Quo Vadis () амерички је епски историјски филм из 1951. године, у режији Мервина Лероја, заснован на истоименом роману Хенрика Сјенкјевича. Главне улоге у филму тумаче Роберт Тејлор, Дебора Кер, Питер Јустинов, Лео Ген, Финли Кери, Филикс Ејлмер и Абрахам Софер. Радња је смештена у Рим у доба владавине цара Нерона и прати римског војсковођу Марка Виниција, који се заљубљује у хришћанку Лигију; то се догађа у контексту све већег сукоба декадентног римског поретка (које симболизује развратни и полудели Нерон) са новом религијом првих хришћана.

Quo Vadis је представљао један од најамбициознијих холивудских пројеката свог времена, који је настојао да гледаоцима пружи до тада невиђени спектакл. У ту се сврху сниман је у римском студију Cinecittà, где је у потпуности реконструиран стари Рим и израђено чак 32.000 појединачних костима. Иако је био номинован за осам Оскара, укључујући оног за најбољи филм, није победио ни у једној категорији. Упркос томе, сматра се филмом који је подстакао снимање низа епских, раскошних филмова са библијском тематиком током 1950-их.

Радња thumb|left|240px|Сцена из филма Марко Виниције, војни заповедник и легат, враћа се у Рим из ратова у Британији и Галији. Он борави у дому Аула Плауција, пензионисаног римског генерала, где се заљубљује у Лигију, лигијску таокињу која живи под заштитом старог генерала. Не знајући то, Марко је у кући побожних хришћана — Аула, његове породице и саме Лигије — који те исте ноћи примају у госте Апостола Павла. Марков ујак, Петроније, убеђује цара Нерона да девојку поклони свом нећаку као награду за војне заслуге.

На гозби у царској палати, Марко покушава да се додвори лепотици, али она је и даље непоколебљива. Неронова жена, Попеја, с друге стране, привучена је младим војсковођом. После гозбе, Лигију треба одвести код Виниција, али захваљујући Актеи, бившој Нероновој љубавници, која такође исповеда хришћанство, девојка је пресретнута и сакривена. Марко је бесан и свом снагом тражи несталу жену. Од Грка Хилона сазнаје да ће се Лигија те вечери окупити са осталим хришћанима на проповеди Апостола Петра. После проповеди, Марко умало одводи Лигију са собом, али га рани Урзус, девојчин заштитник, који се о њој брине од детињства. Прибравши се, Марко открива да га хришћани нису убили, па чак и неговали, али, након што је Лигија одбила да га прати, цинично ломи крст и одлази, показујући да не жели да разуме. и прихвати хришћанску религију. Лигија је шокирана Марковим поступком, јер се заљубила у њега.

У међувремену, Неронова злодела постају све ужаснија, а његово понашање све неурачунљивије. Када Нерон запали Рим и окриви хришћане, Марко одлази да спасе Лигију и њену породицу. Нерон их све ухапси, заједно са осталим хришћанима, и осуђује на смрт у свом цирку, где неке од њих раздиру лавови. Петроније га упозорава да ће хришћани овим постати мученици, али не успева да га одврати. Уморен од царевог лудила и слутећи да ће се и сам наћи на удару, Петроније пише писмо Нерону, у којем га исмева, а затим извршава самоубиство пререзавши зглобове. Његова робиња Еуника, која је заљубљена у њега, одлучује да умре са њим, иако ју је ослободио. Апостол Петар је такође ухапшен, након што се вратио у Рим по знаку Господњем. У тамници венчава Марка и Лигију. Недуго затим, Петар је разапет наглавачке, што је био израз исмевања коју је осмислила Неронова преторијанска гарда.

Попеја, која жуди за Марком, смишља ђаволску освету због његовог одбијања. Лигију везују за колац у цирку, а у арену пуштају дивљег бика. Урзус мора голим рукама да убије бика како би је спасао. Марка дотле доводе у царску ложу и приморавају га да гледа. Овај чин разбесни његове верне војнике у публици. Ипак, Урзус успева да обори бика и сломи му врат. У том тренутку, Марко се ослобађа веза, скаче у арену и јури ка Лигији. Публика, одушевљена Урзусовом победом и поштујући Марка као ратног хероја, моли Нерона да им поштеди животе. Цар то одбија, чак и након што четворица његових дворјана — Сенека, архитекта Фаон, песник Лукан и музичар Терпнос — подрже захтев народа. Ова одлука изазива бес у публици, а Маркови војници упадају у арену да спасу њега, Лигију и Урзуса. Марко јавно оптужује Нерона за паљење Рима и објављује да генерал Галба већ маршира ка граду с намером да га збаци. Он га поздравља као новог римског цара.

Народ се буни, уверен да је Нерон, а не хришћани, кривац за пожар у Риму. Цар бежи у своју палату, где у налету беса гуши Попеју, оптужујући је да га је наговорила да окриви хришћане. Тада се појављује Актеа, која му и даље остаје одана. Она му нуди бодеж да оконча живот пре него што гомила упадне у палату. Нерон не може да се убије сам, па му Актеа помаже да бодежом прободе груди, и он умире.

Марко, Лигија и Урзус су сада слободни, и напуштају Рим како би на Марковом имању на Сицилији започели нови живот. Поред пута стоји Петров штап, који је процветао, на месту где га је оставио при повратку у Рим. У том тренутку појављује се зрачећа светлост, а хор изговара речи: „Ја сам пут и истина и живот.” (Јован 14, 6; Нови завет)

Улоге

| Роберт Тејлор || Марко Виниције |- | Дебора Кер || Лигија |- | Лео Ген || Петроније |- | Питер Јустинов || Нерон |- | Патриша Лафан || Попеја |- | Финли Кери || Апостол Петар |- | Абрахам Софер || Апостол Павле |- | Марина Берти || Еуника |- | Бади Бер || Урзус |- | Филикс Ејлмер || Аулије Плауције |- | Нора Свинберн || Помпонија |- | Ралф Труман || Тигелин |- | Норман Вуланд || Нерва |- | Питер Мајлс || Назарије |- | Џефри Дан || Терпнос |- | Николас Ханен || Сенека |- | Д. A. Кларк-Смит || Фаон |- | Розали Крачли || Актеа |- | Џон Радок || Хилон |- | Артур Волџ || Кротон |- | Елспет Марч || Миријам |- | Стрелса Браун || Руфија |- | Алфредо Варели || Лукан |- | Роберто Отавијано || Фабије |- | Вилијам Табс || Анаксандар |- | Пјетро Торди || Галба |- | Адријена Кори || заробљена хришћанка |- | Бад Спенсер || царски стражар |- | Елизабет Тејлор || хришћанска заробљеница у арени |- | Софија Лорен || Лигијина робиња |- | Кристофер Ли || возач кочија |- | Волтер Пиџон || наратор

Продукција Предпродукција thumb|right|240px|Марина Берти и Лео Ген у филму Крајем тридесетих година 20. века, студио MGM откупио је права за звучну филмску адаптацију романа Quo Vadis од наследника писца Хенрика Сјенкјевича; истовремено су морали да откупе и права на неми филм из 1924. године. Компанија је првобитно намеравала да филм сними у Италији, али је избијање Другог светског рата одложило пројекат. Након рата, продукција је поново покренута. MGM је закупио огроман студио Cinecittà, на осам миља изван Рима, који се простирао на 60 хектара и имао девет звучних сцена.

После више месеци припрема, уметнички директор, дизајнер костима и сценограф стигли су у Рим 1948. године. Одмах је започета изградња екстеријерних сетова: огромног Нероновог цирка и екстеријери његове палате, читаве секције античког Рима, великог моста и виле Аула Плауција. Почела је и израда хиљада костима за статисте, као и завеса, тепиха, металних и стаклених пехара и десет кочија. Званична дозвола добијена је за обнову једног дела Апијевог пута. Један од водећих холивудских стручњака за животиње почео је да набавља лавове, коње, бикове и друге животиње широм Европе. Доста пре почетка снимања, у Рим су стигли продуцент, редитељ, главни директор фотографије и директор кастинга. Снимање је коначно почело 22. маја 1950. године.

Кастинг thumb|Дебора Кер као Лигија thumb|Лео Ген као Петроније thumb|240px|Питер Јустинов као Нерон thumb|240px|Патриша Лафан као Попеја thumb|200px|Марина Берти као Еуника Првобитно је, 1949. године, главне улоге у филму требало да тумаче Елизабет Тејлор као Лигија и Грегори Пек као Марко Виниције. Када је наредне године продукцијска екипа промењена, улоге су припале Дебори Кер и Роберту Тејлору. Елизабет Тејлор се ипак појавила у филму у непотписаној камео улози хришћанске заробљенице у цирку.

Иако је већина глумачке екипе била из Уједињеног Краљевства, а неколико глумаца из Италије (Марина Берти, Алфредо Варели и Роберто Отавијано), Роберт Тејлор свакако није био једини Американац. Други амерички глумци били су Бади Бер (Урзус), Питер Мајлс (Назарије), Артур Волџ (Кротон) и Вилијам Табс (Анаксандар). Неколико њих било је и међу непотписаним глумцима; можда најпознатији међу њима био је седамдесетогодишњи ирско-амерички карактерни глумац Ричард Гарик, који је играо роба који стоји иза Марка у његовој тријумфалној кочији, држи му над главом венац победе и понавља: „Запамти да си само човек.”

Питер Јустинов је открио како је добио улогу Нерона 1949. године: „Када сам имао 28 година, стигла ми је узбудљива понуда. MGM је планирао да сними нову верзију Quo Vadis, а ја сам био кандидат за улогу Нерона. Продуцент је био Артур Хорнблоу [Млађи], а тестирао ме је редитељ Џон Хјустон. Дао сам све од себе, а на моје изненађење, Хјустон ме није обуздавао, већ ми је шапатом говорио да будем још луђи. Тест је, изгледа, био успешан, али се затим велики пројекат зауставио и филм је одложен на годину дана. На крају те године продуцент је постао Сем Зимбалист, а редитељ Мервин Лерој. И они су одобрили моју аудицију, али су ме упозорили телеграмом да можда делујем превише млад за ту улогу. Одговорио сам им да, ако поново одложе снимање, можда ћу већ бити престар, јер је Нерон умро са 31 годином. Други телеграм који сам добио гласио је: 'Историјска истраживања потврдила су да си у праву. Улога је твоја.'”Peter Ustinov: Dear Me (William Heinmann • London • 1977) pp. 217–244

Кларк Гејбл је врло рано одбио улогу Марка Виниција јер је сматрао да би изгледао смешно у римским костимима. Софија Лорен појавила се у филму као статисткиња. Италијанска звезда Бад Спенсер такође је имао непотписану улогу статисте — преторијанца унутар Неронове летње палате у Анцију; он одговара Нерону, али је могуће да му је глас синхронизован. Одри Хепберн, која је у време изласка филма била готово непозната, разматрана је за улогу Лигије. Редитељ Мервин Лерој је желео да је ангажује,Mervyn LeRoy: Take One (W H Allen • London • 1974) али је улога ипак припала Дебори Кер, већ тада филмској звезди под уговором са MGM-ом. Фотографије из гардеробе на којима је Одри у филмском костиму и даље постоје. Патриша Лафан је добила значајну улогу Попеје након што су је продуцент и редитељ видели на пробном снимку који је снимила за мању улогу у филму."The Life Story of Patricia Laffan" Picture Show Vol63 No1832, 10 July 1954 (Amalgamated Press, London)

Јустинов у својој аутобиографији Dear Me описује како је редитељ Мервин Лерој сажето представио начин на који је замишљао да Устинов игра цара Нерона, врло провокативно:

„Нерон... ево како га ја видим... он је тип који се игра сам са собом ноћу... Тада ми се то учинило апсурдним описом, али касније нисам био тако сигуран. Била је то дубока мисао у свом најприземнијем облику — и довела ме до уверења да ниједна нација не може правити римске филмове као Американци. Неизбежне вулгарности сценарија допринеле су његовој аутентичности исто колико и његови ретки бриљантни тренуци. И тада сам осећао, као и данас, без обзира на гунђање критичара, да је Quo Vadis, добар или лош према укусу, био изузетно аутентичан филм — а бесмислице које је Нерон понекад говорио биле су веома налик бесмислицама које је он вероватно заиста изговарао.”

Снимање Филм је снимљен са буџетом од 7 милиона долара, што га је у то време чинило најскупљим филмом икада снимљеним. Истовремено је постао и највећи хит студија MGM још од филма Прохујало са вихором (1939). Сниман је у пространом студију Cinecittà, који је Бенито Мусолини отворио 1937. године као део свог великог плана да Рим постане водећа светска престоница. (Мусолинијев син Виторио и холивудски продуцент Хал Роуч су касније исте године преговарали о формирању корпорације R.A.M. (Roach and Mussolini), али је пројекат на крају пропао. Потенцијална пословна сарадња са фашистичком државом ужаснула је холивудске продуценте 1930-их и довела до тога да Роуч напусти MGM и пређе у студио United Artists 1938. године.)