Историчари, политиколози и филозофи проучавали су нацизам са посебним усредсређењем на његове религиозне и псеудо-религиозне аспекте."Semi-religious beliefs in a race of Aryan god-men, the needful extermination of inferiors, and an idealized millennial future of German world-domination obsessed Hitler, Himmler and many other high-ranking Nazi leaders." Goodrick-Clarke, 1985, 203 Расправљало се о томе да ли нацизам представља политичку религију, а такође је било истраживања о миленијаристичким, месијанским и окултним или езотеричним гледиштима нацизма.
Нацизам као политичка религија Међу писцима који су пре 1980. алудирали на религиозна гледишта нацизма су Аурел Колнаи, Ремон Арон, Алберт Ками, Романо Гвардини, Дени де Ружмон, Ерик Фегелин, Џорџ Мос, Клаус Вондунг и Фридрих Хир.: vi. Фегелиново дело о политичкој религији први пут је објављено на немачком језику 1938. године. Емилио Ђентиле и Роџер Грифин, између осталих, ослањали су се на његов концепт. Поменути француски аутор и филозоф Албер Ками је дао неке напомене о нацизму као религији и посебно о Адолфу Хитлеру у књизи L'Homme révolté.Albert Camus 1951, L'Homme révolté, Gallimard, pp. 17f, 222, 227f.
Изван чисто академског дискурса, јавни интерес се углавном односи на однос између нацизма и окултизма, те између нацизма и хришћанства. Интерес за прву везу очигледан је из модерне популарне теорије нацистичког окултизма. Упорну идеју да су нацисти руководили окултним агенцијама историчари су одбацили као модерну криптоисторију. Интерес за другу везу очигледан је из расправе о религиозним ставовима Адолфа Хитлера - конкретно, да ли је био хришћанин или не.Some examples from the discussion on the Internet:
Нацизам и окултно Много је дела која спекулишу о нацизму и окултизму, а најистакнутија су Јутро мађионичара (1960) и Копље судбине (1972). Из перспективе академске историје, међутим, већина ових дела је „криптоисторија“. Значајни изузеци су Der Mann, der Hitler die Ideen gab (Човек који је Хитлеру дао идеје) Вилфрида Дејма (1957), Уранијина деца Елика Хоува (1967) и The Occult Establishment Џејмса Веба (1976).Urania's children and The Occult Establishment are mentioned explicitly by Nicholas Goodrick-Clarke (1985: 225). Осим ових дела, историчари нису разматрали питање све до 1980-их. Због популарне литературе о тој теми, „нацистичка „црна магија“ сматрана је темом за сензационалне ауторе у потрази за великом продајом“. Осамдесетих година два доктора наука су написали тезе на ову тему. Николас Гудрик-Кларк је објавио књигу Окултни корени нацизма (1985) на основу своје тезе, а теза немачког библиотекара и историчара Улриха Хунгера о рунама у нацистичкој Немачкој (Die Runenkunde im Dritten Reich) објављена је у серији Europäische Hochschulschriften (такође 1985).
Гудрик-Кларкова књига Окултни корени … не сматра се само „без изузетка“As mentioned, preface of the German Edition (2004), written by H. T. Hakl пионирским радом о ариозофији, већ и „дефинитивном књигом“ на ту тему. Израз „ариозофија“ односи се на езотерични покрет у Немачкој и Аустрији од 1900-их до 1930-их. Очигледно потпада под Гудрик-Кларкову дефиницију окултизма, јер се очигледно ослањао на западну езотеричну традицију. Идеолошки је био изузетно сличан нацизму. Према Гудрик-Кларку, ариософи су уткали окултне идеје у völkisch идеологију која је тада постојала у Немачкој и Аустрији. Ариозофија је делила расну свест о völkisch идеологији,. али се такође ослањала на појам коренских раса, постулирајући локације попут Атлантиде, Туле и Хипербореје као изворну домовину аријевске расе (и њене „најчистије“ гране, Тевтонаца или германских народа). Ариозофски списи описивали су славну древну германску прошлост, у којој је елитистичко свештенство „изложило окултно-расистичке доктрине и владало надређеним и расно чистим друштвом“.. Пропаст овог замишљеног Златног доба објашњена је као резултат укрштања између главне расе и untermenschen (ниже расе). „Апсорбне идеје и чудни култови [ариозофије] антиципирали су политичке доктрине и институције Трећег рајха“,. пише Гудрик-Кларк у уводу своје књиге, мотивишући фразу „окултни корени нацизма“; директни утицаји су, међутим, ретки. Изузев Карла Марија Вилигута,. Гудрик-Кларк није пронашао доказе да су истакнути ариозофи директно утицали на нацизам.
Гудрик-Кларк посматра "нацистички крсташки рат [као] … у основи религиозан".. Његова следећа књига Црно сунце: аријски култови, езотерични нацизам и политика идентитета испитивала је „ариозофске“ идеје и „нео-völkisch покрете“ након 1945.
Нацизам и хришћанство Након што се нацистичка Немачка предала у Другом светском рату, америчка Канцеларија за стратешке услуге објавила је извештај о нацистичком мастер плану прогона хришћанских цркава. Историчари и теолози се уопштено слажу око нацистичке политике према религији, да је циљ био изричито уклонити јеврејски садржај из Библије (тј. Стари завет, Јеванђеље по Матеју и Павлове посланице), и преображење хришћанске вере у нову религију, потпуно очишћену од било ког јеврејског елемента и помирење са нацизмом, völkisch идеологијом и Führerprinzip-ом. Та религија би била названа „Позитивно хришћанство“.. (2006) Консензус међу историчарима је да нацизам у целини није био повезан са хришћанством или му се активно супротстављао.
Алфред Розенберг је имао утицаја на развој позитивног хришћанства. У књизи Мит о двадесетом веку написао је да је:Rosenberg, The Myth of the Twentieth Century
Свети Павле је био одговоран за уништавање расних вредности из грчке и римске културе; догма о паклу која је напредовала у средњем веку уништила слободни нордијски дух; првородни грех и Божија милост су оријенталне идеје које кваре чистоћу и снагу нордијске крви; Стари завет и јеврејска раса нису изузетни и треба се вратити баснама и легендама нордијских народа; Исус није био Јеврејин, већ је имао нордијску крв својих предака Аморита.
Програм Нацистичке странке из 1920. године обухватио је изјаву о религији као тачку 24. У овој изјави нацистичка странка захтева слободу вероисповести (за све верске конфесије које се не противе обичајима и моралним осећањима германске расе); пасус проглашава одобравање странке за Позитивно хришћанство. Историчари су ову изјаву описали као „тактичку меру, „паметно“ остављену недефинисану како би се прилагодила широком спектру значења“,. и „двосмислену фразеологију“., Међутим, Ричард Стајгман-Гол у књизи Свети Рајх сматра да нам, помнијим испитивањем, „Тачка 24 лако пружа три кључне идеје у којима су нацисти тврдили да је њихов покрет хришћански“: антисемитизам покрета, његова социјална етика под фразом Gemeinnutz vor Eigennutz (отприлике: „јавна потреба пре приватне похлепе“) и њен покушај да се премости конфесионална подела између католичанства и протестантизма у Немачкој.
Ово је тема неких контроверзи. Конвеј сматра да је Свети Рајх открио нови темељ у испитивању односа између нацизма и хришћанства,Review by John S. Conway, H-Net упркос његовом ставу да су „нацизам и хришћанство били неусаглашени“. Конвеј тврди да је Стајгман-Гол „несумњиво у праву када истиче колико је нацизам дуговао немачким хришћанским“ концептима и његов закључак сматра само „прекораченим“.
Вирулентни антисемитизам Мартина Лутера идентификован је као инспирација за нацизам. Међутим, према теологу Јоханесу Валману, Лутерови ставови нису имали стални утицај у Немачкој, а Ханс Ј. Хилербранд је тврдио да је усредсређивање Лутеровог утицаја на антисемитизам нацизма игнорисало друге факторе немачке историје.. Хилербранд пише: "Његове оштре изјаве против Јевреја, посебно пред крај његовог живота, покренуле су питање да ли је Лутер значајно подстакао развој немачког антисемитизма. Иако су многи научници заузели ово гледиште, ова перспектива ставља превише нагласак на Лутера а недовољно на веће особености немачке историје “.
Нацистима су помагали теолози, попут др. Ернста Бергмана. Бергман је у свом раду Die 25 Thesen der Deutschreligion (Двадесет пет тачака немачке религије) изложио теорију да су Стари завет и делови Новог завета Библије били нетачни. Предложио је да је Исус аријевског порекла, а Адолф Хитлер нови месија.
Религиозна веровања водећих нациста Унутар великог покрета попут нацизма, можда неће бити посебно шокантно откриће да би појединци могли да прихвате различите идеолошке системе који би изгледали поларно супротни. Религијска уверења чак и водећих нациста снажно су се разилазила.
Тешкоћа за историчаре лежи у задатку да оцене не само јавне, већ и приватне изјаве нацистичких политичара. Стајгман-Гол, који је то намеравао да уради у својој студији, указује на људе као што је Ерих Кох (који није био само гаулејтер Источне Пруске и рајхскомесар за Украјину, већ и изабрани praeses (председник) источнопруског провинцијског синода Евангеличке цркве старо-пруске уније) . и Бернгарда Рустаsee: Steigmann-Gall 2003: 122 као примере нацистичких политичара који су се приватно такође изјашњавали као хришћани.
Адолф Хитлер Религијска уверења Адолфа Хитлера била су предмет расправе; широки консензус историчара сматра да је био нерелигиозан, антихришћански, антиклерикални и сцијентистички.* ,: "Током рата [Хитлер] је сматрао да дугорочно 'националсоцијализам и религија више неће моћи постојати заједно. И Стаљин и Хитлер желели су кастрирану религију, потчињену држави, док је спори програм научног откривања уништавао темељ религиозног мита “. . 2004,: "Хитлер је веровао да су све религије сада 'декадентне'; у Европи је то 'слом хришћанства који сада доживљавамо'. Разлог кризе била је наука." ; New York 2009, p. 547: написао је да је Хитлер веровао да националсоцијализам и религија дугорочно неће моћи коегзистирати и више пута нагласио да је нацизам секуларна идеологија, заснована на модерној науци: „Наука је, изјавио је, лако уништила последње преостале остатке сујеверја". Немачка није могла да толерише интервенције страних утицаја попут папе и „свештеници су, како је рекао, били„ црне бубе“, „побачаји у црним сутанама““. . Булок примећује Хитлерову реторику „Провиђења“, али закључује да су Хитлер, Стаљин и Наполеон имали исти материјалистички поглед „заснован на сигурности рационалиста из 19. века да ће напредак науке уништити све митове и да је већ доказао да је хришћанска доктрина апсурд". Hitler's Table Talk: Извештава се да је Хитлер рекао: "Догма хришћанства се излизала пре напретка науке. Религија ће морати да даје све више и више уступака. Постепено се митови руше. Преостало је само доказати да у природи не постоји граница између органског и неорганског. Када разумевање универзума постане широко распрострањено, када већина људи зна да звезде нису извори светлости већ светови, можда насељени светови попут нашег, тада ће хришћанска доктрина бити осуђена за апсурд." У светлу доказа као што су његова жестока критика и гласно одбацивање начела хришћанства,* ; p. 219: „Хитлер је одгајан као католик и импресиониран је организацијом и моћи Цркве … [али] према њеним учењима показивао је само најоштрије непријатељство … нарочито је презирао етику [хришћанства]“. ed; pp. 295–297: „Почетком 1937. године [Хитлер] је изјављивао да је „хришћанство сазрело за уништење“ и да цркве морају попустити „примату државе“, ометајући сваки компромис са „најстрашнијом институцијом која се може замислити“. ; New York 2009, p. 547: Еванс је написао да је Хитлер веровао да Немачка не може да толерише интервенције страних утицаја попут папе и „свештеници су, како је рекао, били „црне бубе“, „побачаји у црним сутанама“. Еванс је приметио да је Хитлер у хришћанству видео „неизбрисиво јеврејско порекло и карактер“ и „прототип бољшевизма“, који је „прекршио закон природне селекције“. : „Неколико приватних коментара [Хитлера] о хришћанству одају дубок презир и равнодушност“. .: "Понекад се много чини од католичког васпитања Хитлера … то је нешто на шта је и сам Хитлер често алудирао и био је готово увек насилно непријатељски настројен. 'Берета! Сам поглед на те побачаје у сутанама чини ме дивљим!' "