Незакциј у Истри (hr Vizače, lat. Nesactium) некад древни град и главно средиште илирског племена Хистри које се формирало почетком гвозденог доба након насељавања данашњег полуострва Истра, која је по њима и добила име. Он је последња престолница Хистра на полуострву а његов крај у аутохтоном смислу означава 177. година пре Христа када је пао под римску власт, настављајући живот у новом амбијенту.
Данас је то место археолошки парк са очуваним (конзервираним) архитектонским остацима римске и касне антике, једно је од најважнијих археолошких налазишта у Истри и споменик културе у Републици Хрватској.
Најстарији трагови насеља потичу из бронзаног доба, а затим од гвозденог. Стрме падине Главице биле су добра одбрамбена заштита, али град је на дну брда окруживало неколико појасева зидова, од којих су неки римског порекла и коришћени су до касне антике. Између зидова и насеља препознају се још две терасе за које археолози сматрају да су зоне праисторијских насеља. Није познато како је изгледало праисторијско насеље, али се поуздано зна да се живот у Незакцију у континуитету одвија од од 9. века п. н. е. до краја 6. или почетка 7. века, односно до најезде варвара и Словена који су разорили многа античка насеља на полуострву Истра.
Положај Археолошки парк Незакција (у народу познат под именом Визаче), налази на југоисточним падинама истарског полуострва, на брежуљку Главица над плодном долином и заливом Будава, између Валтуре и Мунтића у близини пулског аеродрома, на око шест километара североисточно од Пуле у Републици Хрватској.
Незакциј је удаљен око два и по километра од залива Будава, који је био назакцијска лука, место одмора и сидриште за чамце који су се ту заустављали и природни заклон од северних и јужних ветрова, који су дували у овом делу Јадрана. 450px|мини|центар|Археолошки музеј Истре - Археолошки локалитет Незакциј
Етнички простор Хистра Етничком простор Хистра, односи се на читаво полуострво Истра, које географски према континенталном делу одређује на истоку залив Прелука, на северу масив Ћићарије, а западно залив Миља (лат. Muggia). Обрађени подаци до 2013. године говоре да је простор Хистрана био ограничен на западу реком Рижаном (лат. Formio), северно и североисточно масивом Ћићарија и обронцима Учке, на истоку реком Рашом (лат. Arsia), која је уједно била и етничка граница према Либурнима.K. Mihovilić, Histri u Istri, Pula, 2013, рр. 6. А на полуострву оно што је Пореч представљао на западној обали Хистрије био је Незакциј на источној обали.
Археолошка истраживања Прва истраживања насеља Незакција, за кога се знало из Ливијевог описа опсаде града, започело је када је историчар и археолог Пјетро Кандлер у 19. веку, први пут повезао топоним Визаче са Незакцијумом.У средњем веку Неезакиј се помињао као Месазо, Исацио, Иказио, а одатле потиче и хрватски облик Визача, како се и данас налазиште назива. Тамошњи жртвеник цару Гордијану III. из 3,. века, на којем се помиње лат. Res Publica Nesactiensium, дале је коначну потврду да Визаче заправо представља остатке заборављеног старог града.V. Girardi Jurkić, Arheologija i umjetnost Istre, Monografije i katalozi, Arheološki muzej Istre, Pula, 1986.
Историја Историја Хистра сеже у далеку прошлост, која је приказана у више радова многих историчара, али треба напоменути да се од осам наслова, само три баве Незакцијумом, једним од кључних центара овог народа.
Место на коме се развио Незакциј било је насељено пуно пре појаве Хистра, највероватније још у бронзано доба, а можда и кроз касни неолит. Иако се не налази уз море, овај град је надзирао пловидбу Кварнерским заливом долазећи тако у контакт са развијенијим медитеранским светом и њиховом духовном и материјалном културом.K. Mihovilić, R. Matijašić, Nesactium, Pula, 1998, стр. 19.
Незакциј се као главно средиште илирског племена Хистра, у записима историчара први пут помињу у делу Путопис или Periegesis, грчког географа Хекатеја из 6. века пре нове ере, који не само да је описао најстарије правце источне јадранске обале већ је описао и локална племена. Док је за податке о Римском раздобљу града заслужан историчар Либије који је у својој обимној, али само делимично сачувана историја Рима „Ab urbe condita” („Од оснивање града”) оставио вредне податке о Хистричанима и римском освајању полуострва.
Прве насеобине Да је насељавање на овом подручју започело још у праисторији говоре трагови камених плоча и скулптуре откривене 1900. године након археолошких ископавања унутар западних зидина, на самом улазу у град, где се налазила богата праисторијска некропола. Камене плоче украшене су спиралама и меандарима, а међу каменим скулптурама готово у природној величини истичу се приказ богиње плодности и лик коњаника.Праисторија Југословенских земаља, Бронзано доба, Сарајево, 1983. 250px|мини|Карта Европе (1350—750. година п. н. е.) на којој се види да је скоро један миленијум Назакциј припадо култури поља са урнама У касно бронзано доба (13.- 12. век п. н. е.) већи део средишње Европе преплавила је култура поља са урнама. Осим обреда инцинерације покојника, цели је простор био је повезан сличним начином изражавања, обликовања и орнаментисања керамике и других употребних предмета који су се преносили на велике удаљености.Coles J.,Harding A.,The Bronze Age in Europe, London, 1979. Носиоци културе поља са урнама, неодређене етничке припадности, доспала су и на подручје Истре са простора северозападне Хрватске и простора северно од Алпа, што је датирано престанком живота на бронзанодобним градинама током 12. века п. н. е, али и самом појавом урни као начина сахрањивања на важнијим некрополама, као што су Незакцијум, Лимска градина, Пицуги и Пула.M. Kozličić, Historijska geografija istočnog Jadrana u starom vijeku, Zagreb, 1990, 160. На основу континуираног сахрањивања на овај начин које је трајало до првих сукоба са Римљанима, може се закључити да се културе поља са урнама, која је затим еволуирала кроз 1. век пре нове ере може поистоветити са Хистрима.B. Baćić, Ilirsko žarno groblje u Kaštelu kraj Buja, Jadranski zbornik II, Povijesno društvo Istre, Pula-Rijeka 1957.
Промене које су се догађале током 12. века п. н. е. упућују на појаву Хистра на овим просторима. У то доба старосједиоци из бронзаног доба Истре и оснивачи утврђених градина наједном нестају, а на великом броју градина, живот се једноставно гасио, док се на другима наставља, а претпоставља се да је дошло до оснивања нових насеља истог типа.
Историчари су на ово подручје дошли тек почетком 11. века пре нове ере када је Незакцијум ушао у период израстање у право урбано окружење. 250px|мини|Начин сахрањивања у гробним урнама украшеним концентричним круговима, са таласастим линијама, какве су примењивали и у Незакцију Становници Незакција Хистри били носиоци „културе поља са урнама“, чија је главна карактеристика била, да се посмртни остаци покојника спаљују, а потом пепо сакупља и чува у гробним урнама. Урне су биле украшене концентричним круговима, са таласастим линијама, канелурама (жљебљени украси), ромбовима или троугловима. Исте мотиви Хистри су урезивали и на бронзаним ножевима и иглама.K. Mihovilić, Nezakcij nalaz grobnice 1981. godine, Pula, 1996,
Богате гробнице некрополе у Незакцију откривају статус и богатство његових становника, јер надгробни споменици приказују луксузну увозну робу, попут увозне лепезе из Етрурије или раскошни комплети за пиће.Gabrovec, S., Mihovilić, K., Praistorija jugoslavenskih zemalja, V, Željezno doba, Istarska grupa, Sarajevo, 1987, 313.V. Girardi Jurkić, K. Džin, Sjaj antičkih nekropola Istre, Arheološki muzej Istre, Pula, 2002. Један од најбогатијих гробова у Незакцијуму је гробница ознаћен као гробно место 12, чије време сахране се датује од 10. до 4. века п. н. е. у коме је откривена велика количина увезених грчких и апулски предмета и тореутских производа.K. Buršić Matijašić, Gradinska naselja, Zagreb, 2008, рр.45
Значај географског положаја за развој града Смештен на око 2,5 километара од луке залива Будава град је поседовао идеалне услове за трговину, што документује велики број пронађених предмета увезених из Грчке и Етрурије, по чијем узору су у незакцијским радионицама израђивани предмети од керамике и метална. Међу пронађеним предметима најфиније израде и високе естетске лепоте су, металне канте (ситуле), лепезе и древни црнофигурални антички бокали.
Незакциј је користио предности свог доброг географског положаја, тако да су на овај простор стизали лађама које су се овде сигурно осећала и бројни предмети других култура (керамика, метални предмети) из Апулије, Дауније, Пиценума, Спине и др.
Староседедоци Хистри непрестано су обликовали сопствену државу са основним карактеристикама државности, и временом постали војна сила, са војном демократијом на челу с наследним вођом (краљем).
Овај самостални развитак Хистра насилно је прекинут војним походима конзула Аула Манлија Вулзона59, Марка Јунија Брута60 и Марка Клаудија Пулцхера61, када су 177. године п. н. е,. заузета и порушена јужноистарска утврђена градинска насеља Мутила, Фаверија и Незакциј.
Насилан упад на подручје Незакција 177. године п. н. е.и његово заузимање од стране Римљана означава пад Незакција, али и крај хистарске аутономије и почетак римске превласти на истарском полуострву. Хистарски вођа Епулон извршава самоубојство како не би пао у римско ропство.62 О томе је оставио запис Тит Ливије Од оснивања града, XLI, 11, који овако гласи:
Слабљење града Постепеним слабљењем римске државе дошло је до промена: од древне општине град је постао касноантичко утврђено насеље. Раскошне терме претворене су у стамбене и пословне зграде, док је јужни део централне висоравни током 5. века претворен у две паралелне сакралне зграде. Северне и нешто веће јужне базилике представљају значајан допринос познавању ранохришћанске археологије.
Крај антике у Истри одиграло се у периоду од почетка 4. до краја 6. века. Означено је дубоким друштвеним, управним и културним променама, непрекидном борбом за власт и све снажнијим притиском нових народа који су преко Постојнских врата покушавали да продру на подручје полуострва Истра и уништите Римско царство.
Сеобу народа у Италију започињу Западни Готи, прелазећи 401. године преко Истре. Док 489. године Источни Готи припајају Истру својој источноготској држави са седиштем у Равени.
У 6. веку одиграла су се кључна дешавања као што је источноготско-византски рат (535—555. године), који 538. године враћа Истру у границе Источноримског Царства као и сеоба Лангобарда из Паноније у Италију 568. године.
На алпским ланцима од Лигурије до Кварнера подиже се систем обране. А до Истре је дошао осећај нестабилности времена па се као поледица тога обнављају бедеми у Пули и подижу нови у Незакцију. На истакнутим положајима, као што су простори праисторијских градинских насеља и издужени полуострва и острва уз обалу, изграђена су утврђена насеља – каштели.Girardi Jurkić, V., Antički hramovi naforumu u Nezakciju, Histria Antiqua, Pula, 1996 (81-90), 85.
Упади Словена и Авара на овај простор, записан је у писаним споменима, као нпр. код лангобарског писца Павла Ђакона (Paulus Diaconus 720- 800.), бенедиктански свештеник и лангобардски историчар, у коме се наводи...
Пропаст града Иако не постоје историјски записи о пропасти Незакцијума, његов скоро хиљадугодишњи живот највероватније престаје у 7, веку. Претпоставља се да се то догодило услед аварских и словенских упада (599—611) и потом насељавања Истре.Тако је Незакциј доживео судбину многих древних античких градова који су у раном средњем веку напуштени.
Иако је град преживо пад Римског царстваpaда и буђење хришћанства није успео да одоли варварским нападима, након којих је преживео само у локалној топонимији, када га је хрватски народ прозвао Визаче.K. Mihovilić, Grobnica Epulonovih predaka, Pula, 1999, 5.
Опис насеља Бедеми