Хелена од Велике Британије

Хелена од Велике Британије или Хелена Августа Викторија (25. мај 1846 – 9. јун 1923) је била британска принцеза и ћерка краљице Викторије и принца Алберта. Касније се удала за немачког принца Кристијана од Шлезвиг-Холстајна.

Хелену су образовали приватни наставници и васпитачи по избору њеног оца и његовог блиског пријатеља и саветника, барона Стокмара. Детињство је провела са родитељима путујући између различитих краљевских резиденција у Британији. Интимна атмосфера краљевског двора престала је 14. децембра 1861. године, када јој је отац умро, а мајка ушла у период интензивне жалости. После тога, раних 1860-их, Хелена је започела флерт са библиотекарем из Немачке, Карлом Руландом. Иако је природа везе углавном непозната, Хеленина романтична писма Руланду опстају. Након што је краљица то сазнала 1863. године, отпустила је Руланда, који се вратио у родну Немачку. Три године касније, 5. јула 1866, Хелена се удала за принца Кристијана од Шлезвиг-Холштајна. Пар је остао у Британији, на дистанци од краљице, која је волела да има своје ћерке у близини. Хелена је, заједно са најмлађом сестром, принцезом Беатрис, постала краљичина незванична секретарица. Међутим, након смрти краљице Викторије 22. јануара 1901, Хелена је видела релативно мало своје преживеле браће и сестара, укључујући краља Едварда VII.

Хелена је била најактивнија чланица краљевске породице, спроводећи опсежан програм краљевских веридби. Такође је била активни покровитељ добротворних организација и била је један од чланова оснивача Британског црвеног крста. Била је оснивач председник Краљевске школе за рад са иглама и председница Удружења за негу болесника у радничкој кући и Краљевског британског удружења медицинских сестара. Као председница потоњег, снажно је подржавала регистрацију медицинске сестре против савета Флоренс Најтингејл. Године 1916. постала је први члан своје породице која је прославила 50. годишњицу венчања, али је супруг умро годину дана касније. Хелена га је надживела шест година, умирући у доби од 77 година 9. јуна 1923. године.

Рани живот

Хелена је рођена у Бакингамској палати, званичној краљевској резиденцији у Лондону, 25. маја 1846, дан након 27. рођендана своје мајке. Алберт је известио свог брата Ернеста II, војводу од Сакс-Кобурга и Гота, да је Хелена „на овај свет дошла прилично плава, али да јој је сада сасвим добро“. Додао је да је краљица „патила дуже и више него други пут и мораће да остане врло тиха да би се опоравила.“ Алберт и Викторија изабрали су имена Хелена Августа Викторија. Немачки надимак за Хелену био је Хеленчен, касније скраћен за Ленчен, име под којим су се чланови краљевске породице увек називали Хеленом. Као ћерку суверена, Хелена је од рођења носила име Њено Краљевско Височанство Принцеза Хелена. Хелена је крштена 25. јула 1846. у приватној капели у Бакингамској палати. Кумови су јој били наследни велики војвода од Мекленбург-Стрелица (супруг краљичиног рођака); војвоткиња од Орлеанса (за коју је краљица мајка војвоткиња од Кента била пуномоћник); и војвоткиња од Кембриџа (краљичина тетка).

Хелена је била живо и отворено дете, а против братског задиркивања реаговала је ударајући насилника по носу. Њени рани таленти укључивали су цртање. Дама Августа Стенли, позитивно је прокоментарисала уметничко дело трогодишње Хелене.

Попут својих сестара, и она је у раним годинама могла да свира клавир по високим стандардима. Остала интересовања су била наука и технологија, које је делио њен отац принц Алберт, и јахање и вожња чамцима, два од њених омиљених занимања из детињства. Међутим, Хелена је постала средња ћерка након рођења принцезе Луизе 1848. године, а њене способности су засениле њене сестре.

Смрт оца thumb|Портрет Хелене Хеленин отац, принц Алберт, умро је 14. децембра 1861. Краљица је била тужна и наредила је свом домаћинству, заједно са својим ћеркама, да се преселе из Виндзора у кућу Озборн, краљичину резиденцију на Острву Вајт. Хеленина туга је такође била дубока и она је месец дана касније написала пријатељици: „Оно што смо изгубили ништа не може никада заменити, а наша туга је најгорча, најгорча ... Обожавала сам тату, волела сам га више од свега на земљи, његова реч је била најсветији закон, а он ми је био помоћ и саветник ... Ови сати су били најсрећнији у мом животу, а сада је све готово. “

Краљица се као незванична секретарица ослањала на своју другу најстарију ћерку принцезу Алису, али Алиси је требао сопствени помоћник. Иако је Хелена била следећа најстарија, Викторија ју је сматрала непоузданом због њене неспособности да дуго траје без плакања. Стога је Луиз изабрана да преузме улогу уместо ње. Алиса је била удата за принца Луја од Хесена 1862. године, након чега је Хелена преузела улогу - коју је један биограф описао као „штап“ старости своје мајке - У овој улози извршавала је мање секретарске задатке, попут писања краљичиних писама, помагања у политичкој преписци и пружања друштва.

Брак Контроверзе

Принцеза Хелена започела је рано кокетирање са бившим библиотекаром свог оца Kарлом Руландом, након именовања у Краљевско домаћинство на препоруку барона Стокмара 1859. године. Имао је довољно поверења да предаје немачки језик Хеленином брату, младом принцу од Велса, и био је коју је краљица описала као „корисну и способну“. Када је краљица открила да се Хелена романтично везала за краљевског слугу, одмах је отпуштен и вратио се у родну Немачку и никада није изгубио краљичино непријатељство.

После Руландовог одласка 1863. године, краљица је тражила мужа за Хелену. Међутим, као средње дете, шансе за моћно савезништво са европском краљевском кућом биле су мале. Њен изглед је такође забрињавао, јер је до петнаесте године биограф је описао као здепасту, трапаву и са великом брадом. Даље, Викторија је инсистирала да Хеленин будући супруг мора бити спреман да живи у близини краљице, држећи тако своју ћерку у близини. Њен избор је на крају пао на принца Кристијана од Шлезвиг-Холстајна; међутим, потенцијални брак је био политички незгодан и изазвао је озбиљан прекршај у краљевској породици.

Шлезвиг и Холстајн су били две територије за које су се водиле борбе између Пруске и Данске током Првог и Другог шлезвичког рата. У последњем су Пруска и Аустрија победиле Данску, али је Војводство потраживало војводства за породицу принца Кристијана. Међутим, након аустријско-пруског рата, у којем је Пруска напала и заузела војводства, постале су пруске, али породица принца Кристијана ипак је полагала титулу војвода од Шлезвиг-Холстајна.

Стога је брак ужаснуо данску краља Кристијана, краљицу Александру, принцезу од Велса, која је узвикнула: „Војводства припадају тати.“ Александра је подршку пронашла у свом супругу, свом брату принцу Алфреду и својој другој сестри, Принцези Алиси, која је отворено оптужила своју мајку да је жртвовала Хеленину срећу ради краљице. Алиса је такође тврдила да ће то смањити ионако ниску популарност њене сестре, престолонаследнице Пруске, на двору у Берлину. Међутим, и неочекивано, Принцеза Престолонаследница, која је дуго година била лични пријатељ Кристијанове породице, горљиво је подржала предложени савез.

Упркос политичким контроверзама и њиховој разлици у годинама - био је петнаест година старији од ње - Хелена је била задовољна Кристијаном и била је одлучна да се уда за њега. Као млађем сину невладајућег војводе, одсуство било каквих страних обавеза омогућило му је да остане трајно у Британији - краљичина примарна брига - и она је изјавила да ће се брак наставити. Хелена и Кристијан су заправо били рођаци пореклом од Фредерика, принца од Велса. Односи између Хелене и Александре остали су затегнути, а Александра није била спремна да прихвати Кристијана (који је такође био рођак Александре пореклом од данског краља Фредерик V) као рођака или шурака. Краљица никада није опростила принцези од Велса оптужбе за посесивност, а недуго затим о Велшанима је написала: „Берти је најљубазнији и љубазнији, али Алик [име љубимца за Александру] никако није оно што би требало да буде. Проћи ће дуго пре него што поврати моје самопоуздање “.

Веридба и венчање Верење је проглашено 5. децембра 1865. године, и упркос првобитном одбијању принца од Велса да присуствује, принцеза Алиса се умешала, а венчање је било срећна прилика. Краљица је дозволила да се церемонија одржи у дворцу Виндзор, додуше у приватној капели, а не у величанственијој капели Светог Ђорђа 5. јула 1866. Краљица је своју црну жалосну хаљину растеретила белом капом која је била пребачена преко леђа. Главни гости су се појавили у капели уз звук Бетовеновог Тријумфалног марша, стварајући спектакл покренут само изненадним нестанком принца Џорџа, војводе од Кембриџа, који је изненада имао напад гихта. Кристијан је ушао у капелу са своје две присталице, принцом Едвардом од Саксе-Вејмара и принцом Фредериком од Шлезвиг-Холстејна, а Хелену је "дала" мајка која ју је спровела до пролаза са принцом од Велса и осам деверуша. Кристијан је изгледао старије него што је био, а један гост је коментарисао да је Хелена изгледала као да се удаје за остарелог ујака. Заправо, када је први пут позван у Британију, претпоставио је да га је удовица краљица прегледавала као новог мужа за себе, а не као кандидата за једну од својих ћерки. Пар је прву ноћ брачног живота провео у Озборну, пре меденог месеца у Паризу, Интерлакену и Ђенови.

У браку left|thumb|upright|У венчаници 1866. године Хелена и Кристијан су били одани једно другом и водили су миран живот у поређењу са Хелениним сестрама. Након венчања, настанили су се у ложи Камберленд у Виндзору, традиционалној резиденцији захваљујући почасном положају који је Кристијану доделила краљица. Док су боравили у Лондону, живели су у белгијском апартману у Бакингамској палати. Пар је имао шесторо деце: Кристијан Виктор од Шлезвиг-Холстајна , Алберт, војвода Шлезвиг-Холстајн, Хелена Викторија од Шлезвиг-Холстајна, Марија Луиза од Шлезвиг-Холстајна. Њихова последња два сина су рано умрла; Харалд је умро осам дана након рођења 1876. године, а неименовани син је мртворођен 1877. Принцеза Луиза, Хеленина сестра, наручила је француском вајару Жилу Далоуу да скулптира спомен на Хеленину мртву новорођенчад.

Пару је додељена парламентарна рента од 6000 фунти годишње, што је краљица затражила лично. Поред тога, намирен је мираз од 30.000 фунти, а краљица је брачном пару дала 100.000 фунти, што је доносило приход од око 4.000 фунти годишње. Кристијан је добио почасни положај високог управника Виндзора и постао краљевски комесар за велику изложбу 1851. Међутим, често је био одсутна фигура на састанцима, јер је проводио време са својим кућним љубимцима.

Хелена је, као што је и обећано, живела близу краљице, а и она и Беатрис обављале су дужности за њу. Беатрис, коју је Викторија припремала за главну улогу на својој страни, обављала је важније дужности, а Хелена је преузимала мање ствари које Беатрис није имала времена да уради. У каснијим годинама, Хелени је помагала невенчана ћерка Хелена Викторија, којој је краљица диктирала свој дневник у последњим месецима живота.

Хеленино здравље није било чврсто и била је зависна од дроге опијум и лауданум. Међутим, краљица није веровала да је Хелена заиста болесна, оптужујући је за хипохондрију подстакнуту од попустљивог супруга. Краљица Викторија писала је својој ћерки престолонаследници Пруске, жалећи се да је Хелена била склона да се „размазила (и Кристијан такође) и да попушта у свему што је циљ њених лекара и медицинске сестре и учиниће све да мање размишља о себи и свом заточењу ". Хипохондрија није довела до свих њених здравствених бојазни; 1869. морала је да откаже путовање у замак Балморал када јој је позлило на железничкој станици. Године 1870. патила је од тешког реуматизма и проблема са зглобовима. У јулу 1871. патила је од загушења у плућима, болести која је проузроковала „велику забринутост чланова краљевске породице“. Године 1873. била је присиљена на опоравак у Француској као резултат болести, а 1880-их је отпутовала у Немачку код окулиста.

Активности Болничка нега