Божанства на подручју Хистрије почела су да се поштују још у давно доба, док су Истром корачали Хистри, а Римљани се полако настањивали и увлачили у сваку пору живота на Истарском полуострву, у време када је Јупитер, окружен својим пантеоном, био врховни бог, Истра је имала своје божанства. Тајанствене и до данас још увек непознати, њихови корени потичу из давно минулог доба, доба када писма нису постојала да забележе њихово постојање и моћ.

Пре доласка Римљана на простор Данашње Истре њом су владали Хистри и њихова моћна божанства - народ богате културе и традиције, с пантеоном у коме доминирају женска божанстава наспрам мушких. До данас обавијене велом тајне, пре свега због шкртих и штурих споменика, хистарске божанства и даље су врело занимњива.

Потекла од староседелачког народа хистарска божанства имала су значајан утицај на римску религију са којом су Римљани долазили у контакт, а понајвише су то били Грци. Осим изворних римских божанстава, која су под утицајем грчке митологије и иконографије попримила и одређена својства грчких богова, Римљани су поштовали и нека оријентална божанства, као и понека од аутохтоних чије су култове сусрели у освојеним провинцијама, каква је нпр. била Истра.Sanader, M., O antičkim kultovima u Hrvatskoj, .

Хистри у Истри Истру географски према континенталном делу одређује на истоку залив Прелука, на северу масив Ћићарије, а западно залив Миља (лат. Muggia). Говорећи о етничком простору Хистра, он се не односи на читаво полуострво. Обрађени подаци до 2013. године говоре да је њихов простор био ограничен на западу реком Рижаном (лат. Formio), северно и североисточно масивом Ћићарије и обронцима Учке, источно реком Рашом (лат. Arsia), која је уједно била и етничка граница према Либурнима.K. Mihovilić, Histri u Istri,

Промене које су се догађале током 12. века п. н .е. упућују на појаву Хистра на овим просторима. У то доба староседеоци Истре у брозаном добу и оснивачи утврђених градина наједном нестају. На великом броју градина живот се једноставно угасио, док се на другима наставља, а претпоставља се да је дошло до оснивања нових насеља истог типа. Највећа и најизраженија промена је начин сахрањивања инхумацијом односно, спаљивањем покојника, који се протеже кроз цео 1. век п. н. е. Док становнике бронзаног доба можемо називати Индоeвропљанима, становници градина у гвоздено доба етнички су одређенији.

Хистри се на подручју истарског полуострва појављују у 11. веку п. н. е. удружени у политичку заједницу која се није поклапала с уређењем праисторијскиh племена. На челу савеза је био краљ, а савезе су сачињавали родови на чијем су врху били поглавари.K. Buršić Matijašić, Gradinska naselja, Leykam International, Zagreb, 2008. р. 45.

Градинска насеља Хистра која су до данас позната одређују управо жарне некрополе, које се уобичајено налазе у непосредној близини градина или унутар простора насеља опасаних каменим бедемима. 250px|мини|Материјално остаци са Хистарских некропла Хистри су се највише бавили сточарством, земљорадњом, ловом, риболовом и разним другим занатима. Обрађивали су кости и рогове, од тога израђивали разне алатке и делове накита. Бавили су се ткањем, што је видљиво у прилозима из женских гробова (керамички пршљенови за преслице, калемови за наматање нити, утези за ткалачке станове, чешљеви за збијање нити при ткању и други предмети). Обрађивали су метал ливањем у калупе и ковањем гвожђа,Gabrovec, S., Mihovilić, K., Praistorija jugoslavenskih zemalja, V, Željezno doba, Istarska grupa, Sarajevo,, али и поправљањем бронзаног посуђа и крпљењем, лимовима и закивцима.Gabrovec, S., Mihovilić, K., Praistorija jugoslavenskih zemalja, V, Željezno doba, Istarska grupa, Sarajevo, Осим метала, обрађивали су и камен, коха су користили за градњу насеља, некропола, кипова божанстава. Посебна вештина Хистра виђена је у обликовању скулптура и геометријских рељефа на плочама и жртвеницима из Незакција.K. Mihovilić, Histri u Istri, (Put kroz svijet starih Histra), Arheološki muzej Istre, Pula, 2013. р. 12.

Добар географски положај утицао је на сусрете Хистрана са различитим културама. На то указују бројни предмети прекоморског порекла, нађени приложени у гробницама најбогатијих Хистра, који су се бавили поморским активностима.K. Buršić Matijašić, Gradinska naselja, Leykam International, Zagreb, 2008. р. 27.

Хистрија у античком периоду 250px|мини|Када је 177. године п. н. е. пао Незакциј, прекинут је самосталан развој Хистра. То подручје отада се контролише споразумним договором између Римљана и хистарских заједница – додуше, у то време Истра није била у целости римска, али су Римљани успели да обезбеде одговарајућу контролу у њиховом већем делу. Већ у 3. веку п. н. е. Римљани показују интересовање за истарскополуострво из привредних и политичких разлога. Године 221.п. н. е., хистарска племена почињу губити самосталност, а њихову територију запоседа римска војска са циљем кажњавања хистарских гусара који су нападали римске бродове. То ће довести до рушења насеља Хистра уз обалу Истре. Тит Ливије у својим списима спомиње Хистре за времена римског одлучујућег похода - и у њима спомиње два краља из 2. века п. н. е., што доводи до закључка да су Хистри били у фази обликовања сопствене државе.

Због константних сукоба са Хистрима, Римљани 181. године п. н. е. као војну базу оснивају Аквилеју. Када је 177. године п. н. е. пао Незакциј, прекинут је самосталан развој Хистра. То подручје отада се контролише споразумним договором између Римљана и хистарских заједница – додуше, у то време Истра није била у целости римска, али су Римљани успели да обезбеде одговарајућу контролу у њиховом већем делу. Такође су отели и већи део земљишта од аутохтоног становништва које је населило колонизирано становништво, и на њима организовали пространа имања. Преостало земљиште припало је аутохтоном становништву, али уз одређене услове, само за лов и/или испашу.

Хистри су били ограничени сужавањем привредне и политичке аутономије, а имали су и забрану гусарења, приступа римској војсци и забрану размене добара са суседним племенима, са којима су размењивали основне предмете за живот. У 1. веку п. н. е., за време Цезара, на већ насељеним местима, основане су многе римске колоније у којима је насељено до триста становника.

Градови на истарској обали увек су били лојални римској управи и нису учествовали у грађанским ратовима. За време Октавијана, граде се познати споменици попут славолука Сергијеваца, амфитеатра у Пули Аугустов храм, кроз које се можемо пратити процват римског урбанизама и градитељства и у колонијама.

У том углавном мирном раздобљу, истарско полуострво доживљавало је и економски и друштвени процват. Цар Аугуст проширио је подручје Италије прикључењем већег дела истарског полуострва северноиталијснкој покрајини Венецији, чиме настаје и десета италска регија – Венетиа ет Хистриа. Истра је подељена на три дела према колонијалним градовима Пула, Пореч и Трст.

Процес романизације у Истри, који је кулминирао прихватањем латинског писма, уметности и културе, не шири се само из новооснованих поседа у унутрашњости Истре већ и из приобалног подручја где су власници били цареви и чланови царске породице. За време римске владавине, привреда у Истри се заснивала на узгоју пшенице, маслина и винове лозе, а уз обалу на риболову и узгајање шкољака, о чему говоре и антички писци Плиније и Касиодор.

Друштвени и јавни живот одвијао се на форумима као и у остатку античког света, а у вилама рустикама и мањим вилама постојали су ларарији и домаћа светилишта у којима су нађени заветни жртвеници грчким, италским, оријенталним, али и аутохтоним божанствима.

Романизација је постепено утицала на староседилачко становништво, и прекинула је развој традиционалне аутохтоне културе и стопила се са тековинама римске цивилизације. Прво је напредовала дуж обала Истре, али се са Аугустом шири и у унутрашњост Истре.

На подручју пулског агера откривен је велик број заветних жртвеника који спомињу аутохтона божанства. Већину тих жртвеника створени су староседеоци који су више веровали у снагу аутохтоних култова, него у службена римска божанства. Аутохтоно становништво очувало је обичај инценерације (спаљивања покојника) те уношења пепела директно у јаму без икаквих урни.

Под осталим царевима Истра се није превише мењала. У доба Хадријана у 2. веку Истра је подељена на четири управна подручја којим су управљали конзули. Након 395. године од увођења нетолерантног кршћанства као државне религије, дели судбину западних покрајина Царства, када започиње нагла привредна и друштвена декаденција, чему доприносе и упади и разарања ваварских племена, укњучујући и Словене.

Опште информације Надгробни и јавни споменици с уклесаним именима божанстава показују како се и колико ширила романизација на подручју Истре. Иако је римска традиција била присутна, ипак су на римским епиграфским споменицима сачувана бројна предримска хистарска божанства и веровања.K. Mihovilić, Histri u Istri, Arheološki muzej Istre, Pula, 2013. Није само бројност та која је привукла пажњу научника за аутохтоним истарским култовима и божанствима која су они поштовали, већ и чињеница да су сви, осим једног, посвећени женским божанствима.

Јулијан Медини приметио да је међу дедикантима који су подигли ове хистарске жртвенике било више досељеника, а мање аутохтоног становништва. Најчешће се радило о Грцима, Италицима и Оријенталцима, различитога социјалног статуса, али углавном ослобођеним грађанима и робовима. Међу дедикантима има подједнако жена и мушкараца. Иако су споменици распрострањени по читавом истарском полуострву, многобројност налаза уочава се у градским средиштима на подручју Истре као што су Пула и Незакциј.

Аутохтона хистарска божанства Богат духовни живот код аутохтоног становништва античке Истре био је одраз њихове културе и друштвеног живота који су се развијали кроз векове. Захваљујући духовном наслеђу могу се сложити неки од делови свакодневног живота домаћег становништва. Аутохтони култови на истарском тлу у римско доба били су популарни и истовремено се поштовали као и царски култови, односно аутохтони и царски култови имали су исто значење.На то је утицала толеранција Римљана на неримску религију. Колонисти, слободњаци или робови брзо су прихватили домаћу религију заједно са римском државном и стављали се под њену заштиту, највероватније да би тим чином осигурали боље животне услове на новим просторима живљења. мини|250п|Споменик аутохтоном хистарском божанству, Незакциј мини|250п|Споменик аутохтоном хистарском божанству, Незакциј мини|250п|Споменик аутохтоном хистарском божанству, Незакциј До касног римско доба поштовала су се аутохтона хистарска божанства. Од богиња наводи се њих дванаест: Хистрија (Histria), чији су споменици пронађени на неколико места у Истри (заветни олтар из Пореча, Незакција и Пуле и надвратник из Ровиња). Ово божанство се поштовало на ширем подручју Истре. Еја (Eia), чији налази постоје на неколико локалитета у Истри: два заветна олтара из Незакција, мали слемењачки храм такође са истог локалитета, заветни олтар из Пуле и заветни олтар из Двиграда. Борија (Borias), чији је заветни жртвеник пронађен у Пули, је изворно Хистрино божанство, претпоставља се да је богиње ветра која је дувала са севера у Истри (етимолошки сродно древном грчком богу северног ветра), што је вероватно у корену речи данашњи назив северни ветар - бура.Girardi Jurkić, Vesna. Duhovna kultura antičke Istre, Zagreb, Školska knjiga, 2005. Ирија (Iria), чији је заветни споменик синкретичког имена Ирија Венера пронађен у насељу Јесеновик налази се у натписном пољу са словима исклесаним у конвексном рељефу у четири реда. Натпис гласи: „Ирији Венери Феликули, ћерка Гаја Валерија Оптата испуњава завет од срца за заслуге“. Није познато где се данас налази споменик. Трита ,