Штефан Валтер Хел (рођен 23. децембра 1962) је румунско - немачки физичар и један од директора Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену, у Немачкој. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године „за развој супер резолуционе флуоресцентне микроскопије“, заједно са Ериком Бецигом и Вилијамом Мернером. мини|314x314пиксел| Слика протеина из комплекса нуклеарних пора применом СТЕД микроскопије

Живот и каријера Рођен у банатској швапској породици у Араду у Румунији, одрастао је у дому својих родитеља у оближњој Сантани. Răzvan Băltăreţu, "Un cercetător născut în judeţul Arad este printre câştigătorii premiului Nobel pentru chimie", Adevărul, October 8, 2014 Andreea Ofiţeru, "Stefan W. Hell, pentru Gândul: 'Am avut profesori extraordinari în România'", Gândul, October 9, 2014 Ту је похађао основну школу од 1969. до 1977. После тога, похађао је годину дана средњег образовања у гимназији Николаус Ленау у Темишвару пре него што је 1978. године отишао са родитељима у Западну Немачку Stefan Both, "Stefan W.Hell, al doilea elev de la Liceul 'Nikolaus Lenau' din Timişoara care a câştigat un Nobel", Adevărul, October 8, 2014 Отац му је био инжењер, а мајка учитељица; породица се након емиграције настанила у Лудвигсхафену.

Хел је започео студије на Универзитету у Хајделбергу 1981. године, где је 1990. године докторирао из физике. Његов саветник за тезу био је физичар Зигфрид Хунклингер. Наслов тезе био је „Приказ транспарентних микроструктура у конфокалном микроскопу“. Кратко време је био независни проналазач који је радио на побољшању дубинске (аксијалне) резолуције у конфокалној микроскопији, која је касније постала позната као 4Pi микроскоп. Резолуција је могућност раздвајања два слична предмета у непосредној близини и стога је најважније својство микроскопа.

Од 1991. до 1993. Хел је радио у Европској лабораторији за молекуларну биологију у Хајделбергу, где је успео да демонстрира принципе 4Pi микроскопије. Од 1993. до 1996. радио је као вођа групе на Универзитету у Турку (Финска) на одсеку за медицинску физику где је развио принцип за стимулисано смањења емисије СТЕД микроскопије. Од 1993. до 1994. Хел је такође био шест месеци гостујући научник на Универзитету у Оксфорду (Енглеска). Хабилитацију из физике стекао је на Универзитету у Хајделбергу 1996. Дана 15. октобра 2002. Хел је постао директор Института за биофизичку хемију Макс Планк у Гетингену и основао је одељење за нанобиофотонику. Од 2003. године Хел је такође вођа „Одељења за оптичку наноскопију“ у Немачком центру за истраживање рака у Хајделбергу и „ван-буџетски професор“ на факултету за физику и астрономију Универзитета Хајделберг. Од 2004. године почасни је професор експерименталне физике на факултету за физику Универзитета у Гетингену.

Проналаском и каснијим развојем микроскопије са стимулисаним смањењем емисије и сродних метода микроскопије, успео је да покаже да се може значајно побољшати резолуциона снага флуоресцентног микроскопа, претходно ограничена на половину таласне дужине ангажоване светлости (> 200 нанометара). Резолуција микроскопа је његово најважније својство. Хел је први показао, и теоретски и експериментално, како се може раздвојити резолуција флуоресцентног микроскопа од дифракције и повећати до дела таласне дужине светлости. Још од дела Ернста Карла Абеа 1873. године, овај подвиг се није сматрао могућим. За ово достигнуће и његов значај за друге научне области, попут наука о животу и медицинских истраживања, добио је 23. немачку награду за иновације (Deutscher Zukunftspreis) 23. новембра 2006. Добио је Нобелову награду за хемију 2014. године, поставши други Нобеловац рођен у банатској швапској заједници (после Херте Милер, добитнице Нобелове награде за књижевност 2009. године).

Награде Награда Међународне комисије за оптику, 2000 Хелмхолц-награда за метрологију, ко-прималац, 2001 Бертхолд Либингер награда за иновације, 2002 Карл-Цајс награда, 2002 Награда Карл-Хајнц-Бекурц, 2002 Награда К. Бенц и Г. Дајмлер, Берлин-Бранденбуршка академија, 2004 Роберт Б. Вудворд стипендија, Универзитет Харвард, Кембриџ, МА, САД, 2006 Награда немачког савезног председника за иновацију, 2006 Награда Јулијус Спрингер за примењену физику, 2007 Члан Akademie der Wissenschaften zu Göttingen, 2007 Награда Готфрид Вилхелм Лајбниц, 2008 Државна награда Доње Саксоније, 2008 Номинација за европског проналазача године Европског завода за патенте, 2008 Метода године 2008. у Nature Methods Ото-Хан награда, 2009 Награда Ернст-Хелмут-Витс, 2010 Награда породице Хансен, 2011 Европска научна награда Кербер, 2011 Stefan Hell – Körber-Preisträger 2011 Награда Лиза Мајтнер, 2010/11 Мејенбуршка награда, 2011 Награда за науку Фриц Беренс фондације 2012 Почасни доктор западног универзитета „Василе Голдис“ у Араду, 2012 Румунска академија, почасни члан, 2012Andreea Pocotila, "Fizicianul premiat cu Nobelul pentru chimie vorbește românește și ține legătura cu mediul științific din țara noastră" , România Liberă, October 8, 2014 Златна медаља Пол Карер, Универзитет у Цириху, 2013 Члан Леополдине, Немачке националне академије, 2013 Карусова медаља Леополдине, 2013 Кавлијева награда, 2014 Нобелова награда за хемију, 2014 Румунска краљевска породица: витез командант Реда круне, 2015 Румунија: Велики крст Реда звезде Румуније, 2015 Ștefan Pană, "Stefan Hell, laureat al Nobel, a fost decorat de Iohannis", Mediafax, September 4, 2015 Медаља Глен Т. Сиборг, 2015 Медаља Вилхелм Екснер, 2016 Страни сарадник Националне академије наука, 2016. Почасни члан Краљевског микроскопског друштва за допринос микроскопији, 2017 Члан Норвешке академије наука и писмености

Публикације

Референце

Спољашње везе Chemistry Tree: Stefan W. Hell Details Curriculum vitae on the Website of Max Planck Institute for Biophysical Chemistry Stefan Hell Lecture: Super-Resolution: Overview and Stimulated Emission Depletion (STED) Microscopy, May 2013 Innovation Award of the German Federal President List of articles from Steffan Hell

Категорија:Румунски нобеловци Категорија:Нобеловци за хемију Категорија:Немачки нобеловци Категорија:Немачки хемичари Категорија:Арађани Категорија:Немачки физичари Категорија:Рођени 1962.