У математичкој логици, исказни рачун представља формални систем у коме се формуле, односно логички искази, који се називају још и исказне формуле, граде од логичких промјенљивих и других логичких исказа, користећи логичке операције у складу са правилима тих операција.

Упроштено говорећи, исказни рачун је рад са логичким исказима који се формирају као и обични алгебарски изрази, користећи операције и промјенљиве.

Примјер логичког исказа Слиједи примјер једног логичког исказа:

Исказ се чита на сљедећи начин: „ако су тврдње или тачне и је тачно, одатле слиједи да су искази и тачни или да су искази и тачни“. Чешће, израз се кратко чита „ако је или , и , слиједи и , или и “.

Формално установљење Исказни рачун се формално дефинише као алгебарска структура са сљедећим својствима: је коначан скуп логичких промјенљивих, које се најчешће представљају малим латиничним штампаним словима . је коначан скуп логичких операција, који представља унију дисјунктних подскупова , гдје -ти подскуп представља подскуп -{n}--арних операција. Тако, представља скуп унарних операција, бинарних, итд. Уобичајени симболи логичких операција из одговарајућих подскупова су сљедећи:

Интересантно је примијетити да се логичке константе дефинишу као нуларне операције.

Исказне формуле се формирају од елемената скупа користећи операције скупа на основу сљедећих правила: Елементи скупа су логички искази. За сваку операцију из скупа , резултат те операције је логички исказ, ако су и операнди логички искази. логички искази се не могу формирати ни на један други начин осим помоћу правила 1. и 2.

Тако, на примјер, ако су и елементи скупа , и ако користимо стандардне симболе за логичке операције, онда су све исказне формуле. Скуп је коначан скуп правила трансформације логичких исказа. Ова правила поближе одређују особине операција и њихово понашање у додиру са другим операцијама, односно одређују на који начин се један логички исказ може свести на други, најчешће једноставнији, исказ. Скуп је коначан скуп аксиома - по дефиницији истинитих тврдњи - у вези са логичким исказима.

Вриједности логичких израза и доказивања Логичке промјенљиве могу имати вриједност „тачно“ и „нетачно“ ( или ), па се и сви резултати логичких операција ограничавају на истом скупу. Водећи се правилима формирања логичких израза, закључујемо да сви искази имају вриједности тачно или нетачно, тј. да је сваки исказ или тачан или нетачан.

Ако додијелимо неке конкретне вриједности свим промјенљивама које учествују у датом логичком исказу, користећи дефиниције логичких операција и датих вриједности можемо израчунати да ли је дати исказ тачан или није. Тада кажемо да је исказ нпр. тачан за дате вриједности промјенљивих.

Међутим, користећи правила трансформације и аксиоме исказног рачуна, логички искази се могу транформисати у једноставније логичке исказе, што израчунавање њихових вриједности чини краћим и једноставнијим.

Таутологије и контрадикције Посебан чланак: Таутологија

Чест посао у исказном рачуну је доказивање да ли је одређени логички исказ увијек тачан, тј. за све комбинације вриједности промјенљивих, као и доказивање да ли је одређени логички исказ за све комбинације вриједности промјенљивих нетачан. Ако је исказ увијек тачан, називамо га таутологијом, док у супротном случају, када је исказ увијек нетачан, називамо га контрадикцијом.

Док доказивање таутологије и контрадикције може да се докаже ручним провјеравањем вриједности исказа за све комбинације параметара, најчешће користећи истинитосне табеле, у општем случају, када то није практично оствариво због броја промјенљивих, се користе правила исказног рачуна и аксиоме да се исказ сведе на једноставнији исказ и евентуално докаже да ли је таутологија/контрадикција или не.

Примјена Сувишно је спомињати да логичко закључивање има примјену у свакодневном животу и свим гранама људског дјеловања. Вјештина у раду са исказним рачуном свакако побољшава и свакодневне вјештине логичког закључивања. Осим тога, међутим, исказни рачун и математичка логика уопште имају велику примјену у већини природних наука.

Рачунарство Очигледан примјер примјене исказног рачуна је и употреба у рачунарству, како у електроници тако и у програмирању.

Свођење одређеног логичког исказа на краћу и једноставнију форму помаже да одређена компонента рачунара израчунава мање и самим тиме ради брже. На идентичан начин, у програмирању, редуковањем често коришћеног услова гранања или петље на једноставнију форму ће смањити посао процесорске јединице што програм чини бржим.

Осим тога, теоријско доказивање тачности одређених исказа уклања потребу за израчунавањем одређених исказа у потпуности, ако се докаже да је исказ увијек тачан или увијек нетачан.

Историја

Премда је исказна логика (која је заменљива са пропозиционалним рачуном) наговештена у радовима ранијих филозофа, њу је развио у формалну логику (стоичка логика) Хрисип у 3. век пне и проширио његов наследник Стоик. Логика је имала фокус на пропозицијама. Овај напредак се разликовао од традиционалнеl силогистичке логике која је стављала фокус на чланове. Међутим, током касне антике исказна логака коју су развили стоици више није била у употреби. Консеквентно, систем је есенцијално поново изумео Пјер Абелар у 12. веку.

Види још Математичка логика Таутологија Логичке операције Предикатски рачун

Референце

Литература

. 1st edition, Kluwer Academic Publishers, Norwell, MA. 2nd edition, Dover Publications, Mineola, NY. , North-Holland, Amsterdam, Netherlands. . 1st edition, McGraw–Hill, 1970. 2nd edition, McGraw–Hill, 1978. .

. D. Van Nostrand Company.

. 2nd ed., Berlin: Kluwer Academic Publishers. Available from Springer.

Barwise, Jon; and Etchemendy, John (2000); Language Proof and Logic, Stanford, CA: CSLI Publications (Distributed by the University of Chicago Press) Bocheński, Józef Maria (2007); A Précis of Mathematical Logic, Dordrecht, NL: D. Reidel, translated from the French and German editions by Otto Bird

Hilbert, David; and Ackermann, Wilhelm (1950); Principles of Mathematical Logic, Chelsea (English translation of Grundzüge der theoretischen Logik, 1928 German first edition) ; The Blackwell Guide to Philosophical Logic, Blackwell Ebbinghaus, Heinz-Dieter; Flum, Jörg; and Thomas, Wolfgang (1994); , Undergraduate Texts in Mathematics, Berlin, DE/New York, NY: Springer-Verlag. Tarski, Alfred and Givant, Steven (1987); . Vol.41 of American Mathematical Society colloquium publications, Providence RI: American Mathematical Society , ed. Wallies, Berlin, C.I.A.G. vol. II/1, 1882. Venice Boethius Commentary on the Perihermenias, Secunda Editio, ed. Meiser, Leipzig, Teubner, 1880. Bolzano, Bernard Wissenschaftslehre, (1837) 4 Bde, Neudr., hrsg. W. Schultz, Leipzig I-II 1929, III 1930, IV 1931 (Theory of Science, four volumes, translated by Rolf George and Paul Rusnock, New York: Oxford University Press, 2014). (Edited, with an introduction, by Jan Berg. Translated from the German by Burnham Terrell – D. Reidel Publishing Company, Dordrecht and Boston 1973). Boole, George (1847) The Mathematical Analysis of Logic (Cambridge and London); repr. in Studies in Logic and Probability, ed. R. Rhees (London 1952). . repr. as Collected Logical Works. Vol. 2, (Chicago and London: Open Court, 1940). Epictetus, Epicteti Dissertationes ab Arriano digestae, edited by Heinrich Schenkl, Leipzig, Teubner. 1894. transl. P. Long and R. White 1969, pp. 9–46. . , London Ockham's Theory of Terms: Part I of the Summa Logicae, translated and introduced by Michael J. Loux (Notre Dame, IN: University of Notre Dame Press 1974). Reprinted: South Bend, IN: St. Augustine's Press, 1998. . Part II of the Summa Logicae, translated by Alfred J. Freddoso and Henry Schuurman and introduced by Alfred J. Freddoso . . Reprinted: South Bend, IN: St. Augustine's Press, 1998.

. (Adversus Mathematicos VII and VIII). Richard Bett (trans.) Cambridge: Cambridge University Press English translation in. . translated in van Heijenoort 1967. Barwise, Jon, (ed.). . Studies in Logic and the Foundations of Mathematics, Amsterdam, North Holland

.

, PhD dissertation, Washington, DC: Catholic University of America . , Liverpool . 21. Oxford University Press

Gabbay, Dov and John Woods, eds. . 2004. 1. Greek, Indian and Arabic logic; 2. Mediaeval and Renaissance logic; 3. The rise of modern logic: from Leibniz to Frege; 4. British logic in the Nineteenth century; 5. Logic from Russell to Church; 6. Sets and extensions in the Twentieth century; 7. Logic and the modalities in the Twentieth century; 8. The many-valued and nonmonotonic turn in logic; 9. Computational Logic; 10. Inductive logic; 11. Logic: A history of its central concepts; Elsevier

Grattan-Guinness, Ivor, 2000. The Search for Mathematical Roots 1870–1940. Princeton University Press. , London . . , Oxford (Clarendon Press).

. 1951. .

Спољашње везе

-{MathWorld.com, „Исказни рачун“ }- . Eprint. -{Formal Predicate Calculus, contains a systematic formal development along the lines of Alternative calculus}- -{forall x: an introduction to formal logic, by P.D. Magnus, covers formal semantics and proof theory for sentential logic.}- -{Chapter 2 / Propositional Logic from Logic In Action}- -{Propositional sequent calculus prover on Project Nayuki. (note: implication can be input in the form !X|Y, and a sequent can be a single formula prefixed with > and having no commas)}- -{Propositional Logic - A Generative Grammar}-

Категорија:Исказни рачун