Алексов устанички штаб основан је пред крај Другог светског рата (30. априла 1945) у Прагу, као резултат неколико година антинемачких напора илегалне војне обавештајне организације и отпора Алекс. Дуго је деловао на североистоку Чешке, а кључна фигура му је био генерал Франтишек Слунечко (псеудоним „Алекс“). Чак и пре 5. маја 1945. године, Александрово седиште се придружило главном телу отпора - Чешком националном савету (Чешка) поштујући његову командну супериорност.
Непосредно пре избијања Прашког мајског устанка 1945. године, седиште штаба Алекс контролисало је групе отпора на селу око Прага, изузев јединица смештених у Великом Прагу, којим је командовао генерал Карел Кутлвашр (и шеф кабинета Франтишек Бургер). Јединице потчињене
Побуњеничкакоманда Алекс (заједно са Командом Бартоша и другим војним јединицама) одлучујуће су допринеле успешном исходу борби на улицама Прага и на ободима Прага од 5. до 8. маја 1945. године. После 10. маја 1945. јединице потчињене Алексу (овог пута већ под командом генерала Зденека Новака) учествовале су у заузимању шумовитих пограничних подручја и њиховом чишћењу од остатака немачких трупа. Након извршења овог последњег задатка, Алексово седиште је распуштено.
Значај Иако комунистичка историографија већ дуги низ година има проблема са проценом устанка, јер се наступ тадашње Алексове Војне команде и Чешког националног савета није уклопио у совјетску верзију ослобађања Прага.
Међутим перема многим историчарима значај Устаничког штаба Алекс који је покрену Прашки устанак, огледа се у томе што је пореметио одбрамбене планове милиона немачких војника, и тиме скратио борбе у Другом светском рату на тлу Европе за недељу дана. .
Током априла, америчка војска нашла се у југозападној Чешкој, али је совјетска војска само започела напад на Моравску и Шлезију.
Немачка војска у Чешкој је имала у том моменту око милион људи, којима је првобитно било предвиђено да бране протекторат до 20. маја. Устанак, посебно прашки, приморао је немачку војску, која је изгубила осећај сигурне позадине, да ревидира своје планове.
Уместо да се боре против напредујуће совјетске војске, немачке трупе су одлучиле да што пре дођу до Американаца. Побуњеници су на тај начин спречили фронт кроз чешку територију и тиме спасили многе људске живота и пустошења републике.
Историја Одбрана нације Војна илегална организација отпора Одбрана нације (ОН) основана је марта 1939. године у Протекторату који је био у саставу Нацистичке Немачке, који је постојао од 1939. до 1945. године на подручју данашње Чешке. Формиран је након поделе Чехословачке, чији су источни делови подељени између независне Словачке и Хортијеве Мађарске. За разлику од Словачке којој је призната самосталност, чешке земље су анектиране од стране Немачког Рајха и административно подељене: периферни делови Чешке настањени судетским Немцима су стављени под директну немачку управу, док су централни делови настањени Чесима претворени у државни протекторат.
Одбрана нације (ОН) је унутар Протектората деловала практично до краја Другог светског рата. У њеном оснивању и заповедању територијалним и хијерархијским јединицама учествовали су високи официри распуштене чехословачке Прве армије.
Као важна организација која је деловала против антинацистичког отпора Одбрана нације (ОН), од стране Немаца била је ангажована у сталним нападима за ликвидацију покрета отпора Гестапо и Зихерхајтсдинст. У неколико разорних таласа они су успели да ослабе и сломе Војну илегалну организацију отпора Чешке Одбрану нације, хапшењем кључних људи.
Након тих хапшења положаје команданата Одбране нације постепено су преузимали (у четири наврата) некадашњи генерали Прве Републике. Трећа група припадника ОН уништена је од стране немачких снага безбедности у јуну 1944. када је 22. јуна 1944. године ухапшен њен тадашњи командант, армијски генерал Зденек Новак. Када је и његов наследник - бригадни генерал Франтишек Блаха - ухапшен крајем октобра 1944. године, команда над четврто групом ОН поверена је последњем неухапшеном генералу Франтишеку Слунечку.
Алекс Генерал Франтишек Слунечко (конспиративно име „Алек“) првобитно је био на положају регионалног војног команданта Моравске-Запад (са седиштем у Брну) у структури ОН. Да би избегао немачко хапшење, генерал Франтишек Слунечко скривао се у строгој илегалности од краја 1939. године (од 2. децембра 1939). Боравио је на разним местима, али са приближавањем краја Другог светског рата, на подручју Мњихово Храдиште . Скоро све време трајања протектората био је на челу обавештајне групе „АЛЕКС“.
Ова група отпора постепено је формирала и користила мрежу доушника на кључним позицијама, у министарствима протектората, разним организацијама и у чешкој канцеларији за штампу (ЧТК). Илегална група Алек деловала је на североистоку Чешке (посебно у окрузима Млада Болеслав, Мњихово Храдиште, Турнов, Семили и Јичин).
Генерал Франтишек Слунечко, након што се окружио сарадницима, од њих је саставио језгро будућег побуњеничког штаба Алекс. Појединачна подручја деловања (функције и улоге) и особе одговорне за њих класификоване су на следећи начин:
Командант: бригадни генерал Франтишек Слунечко (након ослобођења устаника 5. маја 1945. из затвора Панкрц, командовао је бригадни генерал Зденек Новак) Начелник штаба: потпуковник Раимунд Мразек (* 1895 ) ; Заменик начелника Генералштаба: потпуковник Јан Ростислав Коларик (* 1895 ); Сарадња са полицијом и другим организацијама: потпуковник Инг. Антонин Самеш (* 1895 ) (командант Генералне команде жандармерије и полиције) Треће оперативно одељење, задужено и за сарадња са железницом: потпуковник Станислав Зима (* 1897 ); Четв рто одељење за снабдевање и материјал и сарадња са запосленима у електропривредама (ЕП) главног града Прага: генерал-потпуковник Бохумил (Бохуслав ) Палечек (* 1892 ) (током устанка Б. Палечек је био Начелник штаба „Јозеф“ ЕП бојне групе); Сарадња са жандармеријом и Соколстством: пуковник Владимир Процхазка; Начелник првог. одељења : генерал-потпуковник Антонин Шилхавы (* 1892 ); Известилац: потпуковник Оскар Пејша (* 1896 ); Друго обавештајно одељење: генерал-потпуковник Јарослав Кадаинка (током операција представљао је потпуковника Оскара Пејшу. Оскар Пејша је током устанка командовао борбеним одсеком Вашек-Ракос у Прагу-Подбаба ); Жандармеријска организација: мајор жандармерије Вацлав Ухлир (након хапшења у октобру 1944. заступао га је пуковник Владимир Процхазка); Команда официра за везу: мајор пешадије Теодор Покорни; Службеник за штампу: резервни поручник, бивши главни уредник „Шарене недеље“ Карел Неуберт ; Курир и веза са групом „Север“ : резервни поручник Витезслав Холас; Курир: уредник Ледвинка.
Увод у Прашки устанак Приближавањем краја рата (на подстицај генерала Слунечека), успостављен је револуционарни Национални комитет у складу са одређеним пропозицијама које је дефинисало Чешко национално веће. Слунечко је изабран за председника одбора, а Карел Неуберт, бивши главни уредник Пестри Веек-а, за потпредседника . Чланови одбора били су поверљиви представници синдиката, представници индустрије, финансијских институција, штампе, синдиката и војске, запослени у електричним предузећима, јавном снабдевању и производњи папира. У то време, комитет је користио мрежу доушника који су раније радили за илегалну групу Алекс.
Уз помоћ контаката илегалне групе Алекс, који су већ били успостављени, на селу су основане и друге групе отпора, а неке су спојене са борцима отпора у Прагу. То су били:
Група генерала Слунечека у окрузима: Млада Болеслав, Мњихово Храдиште, Турнов, Семили и Јичин ; Група потпуковника Генералштаба Раимунд Мразек у Брандыс над Лабем; Група пуковника Владимира Процхазке - Бенешов, Влашим и Лоуни; Група генерала Јулија Фишере (* 1894 ) - Велке Кладно, Унхошт, Бероун.
У јануару 1940. генерал Карел Кутлвашр и његова супруга Јелизавета уселили су се у стан Винохради на првом спрату (у улици Премисловска 2018/27, Праг 2). Овде је такође одржан састанак за припрему Прашког устанка 24. априла 1945. ходине на коме су били Гроф Коловрат-Краковскы, генерал Бохумил Ритир, потпуковник Инг. Антонин Самеш и други.
По наређењу генерал-пуковника Раимунда Мразека, потпуковник Бохумил Радецховскы (после пет и по година илегалности) пребацио је генерала Франтишека Слунечека у Праг. Овде се 30. априла 1945. године догодио први састанак представника војног отпора у канцеларијама Дунавске бродске компаније. Генерал Карел Кутлвашр, потпуковник Генералштаб Раимунд Мразек, командант Генералне команде Жандармерије и полиције, потпуковник Инг. Антонин Самеш и други добили су задатак да успоставе побуњенички штаб Алекс. Од 1. маја 1945. до почетка Прашког устанка, генерал Слунечко живео је у стану мајора Теодора Покорнија на адреси Шевчикова 1421/6, Праг 3 (од 1904. до 1947. улица се звала Бендлова)
Штаб АЛЕКС уочи прашке побуне Војна комисија Слунечековог националног комитета (Алексов побуњенички штаб) састајала се сваког јутра у 9 сати постепено у разним местима у Прагу (због завере). Ова комисија је континуирано утврђивала коначни распоред команде, задатке јединица и расправљала о целокупној ситуацији у политичком, организационом и војном погледу.
Побуњенички штаб Алекса заузео је (командовао) већ постојеће војне организације:
група потпуковника генералштаба Франтишек Бургер група штабног капетана Волрата борбена организација запослених у електропривредама (6000 људи), која је била подељена у десет група смештених у депоима на периферији Прага и у електрани. (Овим „подгрупама“ су командовали активни и резервни официри)
Истовремено су подељена подручја војне команде:
Генерал Франтишек Слунечко и његово особље: све заробљене јединице у Чешкој Генерал Карел Кутлвашр (командант Великог Прага) и начелник штаба Франтишек Бургер : све заробљене јединице у Великом Прагу Генерал Јулиус Фишера: јединице у Велком Кладну и јединице смештене западно од Прага Мајор Церман: група „Север“ на подручју чешке раје Потпуковник Вилем Конвалинка: Група Брандыс над Лабем
Да би се спречило ометајуће мешање различитих политичких група у војно заповедништво и организацију трупа, договорено је са разним политичким организацијама (укључујући највећу, „Веће војника и радног народа“) да војна команда буде опште Франтишек Слунечек руке. Поручник у резерви Карел Неуберт добио је налог да заузме зграду ЧТК и управо је он средио све што је потребно за „глатко“ спровођење пуча у економској групи „Штампа и папир“. Контакт седишта Алек-а са Чешком успео је да се одржи пре 5. маја 1945. преко штабног капетана Јаромира Нецханскы-а (кодно име „Јири“). Прихватањем потпуковника Инг. Антонин Самеш, као члан војне секције Чешког националног савета, успостављена је веза између побуњеничког седишта Алекса и Чешког националног већа, а истовремено и хијерархијска командна супериорност Чешке над седиштем Алекса био препознат.
Чешки мајски устанак 250px|мини|Устанички штаб Алекс у Прашком мајском устанку 1945. С лева на десно (без наслова и чинова): Theodor Pokorný; František Slunečko; Zdeněk Novák; Karel Neubert; Raimund Mrázek. 250п|мини|Великопрашки војни штаб Бартош на челу са генералом Карлом Кутлвашром (лево). На крају Другог светског рата, чесшка влада у егзилу у Лондону и домаћи отпор бавили су се припремом побуњеничке акције. Међутим, захтев за испоруке оружја и премештај 311. чехословачке бомбардерске ескадриле у знак подршке устанку одбијен је јер је совјетска оперативне зона деловала на овом подручју.
Преговори са Совјетима били су неуспешни, јер је могуће ослобађање чешког простора изнутра било у супротности са њиховим политичким циљевима.
Од фебруара 1945. године, припадници отпора у Прагу бавили су се припремом устанка. Фокусирали су се на ангажовање патриотских припадника полиције, жандармерије, владиних трупа, ватрогасаца, Сокола и бивших финансијских стражара.