Доњи град Пиротске тврђаве је најмлађу део фортификације Пиротски град, која има највећу димензију (130 x 180 м). Остала два од укупно три града, која су по времену настанка најстарији делови овог тврђавског комплекса представљају горњи (приближних димензија 35 x 50 метара), и други средњи град, који делимично обухвата најистакнутији део утврђења (горњи град) има димензије 60 x 70 метара.

Трећи део тврђаве, Доњи град, облика је неправилног правоугаоника димензија 180×130 метара и пружа се у правцу југозапад – североисток. Саграђен је у 18. веку, на простору према реци, са слабијим бедемима и пушкарницама. Имао је три капије: Нишку, Стамбол и Књажевачку. Неопходна одбрана ојачана је зиданим воденим каналом, ширине 5 – 6  метара.

У Нишкој капији Доњег града пронађена је мермерна плоча са натписом: „Војни командант Рахим-паша обнови овај град 1804”.

Археолошка ископавања и конзерваторско–рестаураторски радови вршени су у периоду 1970–1986. године.

Пиротска тврђава спада међу десетак најлепших српских војних утврђења,. Кроз различите временске периоде носила је различита имена: Turres (кула), у 3. и 4. веку за време Римског царства, а потом Pirgos, Thurib, Момчилов град, Кале, Тврђава. Данас се за ово утврђење, грађено за време владавине кнеза Лазара, најчешће користи име Кале или Пиротска тврђава.

Дуго се ово утврђење погрешно називало Момчилов град, верујући да га је подигао чувени војвода са јужних Родопа, Момчило. О њему се мало зна, (да је живео у првој половини 14. века, учествовао у византијским грађанским ратовима током којих је добио високу титулу деспота и да је погинуо 1345. године у опсади грчког града Перитериона). Забуном у историјским рукописима, Перитерион је постао Пирот, па је утврђење приписано њему. Новијим археолошким истраживањима доказано је да је град настао у другој половини 14. века, па се са сигурношћу може рећи да војвода Момчило није његов градитељ.

Положај, размештај, изглед Доњи град који има димензије 130 x 180 м, најмлађи је део фортификације и пружа се у правцу југозападсевероисток. Са северозапада, границу доњег града представља река Бистрица, а остале три стране оивичене су зиданим ровом испуњеним водом, ширине 5-6 м. За разлику од горњег и средњег града доњи град је настао на равном терену. Ова две поменуте целине заузимају његов северни део, а сама површина доњег града подељена је, јединим преосталим бедемом, на источни, мањи и западни, већи део. 500px|мини|центар|За разлику од горњег и средњег града доњи град је настао на равном терену. Овај преградни бедем припада старијој фази утврђивања, може се датовати на крај 17. или почетак 18 века. Северни део бедема се завршава кулом (I), која је прилепљена уз бедем средњег града. На средини распона бедема је капија, чији нам је изглед познат са цртежа Стеве Тодоровића из 1877. године. мини|Јужни део бедема са остацима куле и пушкарницам Јужни део бедема је такође завршен кулом (II), од које је данас видљив само један зид, источни. То је била отворена угаона кула, неправилног четвороугаоног облика облика и на њу се настављао бедем који се пружао дуж рова, а по средини свог југоисточног распона имао је још једну отворену правоугаону кулу. Траса овог бедема као и део поменуте средишње куле у њему били су видљиви почетком 1950-тих година и то у висини првог реда пушкарница или у темељима.Петровић, Н. (1954-1955): Пиротски град, Посебан отисак из Старинара, Књига V-VI, Београд, 301 Преостала два зида угаоне куле (II), била су видљива са висином од око 2 м до 1980-их година, а за последњих двадесет година потпуно су нестали без трага.

500px|мини|центар|Одбрамбени бедем са капијом Доњег града мини|Улаз у Доњи град мини|Водени ров Преградни бедем и куле I и II су зидани са два лица и испуном од “трпанца” (Слике 3 и 4). Дебљина зидова износи око 1 м, а највећа очувана висина је 4,6 м. Јасно су уочљиве три фазе, посебно на источним лицима бедема и кула. Старија фаза је тако да је доњи град проширен. У оквиру овог проширења изграђене су још две капије, чији аутентични изглед археолозима није познат.: Стамбол капија на југу (уз кулу II) , која је имала довратнике зидане од блокова бигра, од којих је један видљив и данас, и различите варијанте вратница углавном од дрвета. Књажевачка капија на северу овог мањег дворишта. Водени ров има ширину од 5-6 м, зидан је од правилних блокова бигра са косом ескарпом, која је у горњем делу завршена полукружним венцем, и контраескарпом исте форме, тако да је дно сужено. зидана кречним малтером који има црвенкасту боју и лица зидова су омалтерисана. Млађа фаза зидана је тако да су спојнице видљиве, без малтерисања.

Последња фаза представља надоградњу бедема са упола мањом ширином с почетка 20. века и зазидавање горњег низа пушкарница.

Углови кула изведени су од већих тесаника бигра и пешчара. Капија је зидана од тесаних блокова пешчара у предњем делу заједно са довратницима, док је задњи део зидан у комбинацији тесаника бигра и других врста камена. Има профилисане бордуре на довратницима и мале нише уклесане у камени блок пешчара. мини|Пушкарнице целом дужином бедема у два низа Целом дужином бедема и кула биле су изведене пушкарнице у два низа, димензија приближно 35 -55 цм, са међуспратном конструкцијом која је омогућавала њихово коришћење. Ово потврђују квадратни отвори и остаци дрвених греда у њима у зидовима кула и бедема. Они су у кули I и на северном делу бедема зазидани приликом конзервације, тако да су сада видљиви само на јужном делу бедема. На унутрашњем лицу такође је видљив и отисак сантрачне греде и то у нивоу испод доњег низа пушкарница. У кули I сантрачне греде још увек се налазе испод и изнад горњег низа пушкарница, а у доњем нивоу видљиви су само њихови отисци у зидовима.

Траса остатка бедема, положај кула и “Нишке капије” познати су једино са старих фотографија и ликовних приказа, а њихово постојање доказују и многобројни поменути историјски извори.

Историја

Према подацима из географске литературе Пиротска колтлина, као и Србија, с краја 18. и у првим деценијама 19. века била је до те мере географски непозната да су у њој према писању Радојичића, из 1927, „били могући проналасци као у непознатим деловима света”. Уколико се узме у обзир чињеница да је њен географски садржај углавном био приказан једино на старим мапама (насталим на бази података који су описани у путописним забелешкама многих изаланика (царских посланстава и дипломатских мисија) и путника из каснијег периода средњег века и потоњих времена, овакви наводи су у потпуности схватљиви. Према писању Цвијића, из 1896. године, за нишки и белопаланачки и пиротски крај и њихове котлине, знало се само дуж Цариградског (Мидхат-пашиног) друма — о чему су се могли наћи доста тачно приказани узајамни положаји и називи (насељених) места према важећој номенклатури из тадашњег историјског периода.Др Михајло Костић, Белопаланачка котлина, Друштвеногеографска проучавања, Географски институт „Јован Цвијић“, Посебна издања, књига 23, Београд 1970. Пирот у праисторији Пирот и њена котлина насељени су у праисторијско време, о чему сведоче бројни остаци материјалне културе пронађени у бројним археолошким налазиштима. Археолошким истраживањем Пиротске котлине, резултати указују да је на том простору постојало насеље још пре 5.000 година. Даљим истраживањима у пределу старог дела Пирота откривени су и други трагови из енеолита и гвозденог доба.

Млађе гвоздено доба на тлу Србије обележено је доласком Келта и продорима хеленске цивилизације. Келти су покорили Трибале, заузели су део аутаријатске територије и заједно с њима образовали моћно племе Скордиска које је обитавало и на простору Пиротске котлине.

Пирот у античком периоду мини|Артефакти са простора Пиротаке котлине Из античког времена не постоје подаци о становништву већ само материјални докази који сведоче о присуству појединих култура. Ти материјални докази су бројни археолошки налази који сведоче о постојању значајног броја насеља у пиротској котлини у античко доба. Било да се ради о материјалним доказим о постојању насељености било да су то градишта — људска станишта, војна утврђења или црквишта и остаци гробаља.

Присуство становништва у римско доба, поуздано се зна, јавља се већ од другог и трећег века наше ере. У науци је опште прихваћено мишљење да се пред крај другог миленијума, као господари западног дела Балканског полуострва јављају Илири, а у источном делу Трачани, који на њему живе кроз цео доцнији римски период. Према тим наводима, Илири су у античко доба пре словенске експанзије, насељавали простор Балканског полуострва, делове Паноније до Беча и неке северне и јужне пределе Апенинског полуострва и највећим делом током вишевековне римске окупације су романизовани.

По једној легенди Стари Пирот је био најпре станица где су римске легије мењале запрегу а тек нешто касније постаје значајан град.

Пирот се под именом Турес (лат.Turres) први пут помиње при крају другог века наше ере, у римској географској карти, Појтингерова табла (Таbula Pentingeriana) у којој се помиње и друм Via militaris који је ишао од Београда (Singidunum) долином Велике Мораве преко Ћуприје (Noreum margi) Ниша (Naissus), Беле паланке (Remesiana), Драгомана (Meladea), Софије (Sardica) до Цариграда. У поменутој географској карти Пирот је био означен као Mutatio turres

Овај друм који је имао првенствено војнички значај, везивао је провинције Тракију и Мезију унутрашњост римске империје. Претпоставља се да је изграђен за време римског императора Трајана (98—117). Овај пут је кроз Пиротску котлину пролазио јужније од данашњег Пирота (јужном ивицом пиротске котлине), од села Понора преко села Блата, Раснице, Држине, Сукова даље на исток. Трагови овог старог пута су и данас видљиви. центар|мини|800x800пиксел|Појтингерова табла територије данашње Србије ().Бројеви на табле приказују део станица на простору данашње Србије; 1. Singidunum (Београд), 2. Margum (Кулич, код Смедерева), 3. Viminacium (Костолац), 4. Idimmum (Медвеђа), 5. Horreum Margi (Ћуприја), 6. Praesidium Pompei (Бован, код Алексинца), 7. Naissus (Ниш), 8. Remesiana (Бела Паланка), 9. Mutatio turres (Пирот).Zoran Simonović, Putevi, karavanski saobraćaj i bezbednost na putevima srednjovekovne Srbije, Peščanik, godina 1, broj 1, 2003. Због недостатка материјалних доказа, према претпоставкама историчара, за време римског императора Аурелијана (270—275 наше ере), један број римљана доселио се у Мutatio turres, у коме се сместио један већи одред војске који је подигао два градића, један на северној страни Сарлаха, а други на месту где се и данас налазе остаци пиротске тврђаве Кале. Овај последњи је био опасан каменим зидом са пет кула, а оба градића су била спојена мостовима преко бистрице и расничке реке

Почетком петог века хуни, сармати, готи и друга варварска племена нападала су области у понишављу. Византија, наследница источног дела Римске империје, у том периоду подигла је многоброје куле и градиће у настојању да се одбрани од насилника. Цар Ираклија (610—641), повукао је војску са балканског полуострва, па и ону из долине реке нишаве.

Период од петог до четрнестог века, о Мutatio turres остао је „нерасветљен”, јер се Пиротска котлина нигде не помиње, па се претпоставља да Пирот у том периоду није постојао.

Пирот у средњовековном периоду мини|Збирка касноантичких артефаката са простора Пиротске котлине После распада Римског царства, на два — источно и западно, област пиротске котлине припала је Источном римском царству — Византији. Претпоставља се да се у том периоду дешавају и прегруписавања постојећих племенских групација на овим просторима. Ипак, из периода раног средњег века о томе је веома мало помена.