Душанбе (; раније Стаљинабад) је главни град Таџикистана. Град се налази на реци Душанбинка у густо насељеној долини Гисар.
Број становника према подацима из 2005. године је 543.107. Етнички састав града чинили су: Таџици - 73,4%, Узбеци - 20,1%, Руси - 5,1%, остали - 2,4%.
Име града је изведено из персијске речи која значи понедељак (-{ду-}- два + -{-шанба}- или -{-шанбе}- дан, буквално: други дан) и односи се на то да је понедељком био пијачни, трговачки дан.
Насеље на овом месту је постојало још у 5. веку п. н. е., али је до 1920. било веома мало. Црвена армија је заузела Душанбе 1922. То је постао главни град Таџичке ССР. До Душанбеа је изграђена пруга 1929. Она је постала основ за привредни развој града. Данас је то административни, привредни, културни и универзитетски центар земље.
Недалеко од града налазе се војне базе Русије и Француске. Архитектура центра града је описивана као кич.
Етимологија Душанбе је био место великог базара који је радио понедељком. Од тога је настало име Dushanbe-Bazar (, Dushanbe Bozor) од Dushanbe, што на персијском језику значи понедељак – буквално, други дан (ду) после суботе (). Крајем 1929. град је преименован у Стаљинабад (Стаљинов град), али је крајем 1961. године, током дестаљинизације, враћен назив Душанбе.
Географија Душанбе се налази на ушћу две реке, Варзоб (тече од севера ка југу) и Кофарнихон. Душанбе је део међупланинског басена који се налази у долини Гисар. Има претежно брдовит терен. 80% зграда Душанбеа налази се у долини, која има ширину од око – . Пре 1960-их, највећи део Душанбеа се налазио на левој обали реке Варзоб, али је повећана градња довела до ширења града са друге стране реке.
Град је смештен на терену који подложан ударима земљотреса. Током протеклих 100 година, у граду су се осетили многи земљотреси јачине 5-6 степени Рихтерове скале, као што је земљотрес у Кхаиту 1949. године.
Клима Душанбе одликује медитеранска клима (Кепен: -{Csa}-), са делимичним влажним континенталним климатским утицајима (Кепен: -{Dsa}-) због оближњих ледника и планинског ланца. Лета су топла и сува, а зиме прохладне, али не веома хладне. Клима је влажнија од осталих престоница Средње Азије, са просечном годишњом количином падавина преко , јер се током зиме и пролећа у околну долину усмерава влажни ваздух. Зиме нису хладне као на северу због заштите града планинама од изузетно хладног ваздуха из Сибира. Јануар 2008. био је посебно хладан и температура је пала на . Снежни покривач се јавља у просеку 25 дана годишње, а облачних дана има просечно 24 годишње. Околне планине онемогућавају приступ јаком ветру у град, иако конзистентно дува благи поветарац.
Флора и фауна Пре 20. века, град је имао нешто вегетације али је стварањем града углавном уклоњена природна вегетација. Зелени појас и ботаничка башта увели су нову вегетацију у град. У граду има преко 150 врста дрвећа и жбуња, од којих је само 15 аутохтоних у граду и 22% града заузимају зелене површине.
Историја На простору данашње града је постојала људска активност још у каменом добу. Материјални остаци Гисар културе су пронађени на територији града. Током другог миленијума пре нове ере, археолошке културе Бишкент и Вакш су биле доминантне. Обе културе су настале на овом подручју а људи су се тада бавили узгојем говеда, пољопривредном и ткањем.
У близини Међународног аеродрома Душанбе откривене су гробови из бронзаног доба које датирају од краја другог до почетка првог миленијума пре нове ере. Ахеменидско посуђе и керамика пронађени су 6 километара, источно од Душанбеа у Киблају, пошто су град контролисали Ахемениди од шестог века пре нове ере. Археолошки остаци мале цитаделе из петог века пре нове ере откривени су 40 километара јужно и клинасте бакарне секире откривене су из другог века пре нове ере.
Селеукиди су освојили регион 312. пре нове ере. Мало грчко-бактријанско насеље од око 40 хектара датовано је у крај трећег века пре нове ере. Најстарији новчић пронађен у граду је грчко-бактријански новчић са приказом Еукратида (р. 171–145. пре нове ере), а пронађен је још један са приказом Диониса. Постојао је и град Кушан на левој обали реке Варзоб од 2. века пре нове ере до 3. века нове ере, а пронеђене су и гробнице из тог временског периода. Кушани су основали друга насеља као што су Гаравкала, Тепаи Шах, Шахринау и Узбеконтепа. Сасанидско царство је извршило инвазију на Согдијану у петом веку.
Рушевине будистичког манастира из периода хефталита из касног петог до шестог века, који се сада назива Ајина Тепе, налазе се у долини Вакш у близини територије града. Откривена су и друга насеља из периода Тохаристана, као што је град Шишикона који је уништен током совјетске ере и кроз депопулацију током монголске инвазије. Међународна трговина је порасла током овог периода у региону. Откривена је и тврђава који датира из тог периода. Западнотурски каганат је 582. године стекао контролу над овом области. У седмом веку, један кинески ходочасник је посетио регион и навео је град Шуман, вероватно на месту савременог Душанбеа.
Након арапског освајања, Саманиди су контролисали регију, која је остварила напредак у занатима и трговини, а у периоду од 10. до 12. века, средњовековни град Хулбук се развио поред Душанбеа. Харакханиди су ковали новац у граду од 1018. до 1019. године. Град је био под утицајем Гуридске монархије од 12. до 13. столећа.
Друга мања насеља основана су током касног средњег века након монголске инвазије, као што су Абдулајевски и Шајнак. Тимур је освојио регион током овог временског периода и разна друга царства су потом контролисала град. Привреда града почела је да се више ослања на занатство и трговину.
Душанбе се први пут појављује у историјским записима 1676. године, у писму које је Балх кан Субхонкули Баходур послао Фјодору III Алексејевич, руском цару . Међутим, историчар Балха Махмуд ибн Вали поменуо је то подручје 1630-их у књизи Sea of Secrets Regarding the Values of the Noble. У почетку се град звао „Касабаи Душанбе“ ( ), када је био под контролом Балха. Ово име је одражавало и статус Душанбеа као града. Локација Душанбеа између караванских путева који воде исток-запад од долине Гисар преко Каратегина до долине Алаја, и север-југ до реке Кафирниган, а затим до долине Вакш и Авганистана кроз превој Анзоб и Ферганску долину и Зеравшан који су на крају водили трговце у Бухару, Самарканд, Памир и Авганистан подстакао је развој свог тржишта. У то време у граду је живело око 7.000–8.000 становника са око 500–600 домаћинстава.
До 1826. године град се звао Dushanbe Qurghan ( , са суфиксом курƣон из туркијског курган, што значи „тврђава“). Име је прво русификовано као Дјушамбе ( ) 1875. Имао је караван-сарај, стајалиште за путнике у Самарканд, Хујанд, Кулоб и Памир. У граду је било 14 џамија са мектебама, 2 медресе и 14 чајџиница на прелазу из 19. века. У то време град је био тврђава на стрмој обали леве обале реке Варзоб са 10.000 становника. Био је центар за ткање, штављење и топљење гвожђа у региону. Различите државе, укључујући Хисор, вршиле су контролу над градом током 18. и раног 19. века. Руска Империја је 1868. успоставила власт над Бухаром. У нестабилном окружењу које су проузроковале руске интервенције и локалне побуне, Бухарски емират је преузео област Душанбеа, контролу над којом је Емират могао да одржи кроз постепено успостављање централизоване државе под руским утицајем. Прва болница на селу изграђена је 1915. руским улагањем и 1909. је предложена рана железничка пруга која би повезала тржни град са руским железничким системом, али је напуштена након што је ревизија утврдила да подухват неће бити профитабилан, иако град је имао функционалну железничку пругу до Кагана. алт=|мини|Национално разграничење Централне Азије; Таџикистанска АССР је означена светлољубичасто Последњи емир Бухаре накратко се склонио у Душанбе 1920. након што га је збацила бољшевичка револуција. Након што је Црвена армија освојила ово подручје следеће године, побегао је у Авганистан 4. марта 1921. У фебруару 1922. године, град су заузеле трупе Басмачи које је предводио Енвер-паша након опсаде, али је 14. јула 1922. поново дошао под власт бољшевика непосредно пре смрти Енвер-паше 4. августа 1922. ван Душанбеа. Био је део Бухарске ПСР до формирања Таџикистанске АССР.
Душанбе је проглашен главним градом Таџикистанске Аутономне Совјетске Социјалистичке Републике у саставу Узбекистанске Совјетске Социјалистичке Републике у октобру 1924. године, а влада је званично почела са радом 15. марта 1925.
Град је изабран за престоницу уместо већих насељених села у Таџикистану зато што је раскрсница Таџикистана и јер су се на великом градском тржишту трговали и радили људи из читаве земље. У трговину на пијаву, област трговине стоком била је развијена, као и трговина тканинама, кожом, лименим производима и оружјем. Блага медитеранска клима била је још један разлог зашто су совјетске власти изабрале град за престоницу.
Пре него што се емир поново уселио у град, у Душанбеу је живела мања популација Јевреја, једину јеврејска популација у источној Бухари (од око 600) која се бавила трговином и кројачем. Међутим, када се емир доселио у град 1920. године, имовина јеврејског становништва је опљачкана, а Јевреји су пресељени у Хисор. Њих је Црвена армија пустила назад у Душанбе тек након његовог освајања, а током 1920-их и 1930-их њихова популација се постепено повећавала са бухарским имигрантима. Душанбе је такође био званично признат као главни град Емирата Бухара током његовог опадања, јер је служио као последње уточиште последњег емира Бухаре током његовог освајања од стране Совјетског Савеза, што је вероватно још један мотивациони фактор за одлуку о оснивању нове АССР. престоница у селу. Становништво је током совјетских освајања и побуна Басмачија опало са већ оскудних 3.140 у 1920. на само 283 у 1924. са само 40 преосталих кућа. Да би помогле у опоравку, совјетске власти су привремено ослободиле велики део становништва од плаћања пореза. Године 1923. Совјети су успоставили прву телеграфску везу у Душанбеу са Бухаром, покренули прву железничку пругу до Термеза и поставили телефонску централу 1924. Дванаестог августа 1924. прве градске новине, Глас Истока, изашле су на арапском, а убрзо након тога почео је да излази и лист на руском језику, Црвени Таџикистан. У то време у Душанбе су направљене електране и уведена је струја. Крајем 1924. године почеле су са радом прве редовне авионске линије из Душанбеа, са јединим летом за Бухару, а касније је уведен лет за Ташкент. Те године је основана и пошта. Изградња пруге је почела 24. јуна 1926. године, а завршена је у новембру 1929. године, повезујући Душанбе са Транскаспијском пругом и покренувши привредни раст. Године 1925. у престоници је изграђен први интернат за дечаке. У Душанбеу је 1. септембра 1927. године отворена прва педагошка школа, а у новембру је завршен аутопут од Душанбеа до Кулоба. Таџици са села су добили помоћ и бесплатне земљишне парцеле у главном граду, у циљу повећања становништва и развоја.
Таџикистанска Совјетска Социјалистичка Република, раније Таџикистанска АССР, одвојила се од Узбекистанске ССР 1929. године. Главни град Дјушамбе је преименован у Стаљинабад, у част Јосифа Стаљина 19. октобра 1929, у састав града су ушла оближња села Шомансур, Мавлоно и Сари Осијо.
Многи од ових пројеката реализовани су под мандатом градоначелника Абдукара Розикова 1925–1932, једног од првих градоначелника Душанбеа, који је настојао да га трансформише у „узорни комунистички град“ кроз модернизацију и урбанистичко планирање. Михаил Калитин је наставио индустријски развој Душанбеа, градећи Комсомолско језеро и промовишући индустрију у граду. Крајем овог периода, крајем 1930-их, у Душанбеу је било 4.295 објеката.