Покољи над Немцима у Чехословачкој у пролеће и лето 1945. биле су организоване и спонтане злочиначке реакције Чеха и Словака над некада чешким и словачким становништвом немачке националности. Покољи су се одвијали у атмосфери послератне репресије над Немцима и били су праћени дивљачким убијањем и насилним протеривање овог народа.STANĚK, Tomáš: Poválečné "excesy" v českých zemích v roce 1945 a jejich vyšetřování, Praha, ÚSD AVČR 2005.
Све је почело када је у својим јавним говорима председника из изгнанства Едварда Бенеша 12. и 16. маја 1945. године, протеривање Немаца прогласио апсолутном нужношћу, а одјеци са фронта и Мајски устанак у Прагу, појачали су тензије између чешких, словачких и немачких слојева становништва. Током протеривања Немаца, што неки називају „дивљачким протеривањем“, било је и „јавних погубљења“, убијања, батинања и на други насилан начин мучења не само Немаце већ и чешких и словачких колаборациониста.ARBURG, Adrian von; STANĚK, Tomáš. Organizované divoké odsuny? Úloha ústředních státních orgánů při provádění "evakuace" německého obyvatelstva (květen až září 1945).Soudobé dějiny. 2006, roč. 13, čís. 3-4, s. 321-376. .
Током периода насилног пресељења процењује се да је 600.000 Немаца побегло или расељено из Чехословачке ,. а од тог броја многи су прво уточиште потражили и нашли у Аустрији.Bundesministerium für Vertriebene, Flüchtlinge und Kriegsgeschädigte (Hrsg.): 2 svazky, Bonn Spolkové ministerstvo vzdělání, vědy a kultury (Bundesministerium für Bildung, Wissenschaft und Kultur), odd. Präs. 9 Medienservice: Sudetendeutsche und Tschechen, Austria, Reg. Nr. 89905Cornelia Znoy:Die Vertreibung der Sudetendeutschen nach Österreich 1945/46, Diplomarbeit zur Erlangung des Magistergrades der Philosophie, Geisteswissenschaftliche Fakultät der Universität Wien, 1995
За ове злочине готово да нико није процесуиран, а у послератном парламенту предложен је чак и нацрт закона који би ове покоље ретроактивно легализовао.
Ставови историчара о покољима 1945. Историчари су почели да проучавају послератне покоље над Немцима одмах после рата крајем 1945. године. Али тек 1960-их, а потом и након изношења све учесталијих и различитих ставова и неслагања о овим покољима и јавности у 1970-им и 1980-им, ова истраживања су интензивирана. Међутим, свестрана и научна историјска истраживања и мапирање ексцеса започели су тек крајем 1980-тих, након пада комунистичког режима 1989. године, када се у потпуности могао развити систем истраживања ових догађаја без икаквих политичких и државних ограничења. Након одређеног периода активног истраживања историчара и других истраживача настала су ова капитална дела: Главно дело о покољу Томаша Станека под називом „Прогон 1945”.Poválečné násilí poznamenalo českou společnost, Český rozhlas, 19. ledna 2011 v 07:00 Запис о ексцесима, које је саставио историчар Томаш Станек , под називом Послератни „ексцеси“ у Чешкој 1945. и њихова истрага. Трагедија Виторазске 1945–1953: Погубљење у Тушу, дело историчара Јана Млинарика Анализа архивске грађу дневног реда ванредних народних судова у Јичину, аутора Луције Јарковске Конкретни случајеви природних судова у регији Витораз, ауторке Храдец Кралове Публикација историчара Томаша Станека, који у у својој публикацији наводи да је у периоду од 1945. до 1946. године живот изгубило 24 до 25.000 људи као резултат крајње дискриминаторског односа према Немцима и њиховим колаборационистима.
Предуслови Чехословачка влада у егзилу планирала је да протера немачку мањину из Чехословачке како би створила етнички чисту чешко-словачку националну државу. Још током окупације чешки политичари су емитовали поруке из Лондона у којима су позивали на насиље над немачким цивилима и њиховим чешким сарадницима. У томе је предњачио председник Едвард Бенеш који је веровао да ће их подстицање Немаца да беже поштедети напора касније депортације. Пре него што је стигао у Чехословачку, Бенеш је објавио преко радија да „свако ко заслужује смрт треба бити потпуно ликвидиран ... у популарној олуји“ и позвао на отпор ради освете за нацистичке злочине „хиљаду пута“.
Бенешу се придружио и министар правде Прокоп Дртина који је тражио од вођа отпора да ослобођење учине "крвавим" за Немце и да их протерају насиљем.
Комунистички лидери такође су подржавали насиље.
Вође у војсци не само да су превидели антинемачке покоље и нису успели да казне починиоце, већ су их активно подстицали.
Чешки радио је вероватно играо важну улогу у подстицању насиља преносећи анти-немачке поруке ових политичких лидера, и емитујући антинемачке поруке на сопствену иницијативу.
Активности оружаних снага Већ током Мајског устанка с пролећа 1945. године, Устанички штаб „Алекс“ организовао је активности војске у Чешкој, које су обухватале мобилисане јединице и седишта гарнизона. Штаб Алекс је деловао у име Министарства националне одбране и његов задатак био је довођење трупа на границу. Међутим, већ су на том простору постојале активности и других група, јединица и организација: разоружане герилске јединице, локалне снаге безбедности, групе отпора заостале из рата, борбене групе које су примале задатке директно од команданата гарнизона, локални и окружни национални комитети (административне комисије), Министарство националне одбране, Министарство унутрашњих послова Комисија за унутрашњу националну безбедност (КВНБ) у Прагу. Како и цивилно становништво, тако и оружане снаге које су поражене у јесен 1938. године, свих година рата испољавали су жељу за борбом, и то манифестовали кроз разне акције покрета отпора. Што се више ближио крај рата, то је више расла жеља за обрачуном с непријатељем. На психу становништва све време окупације утицала су негативно са једне стране искуства са фронта, а са друге оно што су многи затекли по повратку својим кућама крајем рата. Начелник штаба Првог чехословачког армијског корпуса пуковник Бохумир Ломски овако је описао психичко стања устаника, наводећи једну од изјава оптуженог за злочин над Немцима: Војне јединице које су првобитно деловале на граници састојале су се углавном од војника из првих борбених редова, из редова Прве чехословачког армијског корпуса или од људи из Волина, Подкарпатске Русије и Словачке. Многи од њих су у Другом светском рату изгубили породице или су неадекватно понашали према некадашњем непријатељу у мирном окружењу. Нове оружане формације биле су доброг морала и често спремне за тимски акције против бившег окупатора. У сваком случају, све припаднике оружаних снага ујединила је велика мржња према Немцима.
Ток догађаја мини|Макасар на улицама Прага 5. маја 1945. Све је почело у Прагу када су чешки побуњеници почели да убијају немачке војнике који су се предали и немачке цивиле и пре и после доласка Црвене армије. Историчар Роберт Пинсент тврди да у том моменту није постојала јасна разлика између краја устанка и почетка протеривања и пратећег покоља, јер су спорадично неки заробљени немачки војници обешени о бандере и спаљени, или на неки други начин мучени и унакажени.
Постепено стимулисани изјавама преко радија чешки побуњеници су поред нацистичких војника почели све више да нападају, силују и пљачкају немачке цивиле и њихове колаборационисте. Међутим нису сви убијени или погођени антинемачким насиљем заправо били Немци или сарадници, јер су починиоци често деловали на основу сумње или су користили хаос за испољавање личног незадовољства. Тако је у једном покољу у Бориславки 10. маја 1945. године, убијено четрдесет немачких цивила.
Током и након Прашког устанка, хиљаде немачких цивила и војника који су се предали интернирано је у импровизоване логоре у којима су храна и хигијена били лоши, а преживели су тврдили да су данима премлаћивани, а жене да су силовања била уобичајена појава.
Насиље над немачким цивилима наставило се током лета 1945. године, када је Други светски рат и званично завршен, кулминирајући протеривањем судетских Немаца, и стварањем етнички чисте Чехословачке.
Око три милиона чехословачких држављана немачке националности у том кратком историјском раздобљу је лишено држављанства и имовине и присилно депортовано.
Покољи До маја 1945. године совјетска Црвена армија освојила је Словачку и Чешку заједно са Трећим рајхом. Један режим ускраћивања суверенитета, чистки, погубљења и политичке цензуре заменио је други, пошто се поново уједињена Чехословачка брзо упила у комунистичку орбиту Варшавског пакта. Враћајући се из егзила, чехословачки председник Едвард Бенеш затекао је сломљену нацију разјарену етничком мржњом према Немцима, без обзира на њихова политичка уверења или мишљење о нацизму или антисловенском нацистичком шовинизму. Култура, етничка припадност, па чак и звук немачког језика гадили су се многим Чесима.
Више од 250.000 људи у Чехословачкој умрло је током рата због погубљења, затвора или у транзитним логорима у земљи и иностранству (Пољској), а 300.000 Чеха и Јевреја депортовано је у концентрационе логоре. У разумљивој антинемачкој хистерији која је уследила, у чехословачкој влади је било узвишено да нација преживљава само надајући се освети. У опсежној генерализацији која је све Немце лажно сматрала ратоборним, профашистичким и античешким, Чехословаци су планирали да у потпуности униште читаву немачку мањину стару 1.000 година само због њихове етничке припадности, ефикасно очистивши више од 28,8% националног становништва за само неколико година. Ланшкроун мини|Споменик Немцима жртвама протеривања на гробљу Ланшкроун Дана 17. маја 1945. године, након ослобођења Чехословачке од стране Црвене армије, партизанска јединица Ј. Хыбла-Бродецкы стигла је у град Ланшкроун,GLOTZ Peter: Vyhnání. České země jako poučný případ. Paseka, Praha а тога дана са њом је стигао и народни суд са заробљеним цивилним немачким становништвом, које је било довезено испред бившег Здања Ландрата, где је започео суђење на тргу за великим каменим столом.TROJAN Emil: Tak přísahali... Partyzánský odboj v Orlických horách v letech 1939 – 1945. Oftis, Ústí nad Orlicí 2001, s. 259–281 Судом је председавао власник млина и пилане Ј. Храбачек из Выпрацхтице (први председник Окружног националног комитета у Ланшкроуну). У документима се помиње као активни борац отпора и партизан, који је такође био на положају председника Националног комитета после рата. У саставу суда били су: службеник фонда за болести, обућар, ткач, столар, жандармеријски официр и представници локалног становништва. Народни суд је заседао од 17. до 18. маја 1945. године
Према Емилу Тројану, број жртава био је највероватније око 42 цивила, од којих је 20 требало да изврше самоубиство. Други извори говоре о 24 осуђена лица првог дана и/или укупно 100 осуђених немачких становника Ланшкроуна...
Марш смрти у Брну мини|Спаваонице Брно-Коуниц Током расељавања Немаца из Брна, познатом под називом „Брњски маршем смрти“ који се догодио у периоду од 30. до 31. маја 1945. године, „депортовано“ је 20.000 до 35.000 брњских Немаца. Према историјски документованим подацима, 1.691 особа изгубила је живот до 20. августа 1945. године, од којих су два лица изгубила живот услед случајне пуцњаве, остале су умрле од болести, исцрпљености или природне смрти.
Историјски извори наводе да је умрло 5.000 лица, од тога 459 лица је умрло у логору Похорелице , око 250 умрло током марша до аустријске границе и још 1.062 је умрло по доласку у Беч . Већина њих изгубила је живот због лоших услова живота и болести.
Постолопртски покољ у концентрационом логору у фазанерији мини|Спомен плоча немачким жртвама, Левонице у Постолопрту - фазанерија Крајем маја 1945. године у Постолопрти је стигла Револуционарна гарда, састављена углавном од волинских Чеха и закарпатских Украјинаца, који су овде требало да добију обећане куће и њиве.Policie již zná vrahy německých chlapců v Postoloprtech z června 1945,ČT24, 2. 6. 2009 08:20