Venecuelanska migraciona i izbeglička kriza (poznata i kao Bolivarska dijaspora) je najveća zabeležena izbeglička kriza u Americi,

i odnosi se na emigraciju miliona Venecuelanaca iz njihove matične zemlje tokom predsedavanja Uga Čaveza i Nikolasa Madura usled Bolivarske revolucije.

Revolucija je bila pokušaj Čaveza, a kasnije i Madura, da se uspostavi kulturna i politička hegemonija, koja je kulminirala krizom u bolivarskoj Venecueli. Nastala izbeglička kriza upoređuje se sa krizama sa kojima su se suočili kubanski prognanici, sirijske izbeglice i one zemlje pogođene evropskom migrantskom krizom. Bolivarska vlada porekla je postojanje bilo kakve migracione krize, navodeći da Ujedinjene nacije, i drugi akteri, pokušavaju da opravdaju stranu intervenciju unutar Venecuele.

Američki nedeljni časopis Njuzvik je opisao „bolivarsku dijasporu“ kao „masovni preokret bogatstva“, gde je „preokret“ poređenje sa visokom stopom imigracije u Venecueli tokom 20. veka. U početku su bogati Venecuelanci i obrazovani naučnici emigrirali za vreme Čavezovog predsedništva. Međutim to se promenilo, kako su se uslovi u zemlji pogoršavali, i zemlju su počeli da napuštaju i Venecuelanci srednje i niže klase. Zbog velikog broja obrazovanih i kvalifikovanih emigranata, naciju je pogodio veliki odliv mozgova. Nakon razočaranja opozicionom politikom, zemlju su napustili i Venecuelanci suprotstavljeni predsedniku Maduru, što je rezultiralo povećanom podrškom Madurovoj vladi. Tokom krize, Venecuelanci su često anketirani o svojoj želji da napuste rodnu zemlju, a preko 30 procenata ispitanika u anketi iz decembra 2015. godine izjavilo je da planiraju da trajno napuste Venecuelu. Procenat se gotovo udvostručio sledećeg septembra, sudeći prema Datinkorpu (agencije iz Karakasa), kada je 57 odsto ispitanika želelo da napusti zemlju. Do sredine 2019. godine preko četiri miliona Venecuelanaca, odnosno oko 13 procenata stanovništva države, emigriralo je od početka revolucije, odnosno od 2. februara 1999. godine.

Ujedinjene nacije su predviđale da će do kraja 2019. biti evidentirano više od 5 miliona emigranata tokom venecuelanske krize, što je preko 15% stanovništva. Studija instituta Brukings (), s kraja 2018. godine, sugerisala je da će broj emigranata 2019. godine dostići broj od 6 miliona što je bilo približno 20% stanovništva Venecuele u 2017. godini. Anketa agencije Konsultares 21 () iz sredine 2019. godine procenila je da je već dostignut broj od 6 miliona Venecuelanaca koji su pobegli iz zemlje. Toliko izbeglica bilo je i tokom sirijskog građanskog rata koji se u to vreme se smatrao najgorom humanitarnom katastrofom na svetu.

Istorija Tokom 20. veka, „Venecuela je bila utočište imigranata koji su bežali od represije i netrpeljivosti Starog sveta“, navodi Njuzvik. Iseljavanje po niskim stopama je počelo 1983. godine nakon pada cena nafte, mada su stope emigracije, posebno profesionalaca, uglavnom porasle nakon Bolivarske revolucije koju je predvodio venecuelanski predsednik Ugo Čavez. Anitza Freitez, šefica Instituta za ekonomska i socijalna istraživanja pri Katoličkom univerzitetu Andres Beljo, izjavila je da su emigracije za vreme Ugove vladavine bile zbog želje ljudi za lični prosperitet i bolju sigurnost.

Početak emigracije alt=Airport terminal, with colorful floor tiles|thumb|Venecuelanski emigranti često prave selfije stopala na pločice koje je dizajnirao Carlos Cruz-Diez na međunarodnom aerodromu Maikuetia. Bolivarska vlada postavila je kopiju pločica na aerodromu, što je shvaćeno kao ismevanje emigranata.|330x330px

Godine 1998, kada je Čavez prvi put izabran, broj Venezuelaca kojima je odobren azil u Sjedinjenim Američkim Državama naglo se povećao. Čavezovo obećanje da će dodeliti više sredstava za siromašne zabrinulo je mnogobrojne bogate i doborstojeće Venecuelane, pokrećući prvi talas emigranata koji beže od bolivarske vlade.

Nakon pokušaja venecuelanskog državnog udara 2002. godine, emigracije su postale sve učestalije. Novi talas usledio je 2006. godine, nakon ponovnog izbora Čavesa. Godine 2009. procenjeno je da je više od jednog miliona Venecuelanaca emigriralo u period od deset godina Ugove vladavine. Prema podacima Centralnog univerziteta u Venecueli (UCV), procenjeno je da je 1,5 miliona građana napustilo državu u periodu od 1999. do 2014. godine, što je od 4 do 6% ukupnog stanovništva Venecuele.

Kriza u Venecueli upright=1.6|thumb|Izvor: Međunarodna organizacija za migracije|alt=Graph of the number of Venezuelans living abroad

Akademici i poslovni lideri izjavili su da se emigracija iz Venecuele znatno povećala tokom poslednjih godina Čavezovog predsedavanja i tokom predsedavanja Nikolasa Madura. Vremenom se emigracija dodatno dramatično povećala tokom krize i počela je da uključuje Venecuelance sa nižim prihodima, odnosno ljude kojima je Čaves obećao pomoć i koji su se suočavali sa glađu tokom ekonomske krize u državi. Isprva su venecuelanski muškarci ostavljali žene, decu i roditelje, bežeći u potrazi za prihodima, kako bi mogli da šalju novac kući i izdržavaju svoje porodice. Kako se kriza produbljavala, tako su počele da emigriraju i majke sa decom, napustivši Venecuelu, pridruživši se svojim članovima porodice u inostranstvu.

Izbor Madura i protesti 2014. godine

Nakon izbora Madura 2013. godine i sve većih protesta u 2014. godini, stopa emigracije iz Venecuele je rasla. Asošijeted pres je izvestio da je venecuelanska srednja klasa u tom periodu počela da emigrira, suočena sa sve većim nestašicama, inflacijom i nemirima.

Između 2012. i 2015. godine, broj Venezuelaca koji su emigrirali povećao se za 2,889 procenata. PGA grupa je 2015. procenila da je ukupno emigriralo oko 1,8 miliona Venecuelanaca. Veruje se da je naredne godine još 150.000 ljudi napustilo svoje domove, a američki list Njujork tajms nazvao je ovu situaciju „egzodusom“.

Ustavna kriza iz 2017. i izbori za ustavotvornu skupštinu

Tokom venecuelanske ustavne krize 2017. godine, Kolumbija se pripremila za povećanje broja venecuelanskih izbeglica. Prema podacima kolumbijske vlade, više od 100.000 Venecuelanaca emigriralo je u Kolumbiju u prvoj polovini 2017. godine. Uoči izbora za Venecuelansku ustavotvornu skupštinu 2017. godine, Kolumbija je dodelila posebnu dozvolu stalnog boravka državljanima Venecuele koji su u zemlju ušli pre 25. jula i preko 22.000 Venecuelanaca prijavilo se za stalni boravak u Kolumbiji u prva 24 sata programa. Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice izvestio je da su države širom Latinske Amerike zabeležile više od jednog miliona Venecuelanaca koji su se naselili u periodu između 2014. i 2017. Međuvladina Međunarodna organizacija za migracije (IOM) imala je slične procene na oko milion ljudi za period između 2015. i 2017. godine. Međutim druge statistike ukazuju da je procena IOM-a možda bio konzervativna.

Reizbor Madura 2018. godine

Posle kontroverznog reizbora predsednika Madura u maju 2018. godine, emigracija se nastavila; Venecuelanci su verovali da se Madurova politika neće promeniti i da će se uslovi u zemlji i dalje pogoršavati. U septembru 2018. godine, regionalni predstavnik Ujedinjenih nacija za izbeglice zvanično je uporedio krizu sa migrantskom i izbegličkom krizom izazvanom sirijskim građanskim ratom. UNHCR i IOM objavili su podatke u novembru 2018. godine koji pokazuju da je broj izbeglica koji su bežali iz Venecuele od početka bolivarske revolucije 1999. porastao na 3 miliona, što je oko 10 procenata stanovništva zemlje.

Predsednička kriza

U 2019, predsednik Narodne skupštine Venecuele Huan Gvaido proglasio se vršiocem dužnosti predsednika Venecuele, i tako započinjući predsedničku krizu.

Dana 30. aprila 2019. godine Gvaido je pokušao da povede vojnu pobunu u cilju uklanjanja Madura sa vlasti, ali je plan na kraju propao. Iseljavanje se još jednom povećalo jer su Venecuelanci predvideli da neće biti značajne promene. Takođe, bili su nezadovoljni postupcima opozicije. Kako su se izgledi za političke promene u Venecueli smanjivali, anketa venecuelanskog anketara Consultares 21 iz jula 2019. procenila je da je zemlju napustilo između 4,7 i 6 miliona Venecuelanaca. Do ovog trenutka, venecuelanska izbeglička kriza smatrala se drugom najgorom na svetu, iza one iz sirijskog građanskog rata. Krajem 2019. godine, predsednik Maduro se čvrsto pozicionirao na vlasti i svako protivljenje tome postalo je obeshrabreno. To je rezultiralo odlaskom kritičara iz zemlje, dok je Madurova podrška sve više rasla među preostalim Venecuelancima.

Uzroci

Venecuelanske novine El Universal su izvestile da je studija „Venezuelan Community Abroad: A New Method of Exile“, autora Tomasa Paeza, Mercedes Vivasa i Huana Rafaela Pulidoa, pokazala da je bolivarska dijaspora pogođena „pogoršanjem ekonomije i socijalne strukture, raširenim kriminalom, neizvesnošću i nedostatkom nade za promenu rukovodstva u bliskoj budućnosti“. Wall Street Journal je izveštavao da su mnogi Venecuelanci pobegli zbog visoke stope kriminala, rastuće inflacije i loših statističkih izgleda. Kao razlozi za napuštanje domovine, navodi se i nedostatak slobode, visok nivo nesigurnosti i nedostatak mogućnosti prosperiteta. Oskar Hernandez, direktor kompanije „Link Consultants“ rekao je da uzroci emigracije uključuju ekonomska pitanja, iako su neizvesnost i pravna nesigurnost glavni razlozi.

Kriminal i nesigurnost upright=1.7|thumbnail|alt=Graph of Venezuela's increasing murder rate|Stopa ubistava od 1998. do 2018. godine. Izvor: OVV, PROVEA, UN * UN isprekidana linija se projektuje na osnovu podataka koji nedostaju.

Venecuelanski kriminal je glavni uzrok emigracije. Prema sociologu Tomasu Paezu, venecuelanski roditelji i bake i deke podstiču mlade da napuste zemlju zbog sopstvene bezbednosti.

Porast političke nestabilnosti i nasilja u Venecueli pogoršao se za vreme Uga Čaveza. Autori Geret A. Džons i Denis Rodžers su u svojoj knjizi „Youth violence in Latin America: Gangs and Juvenile Justice in Perspective“ naveli da je promena režima koja je došla sa Čavezovim predsedništvom izazvala politički sukob, koji je „obeležen daljim povećanjem broja i stope nasilnih smrti“. Profesor sociologije Roberto Briseno-Leon se složio se tim tvrdnjama, navodeći da je Bolivarska revolucija pokušala da „uništi ono što je ranije postojalo, status kvo društva“, sa rezultatom porasta nestabilnosti; takođe verujući da je vlada unapređivala socijalna pitanja pripisujući nasilje i zločin siromaštvu i nejednakosti. Stručnjaci su, povećanje stope ubistava povezivali sa korupcijom venecuelanske vlasti, lošoj kontroli naoružanja i lošem pravosudnom sistemu. Stopa ubistava povećala se sa 25 na 100.000 ljudi u 1999. godini (kada je izabran Čavez) na 82 ubijenih na 100.000 ljudi u 2014. godini.

U 2018. godini procenjeno je da je bilo 81,4 smrtnih slučajeva na 100.000 ljudi, što je najveća stopa u Latinskoj Americi. Na osnovu standarda SZO, ovo nasilje ima epidemiološke razmere u 88% opština. Takođe postoje procene u kojima se tvrdi da Venecuela ima najviše stopa otmica u regionu i da se otmica, od početka predsedništva Čaveza do 2011. godine, povećala preko dvadeset puta. Takođe se povećao broj vansudskih egzekucija u kojima su vladine poznate pod nazivom Snage za specijalne akcije (; FAES) izvršavale egzekucije pod maskom bezbednosnih operacija. Više od 7.500 od 23.000 nasilnih smrtnih slučajeva prijavljenih u 2018. godini, uzrokovano je otporom vlasti. Između januara i maja 2019. prijavljeno je 2.100 takvih smrtnih slučajeva.

Međutim, stopa ubistva u Venecueli se počela smanjivati od 2017. godine. Prema podacima Venecuelske opservatorije za nasilja (OVV) koji govore da je ona na početku 2017. godine iznosila 81,4 na 100.000 ljudi, stopa ubistava se u 2019. godini smanjila na 60,3. Ova organizacija izjavila je da je ovaj silazni trend usledio pre svega zbog velike emigracije miliona Venecuelanaca koji su napustili državu.

Ekonomija