Снежна сова, позната и као арктичка сова или бела сова (), крупна је врста сове из породице правих сова (). Настањује тундре северних делова Евроазије и Северне Америке. Живи на висинама од нивоа мора па до 1.100—1.500 метара надморске висине. У Америци током сезоне гнежђења живи јужно до обалског дела западне Аљаске, северног Јукона и Макензија, јужног Кивејтна, североисточне Манитобе, северног Квебека и Лабрадора, док се током зиме може видети све до јужне Канаде и северних делова Сједињених Америчких Држава. Када је реч о Европи и Азији, насељава северне делове Евроазије, јужно до краја тундри, а ретко се виђа на Британским острвима и Исланду, док зиму проводи јужно до Исланда, Британских острва, северне континенталне Европе, централне Русије, северне Кине и Сахалина.
Мужјак снежне сове је готово потпуно бео, док женке имају бројне црне флеке по перју. Младунци имају потпуно црно перје, које се, како расту, постепено мења у белу боју. Фацијални диск је код женке изражен, док је код мужјака слабо видљив и стапа се са остатком тела, који је карактеристичан и јединствен по томе што садржи чекиње и ситно перје које утиче на смањење одсјаја, пошто је код свих јединки глава чисте беле боје. Висока је у просеку 52—71 центиметара, са распоном крила 125—150 центиметара, а просечна тежина снежне сове се креће од 1,6 до 3 килограма.
Снежна сова се углавном гнезди при тлу, а главни део њене исхране су ситни глодари, међу којима су најчешћи зечеви, бизамски пацови, мрмоти, веверице, кунићи, ракуни, преријски пси, пацови и кртице, али се неретко на менију могу наћи и птице, првенствено патке, барске коке, гњурци, шљукарице, као и фазани, тетреби и певачице. Донедавно је била једини члан посебног рода -{Nyctea}-, али су студије из 2002. године, изучавајући митохондријску ДНК, показале да је снежна сова веома блиска роду -{Bubo}-, где је сада и сврстана.
Етимологија Снежна сова је своје име добила захваљујући боји свог перја, као и простору који насељава. Наиме, ова врста се еволуционо прилагодила северном делу северне хемисфере и просторима тундре који су већим делом године покривени снегом — процесима дивергентне еволуције полако су се мењале морфолошке карактеристике како би се врста прилагодила новом ареалу, што је резултирало белином перја. Када је реч о латинском имену ове врсте, име рода -{Bubo}- је латински назив за буљину, док је -{scandiaca}- новолатинско име Скандинавије.
Систематика Снежна сова била је једна од многобројних врста птица коју је Лине описао у својој сада већ чувеној 10. едицији -{Systema Naturae}- из 1758. године, у којој јој је дао биноминално име -{Strix scandiaca}-. Врста је потом пребачена у засебни монотипски род -{Nyctea}-. Међутим, студије из 2002. године, које су упоређивале секвенце цитохрома б митохондријске ДНК (-{mtDNK}-) потврдиле су да је снежна сова веома слична припадницима рода -{Bubo}-, па је монотипски род -{Nyctea}- припојен роду -{Bubo}-. Ипак, неки научници оспоравају ову класификацију, преферирајући и даље биноминално име -{Nyctea scandiaca}-.
Данас не постоје подврсте снежне сове, међутим, изумрла, робуснија снежна сова, са око 2% дужим и 6% дебљим костима од данашње снежне сове, позната је на основу глацијалних наслага на југу Француске, а описана је као -{Nyctea scandiaca gallica}-.
Географске варијације Варијација је мала широм холарктичког ареала распрострањења, вероватно због номадских навика и дисперзивности ове птице. Генетичка анализа популације није открила филогеографске структурне промене у три различита географска региона — Скандинавији, источном Сибиру и северним деловима Северне Америке, нити високе нивое протока гена у скорашњој прошлости и садашњости.
Сродне врсте Најближи рођак снежне сове није јасно дефинисан, али молекуларна истраживања показују да би америчка буљина (-{Bubo virginianus}-) могла бити њена еволутивна сестринска врста, пошто је процењено да су се ове две врсте одвојиле пре око четири милиона година. Ове две врсте су веома сличне по начину оглашавања и имају сличан број и структуру хромозома и макро-аутозома; ипак, разлике у перју и скелету довеле су до тога да неки научници сместе снежну сову у монотипски род -{Nyctea}-. Недавно успешно међусобно укрштање, у заточеништву, мужјака снежне сове и женке буљине (-{Bubo bubo}-), потврђује блиску еволутивну везу са ушатим совама.
Опис Ова крупна сова је веома лако уочљива. Као и код свих сова, и код ове врсте је мужјак нешто ситнији од женке. Одрасла јединка је висока од 52 до 71 центиметара, са распоном крила 125—150 центиметара. Женке су у просеку велике 63, а мужјаци 58 центиметара, док просечна тежина снежне сове варира између 1,6 и 3 килограма, с тим да је просечна тежина мужјака 1.700 грама, док је женка тешка у просеку 2.100 грама.
210px|мини|лево|Мужјак снежне сове са јасно израженим чекињама Постоје значајне варијације у обојености перја у зависности од пола, старости и индивидуалне јединке, тако да прекривеност црним тачкама и шарама може да варира у распону 0—50%. Ова појава је, поред снежне сове, уочена једино код кукувије, док се код осталих врста сова не јавља. Ипак, одрасли мужјак је углавном чисто беле боје, чиме се савршено стапа с околином, док женка и птићи имају поједине делова перја који су нијансе црне и сиве боје. Код младих, тамна обележја у виду тачака могу чак да доминирају. Међутим, без обзира на пол, лице, врат и горњи део груди су снежнобеле боје, а фацијални диск је код женке изражен, док је код мужјака слабо видљив и стапа се са остатком тела. Премда није уочљив, фацијални диск показује карактеристичне адаптације на средину у којој ова сова живи. Бројне и дуге чекиње и ситно перје вире из фацијалног диска, што утиче на смањење одсјаја, пошто је код свих јединки глава чисте беле боје. Ова особина није примећена код других врста северних сова које су такође изложене снегу и ниским температурама, али живе у шумама.
Снежна сова има густо перје са ногама прекривеним дугачким белим перјем које је штити од хладне северне климе. Глава снежне сове је крупна и заокругљена, са очима златножуте боје. Занимљиво је да је и црни кљун прекривен паперјем. За разлику од осталих сова, перје на ушима није толико изражено и подигнуто. Просечан животни век у дивљини износи десет година.National Geographic Society. "Snowy Owl" . Снежна сова је једна од највећих, а у Северној Америци је и у просеку најтежа врста сова.
Снежна сова стоички подноси хладноћу и тек понекад тражи заклон од мраза и јаких ветрова. Перје је тако ефикасно штити да одрасла јединка може да поднесе и температуре од 40 степени испод нуле. Научници кажу да је снежна сова подједнако добро заштићена од хладноће као поларне лисице.
Палеобиологија У Северној Америци се плеистоценски остаци ове сове могу наћи на бројним локацијама, међу којима и на Рту Принца од Велса, острву Мала Кишка, острву Сент Лоренс, као и у Илиноису и округу Емонс. Када је реч о Канади, остаци су пронађени у Гатину, Квебек.
Пре око 20.000 година, снежна сова насељавала је и просторе готово читаве континенталне Европе, укључујући Аустрију, Азербејџан, Чешку, Словачку, Француску, Немачку, Мађарску, Италију и Шпанију. У Француској, током археолошких ископавања на неколико локација у равницама Аквитаније пронађене су кости ове птице. Неки од локалитета на којима су пронађене кости јесу Буа-Раго у департману Вијен, Сен-Жермен-ла-Ривијер, абри ди Морин и Фостин у Жиронди, абри де ла Мадлен и железничка станица Куз у Дордоњи, као и у пећини Песак-сир-Дордоњ. Анализом ових остатака од стране археозоолога дошло се до закључка да су ловци-скупљачи из магдаленијенске културе ловили ову врсту. Наиме, они су по свој прилици користили месо снежне сове за исхрану, док су њене кости и перје користили за израду коштаних алатки или украшавање. Канџе су се такође користиле као украс за копља, али и као кремен. Поред овога, докази постојања снежне сове у Француској у палеолиту представљају и цртежи на зидовима пећина Портел и Труа Фрер.
У касном плеистоцену распрострањеност ове птице проширила се јужно све до Бугарске и већег дела Апенинског полуострва. Наиме, у пећини Козарника, на северозападу Бугарске, пронађени су остаци 43 врсте птица, од којих бројне врсте данас уопште не насељавају ове делове Европе, а међу којима је и снежна сова. Ради се о периоду 80.000—16.000 година пре нове ере, када је ледени покривач досезао и до средње Европе, па је ареал распрострањења снежне сове био знатно већи.
Распрострањеност Снежна сова се гнезди у арктичким тундрама најсевернијих делова Аљаске, северне Канаде, укључујући Гренланд, и већем делу северне Евроазије. Снежну сову привлаче отворене области попут приобалних дина и прерија које подсећају на тундру. Пријављено је да живи на југу све до северне Кине, јужне Русије, као и у јужнијим Америчким државама попут Тексаса, Џорџије и земаља Мексичког залива. Од 1967. до 1975. године размножавала се и на Шетландским острвима, где је данас скоро више нема. Женке су лето проводиле на овом острву све до 1993. године, али су данас на Британским острвима само повремени зимски посетиоци Шетландских острва, Спољних Хебрида и Кернгормса."Hope of first owl chicks in years", BBC News. 13. 5. 2008. Када је реч о централним и јужним деловима Европе, снежна сова је забележена у Чешкој, Словачкој, Мађарској и на Балкану као редак зимски посетилац.
Америке Ареал гнежђења Снежна сова насељава ширине између 60⁰ и 82⁰ СГШ, што је најчешће повезано са распрострањеношћу леминга, мада понекад и са другим врстама сисара и морских птица. У Северној Америци се може наћи на западним Алеутима и острву Хол, као и од северне Аљаске, преко Канадског Арктичког архипелага северно до острва Елсмир, јужно до обалског дела западне Аљаске, северног Јукона и Макензија, јужног Кивејтна, североисточне Манитобе, северног Квебека и Лабрадора.
Места за размножавање нису увек заузета током целе године, а разлог за то је флуктуација хране и саме номадске навике ове сове. Вероватно прво гнездо икада забележено у Северној Америци, од стране недомородаца, било је лоцирано у Гринел Ленду, Елсмир, на 82⁰ 40' СГШ 20. јуна 1876.
Ареал зимовања Када је хране у изобиљу, снежна сова је једна од ретких птица грабљивица која је способна да издржи арктичке зиме, било у копненој, било морској средини, па је тако било забележено да је једна јединка зимовала на чак 82⁰ СГШ. Премда у стању да зимује на географским ширинама на којима се гнезди, снежна сова се током зиме неретко виђа јужно све до јужне Канаде и северних делова Сједињених Држава, мада је права реткост видети је јужно до централне Калифорније, Колорада, Флориде, Џорџије, Кентакија, Луизијане, Неваде, Оклахоме, Јужне Каролине, Тексаса и Јуте.
На Бермудама је виђена два пута 1843. године, а након тога је једна јединка забележена тек 2013. године. Фебруара 1886. године, јединка снежне сове слетела је на пароброд Нове Шкотске под називом -{Ulunda}- на самој ивици Гранд Банка, преко 600 km далеко од најближег копна. Била је заробљена, а касније сачувана у Музеју Нове Шкотске.Conlin, Dan (2. 10. 2013). "An Owl Oddity", Maritime Museum of the Atlantic