је била америчка списатељица, редитељка, филозофкиња, професорка, и политичка активисткиња. Углавном је писала есеје, али и објављивала романе; објавила је своје прво велико дело, есеј Белешке о кемпу, 1964. године. Њена најпознатија дела укључују критичка дела Против тумачења (1966), Стилови радикалне воље (1968), О фотографији (1977) и Болест као метафора (1978), као и измишљена дела Начин на који сада живимо (1986), Љубитељ вулкана (1992) и У Америци (1999).
Сонтаг је активно писала и говорила о сукобљеним подручјима, или путовала у њих, укључујући током Вијетнамског рата и опсаде Сарајева. Много је писала о фотографији, култури и медијима, сиди и болестима, људским правима, комунизму и левичарској идеологији. Њени есеји и говори изазвали су контроверзу а описана је као „једна од најутицајнијих критичара своје генерације“."Susan Sontag", The New York Review of Books, accessed December 19, 2012
Младост и образовање Сонтаг је рођена као Сузан Росенблат у Њујорку, кћи Милдред (рођена Jacobson) и Jackа Rosenblattа, обоје Јевреји из Литваније и пољског порекла. Њен отац је водио посао трговине крзном у Кини, где је умро од туберкулозе 1939, када је Сузан имала пет година. Седам година касније, мајка Сузан Сонтаг удала се за капетана америчке војске Nathanа Sontagа. Сузан и њена сестра Џудит узеле су презиме свог очуха, иако их он није формално усвојио. Сонтаг није имала верско васпитање и рекла је да није ушла у синагогу до средине двадесетих.
Сећајући се несрећног детињства, са хладном, далеком мајком која је била „увек одсутна“, Сонтаг је живела на Лонг Ајленду у Њујорку, затим у Тусону у Аризони, а касније у долини Сан Фернандо у јужној Калифорнији, где је нашла уточиште у књигама и завршила средњу школу у Северном Холивуду у 15. години. Основне студије започела је на Универзитету у Калифорнији, Беркли, али се пребацила на Универзитет у Чикагу, дивећи се његовом чувеном основном наставном програму. У Чикагу је упоредо са осталим захтевима похађала студије филозофије, древне историје и књижевности. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen и Kenneth Burke били су међу њеним предавачима. Дипломирала је са 18 година и изабрана је у студентску организацију "Phi Beta Kappa"."A Gluttonous Reader", Interview with M. McQuade in Poague, pp. 271–278. Док је била у Чикагу, постала је најбоља пријатељица са колегом Мајком Николсом. Године 1951. њен рад се први пут појавио у штампи у зимском издању часописа Chicago Review.
Сонтаг се са 17 година удала за писца Филипа Рифа, који је био инструктор социологије на Универзитету у Чикагу, након десетодневног удварања; њихов брак је трајао осам година.Sontag, Susan. Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963, ed. D. Rieff, Farrar, Straus and Giroux, 2008, p. 144. Током студија у Чикагу, Сонтаг је похађала летњу школу коју је предавао социолог Ханс Герт који је постао њен пријатељ и накнадно утицао на њено проучавање немачких мислилаца. По стицању чикашке дипломе, Сонтаг је предавала бруцошки енглески језик на Универзитету у Конектикуту током академске 1952–53. Похађала је Универзитет Харвард на постдипломским студијама, у почетку је студирала књижевност код Perry Miller-а и Harry Levin-а, пре него што је прешла на филозофију и теологију код Paul Tillich-а, Jacob Taubes-а, Raphael Demos-а и Morton White-а.See Susan Sontag, 'Literature is Freedom' in At the Same Time, ed. P. Dilonardo and A. Jump, Farrar, Straus and Giroux, 2007, p. 206 and Morton White, A Philosopher's Story, Pennsylvania University Press, 1999, p. 148. See also Rollyson and Paddock, pp. 39–40 and Daniel Horowitz "Consuming Pleasures: Intellectuals and Popular Culture in the Postwar World", University of Pennsylvania, 2012, p. 314. По завршетку магистарских студија филозофије, започела је докторска истраживања метафизике, етике, грчке филозофије и континенталне филозофије и теологије на Харварду. Филозоф Херберт Маркузе је годину дана живео са Сузан и Рифом док је радио на својој књизи Ерос и цивилизација из 1955. године.Rollyson and Paddock. Сонтаг је истраживала за Филипом Рифом студију Freud: The Mind of the Moralist из 1959 пре њиховог развода 1958. године и допринела је књизи до те мере да је сматрана незваничним коауторком. Пар је добио сина Дејвида Рифа, који је потом био уредник своје мајке у "Farrar, Straus and Giroux-u", а био је и сам писац.
Сонтаг је награђена Америчком асоцијацијом универзитетских женских стипендија за академску 1957–1958. на колеџу "Св. Ана на Оксфорду", где је отпутовала без супруга и сина.Sante, Luc. "Sontag: The Precocious Years", Sunday Book Review, The New York Times, January 29, 2009, accessed December 19, 2012 Тамо је имала часове код Iris Murdoch-а, Stuart Hampshireа, A.J. Ayerа и H.L.A. Hartа, док је такође похађала семинаре B. Phil-а, J.L. Austin-а и предавања Ајзаја Берлина. Оксфорд јој се, међутим, није одговарао и она је прешла после Michaelmas мандата 1957. на Универзитет у Паризу (Сорбона).See Morton White, A Philosopher's Story, Pennsylvania University Press, 1999, p. 148; and Rollyson and Paddock, pp. 43–45 Сонтаг се у Паризу дружила са страним уметницима и академицима, укључујући Allanа Bloomа, Jeanа Wahl-а, Alfredа Chester-а, Harriet Sohmers и María Irene Fornés.Field, Edward. The Man Who Would Marry Susan Sontag, Wisconsin, 2005, pp. 158–170; Rollyson and Paddock, pp. 45–50; and Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963, ed. D. Rieff, Farrar, Straus and Giroux, 2008, pp. 188–189. Сонтаг је приметила да је њено време у Паризу било можда најважнији период њеног живота.Rollyson and Paddock. То је свакако представљало основу њеног дугог интелектуалног и уметничког повезивања са културом Француске."An Emigrant of Thought", interview with Jean-Louis Servan-Schreiber, in Poague, pp. 143–164 Преселила се у Њујорк 1959. године да би живела са Форнесом наредних седам година,Moore, Patrick. "Susan Sontag and a Case of Curious Silence", Los Angeles Times, January 4, 2005, accessed December 18, 2012 повративши старатељство над сином и предајући на универзитетима док јој је књижевна репутација расла.
Фикција мини|Фото портрет Сонтаг, 1966
Док је радила на својим причама, Сонтаг је предавала филозофију на "Sarah Lawrence College" и Градском универзитету у Њујорку и Филозофију религије са Jacob Taubes-ом, Susan Taubes, Theodor Gaster-ом и Hans Jonas-ом, на Одељењу за религију на Универзитету Цолумбиа од 1960. до 1964. године. Држала је обуку за писање на "Универзитету Рутгерс" од 1964. до 1965. пре него што је прекинула везу са академијом у корист сталног слободног писања.Rollyson and Paddock.
Са 30 година објавила је експериментални роман под називом The Benefactor (1963), након чега је уследио четири године касније роман Death Kit (1967). Упркос релативно малом учинку, Сонтаг је о себи размишљала углавном као о романописцу и писцу фантастике. Њена кратка прича Начин на који сада живимо (The Way We Live Now) објављена је са великим признањем 24. новембра 1986. у часопису Њујоркер. Написан у експерименталном наративном стилу, остаје значајан текст о епидемији АИДС-а. Постигла је касније популарност и успех као најпродаванији романсијер са Љубавником од вулкана (The Volcano Lover) (1992). У 67. години, Сонтаг је објавила свој последњи роман У Америци (In America) (2000). Последња два романа смештена су у прошлост, за шта је Сонтаг рекла да су јој дали већу слободу да пише вишегласним гласом.
Написала је и режирала четири филма, а написала је и неколико драма, од којих су најуспешније Алиса у кревету и Дама с мора.
Публицистика Сонтаг је кроз своје есеје стекла рану славу и репутацију. Сонтаг је често писала о пресеку високе и ниске уметности и проширила је дихотомију концепта форме и уметности у сваки медиј. Подигла је кемп естетику до статуса признања својим широко прихваћеним есејем Белешке о кемпу из 1964. године, који је прихватио уметност као заједничку, апсурдну и бурлескну тему.
Сонтаг је 1977. објавила серију есеја О фотографији. Ови есеји су истраживање фотографија као колекције света, углавном путника или туриста, и начина на који то доживљавамо. У есејима је изнела своју теорију фотографисања док путујете:Метода се посебно обраћа људима с хендикепираном немилосрдном радном етиком - Немцима, Јапанцима и Американцима. Коришћење фотоапарата смирује анксиозност коју вођени посао осећа због тога што не ради када су на одмору и ако би требало да се забаве. Они морају да раде нешто што је попут пријатељске имитације посла: могу да сликају. (стр. 10)Сонтаг пише да је погодност модерне фотографије створила прекомерну количину визуелног материјала и да је „готово све фотографирано“.Sontag, Susan, "On Photography", 1977 Ово је променило наша очекивања о томе шта имамо право да гледамо, желимо да гледамо или треба да гледамо.</blockquote> „Учећи нас новом визуелном коду, фотографије мењају и проширују нашу представу о томе шта вреди гледати и шта имамо право да посматрамо“ и променило је нашу „етику гледања“. Фотографије су нам повећале приступ знању и искуствима из историје и далеких места, али слике могу заменити директно искуство и ограничити стварност. Такође наводи да фотографија десензибилизира своју публику на стравична људска искуства, а деца су изложена искуствима прије него што буду спремна за њих.
Сонтаг је наставила да теоретише о улози фотографије у стварном животу у свом есеју Поглед у рат: Фотографски поглед на пустош и смрт, који се појавио у издању часописа Њујоркер од 9. децембра 2002. Тамо она закључује да проблем нашег ослањања на слике, а посебно на фотографске слике, није у томе што се „људи сећају фотографија, већ што се сећају само фотографија ... што фотографска слика помрачује друге облике разумевања - и сећања. . . . Памтити је, све више и више, не сећати се приче, већ моћи позвати слику “(стр. 94).
Постала је узор многим феминисткињама и амбициозним списатељицама током 1960-их и 1970-их.Rollyson and Paddock.
Активизам Сонтаг се политички активирала шездесетих година, супротстављајући се Вијетнамском рату.Rollyson and Paddock. У јануару 1968. потписала је залагање за „Против ратног пореза за писце и уреднике“, обећавајући да ће одбити плаћања пореза у знак протеста против рата."Writers and Editors War Tax Protest" January 30, 1968 New York Post. У мају 1968. посетила је Ханој; после тога, у свом есеју Путовање у Ханој писала је позитивно о северновијетнамском друштву. десно|мини|267x267пиксел| Некадашња зграда сарајевских новина током опсаде Сарајева, када је Сонтаг живела у граду Током 1989. Сонтаг је била председник америчког ПЕН центра, главног америчког огранка Међународне организације писаца ПЕН. Након што је ирански лидер Ајатолах Хомеини издао фетву смртну казну против писца Салмана Руждија због богохуљења након објављивања његовог романа Сатански стихови те године, Сонтагова бескомпромисна подршка Руждију била је пресудна у окупљању америчких писаца у његову сврху.Hitchens, Christopher. "Assassins of the Mind", Vanity Fair, February 2009, accessed December 18, 2012
Неколико година касније, током опсаде Сарајева, Сонтаг је привукла пажњу за режију продукције Самуела Бекета Чекање Годоа у позоришту обасјаном свећама у босанској престоници.
Лични живот Мајка Сузан Сонтаг је умрла од рака плућа на Хавајима 1986.
Сузан Сонтаг је умрла у Њујорку 28. децембра 2004. године, у доби од 71 године, од компликација мијелодиспластичног синдрома који је еволуирао у акутну мијелогену леукемију. Сахрањена је у Паризу на Гробљу Монтпарнасу.Wilson, Scott. Resting Places: The Burial Sites of More Than 14,000 Famous Persons, 3d ed.: 2 (Kindle Location 44249). McFarland & Company, Inc., Publishers. Kindle Edition. Њену последњу болест забележио је син Дејвид Риф.