Нематеријална културна баштина Хрватске на листи УНЕСKО-а до данас се састоји од 15 нематеријалних културних добара, који су уносом на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као угрожено наслеђе, постала саставни део културне баштине човечанства, и део добре праксе очувања нематеријалне културне баштине света.

Предуслови Идеја наслеђа као део материјалне културе једног народа изузетно је вредна за очување памћења, како не би уследио осећај губитка услед брзих промена и страха од неизвесне будућности, изазване индустријализацијом и политичким револуцијама. У том контексту у Хрватској су створени корени за идеје аутентичности, очувања изворних предмета и наслеђа као незамењивог, необновљивог ресурса који се не може поново створити, у случају да буде уништен.

Полазећи од ових принципа Хрватска је почев од 1979. године, укључила у опсежну акцију очувања сопственог наслеђа, након које је на УНЕСКО-ову Листу уписала хрватска културна добра, до данас, укупно 27 непокретних и нематеријалних културних добара (10 непокретних културних добара и 15 нематеријалних културних добара).

Сињска алка

200п|мини|Војвода од алке на стази за такмичење Сињска алка је назив хрватске витешке игре која се сваке године изводи у далматинском граду Сињу на годишњицу победе над турским освајачима 14. августа 1715. године"Правда", Београд 16. август 1939. када је 700 војника из тврђаве Сиња, успели одбити напад војске турског заповедника Сераскир Мехмед-паше Челића. Град је у то време био под влашћу Млетачке републике, али услед турске војничке премоћи они су град оставили. Тврђава са браниоцима се сама одупрла турској опсади. По народном предању Велика Госпа (Богородица) се појавила на тврђави, у време када је отпор посустајао, и почела жар да баца на Турке. Пометњу у турским редовима су искористили ускоци и нагнали непријатеља на бекство. Историјски извори говоре да се у ствари појавила болест куга у турској војсци, која је учинила своје.

Сињска алка је 15. новембра 2010. године уписана на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као угрожено наслеђе UNESCO-а у Европи.Opis nematerijalne svjetske baštine na službenim stranicama UNESCO-a Tri nova hrvatska fenomena na UNESCO-ovoj listi nematerijalne baštine Objavljeno 16. новембраа 2010. Шимун Милиновић наводи податке да су некада ове витешке игре биле и у Задру, Имотском, Макарској...

Двогласје блиских интервала Истре и Хрватског приморја

200п|мини|Сопиле за двогласно свирање и певање 200п|мини|Истарска скала (лествица) Двогласје блиских интервала Истре и Хрватског приморја је сложен стил народне музике који се може наћи и изван подручја Истре и Хрватског приморја, али управо на овом подручју живи најкомпактније дуги низ година. У основи, двогласје се заснива на нетемперованим тоналним односима и карактеристичној боји тона, што се у вокалној музици постиже снажним певањем, делом кроз нос.

Импровизација и варијација често се дешавају током извођења у обе деонице, али једногласни или унисони завршеци или завршеци у октави остају строго правило (ова карактеристика се сигурно може видети у бугарења, без обзира на то што је доња деоница спуштена за секунду или малу терцу).

Већина тонских низова састоји се од четири до шест тонова. Метроритмичка, формална структура и структура текста крећу се од једноставних до врло сложених образаца, а однос музике и текста је јако специфичан.

Типични инструменти који прате ово певање су сопиле (свира се у паровима), гајде, флаута и флаута тамбура. Сопило је конусни инструмент са писком израђеним од дрвета и свира се увек у паровима, тако да мала или женска сопила прате нижом терцом мушка или велика. Осим специфичног звука, сопиле су јединствени инструмент јер се свирају на истарској скали.

Неколико стилова певања појавило се у различитим деловима света, на пример у канат у други глас је замењен малим сопилама, а у таранкању речи су замењене слоговима (обично тана-на, та-ра-ран, итд.) који имитирају звук флауте.Dvoglasno pjevanje istarske ljestvice na UNESCO-vim službenim stranicama

Немо коло са подручја Далматинске загоре

Ретко која традиционална култура негује плес без музике, али иако недостаје музичке пратње, у овом традиционалне кожне обуће има много тога да се чује. Тешки, али потпуно ритмични ударци опанака, традиционалне кожне обуће одзвањају на плесном подијуму од и до двадесет плесача, који током кружног кретања убрзавају или успоравају покрете, у зависности од инспирације.

Немо коло не познаје плесни пар, мушкарца и жену као плесаче поједине деонице плеса, неретко се зна догодити да коло плешу само жене или само мушкарци, или пак да у несразмерном броју мушких и женских плесача се исто плеше са већим бројем мушкараца наспрам жена или већим бројем жена наспрам мушкараца у самом колу. Иако немо коло не познаје плесни пар, мушкарца и жену, ако је то могуће плесачи се распоређују у при плесу редоследом један мушкарац потом једна жена све док број мушкараца и жена задовољава то правило а потом се низ наставља само мушкарцима или само женама зависно од тога којих плесача има више у том колу.

У неким случајевима немо коло може бити праћен традиционалним ојкањем у позадини (које је још једно заштићено нематеријално културно наслеђе), чиме се ова врста плеса претвара у раскошан приказ локална традиција Далмације.

Ојкање

200п|мини|Певач ојкаче у традиционалној ношњи Ојкање као облик певања је десетерачка песма из два стиха, који се завршавају дугим „оој“. Пева је три или пет певача, или цело коло, у полутону (секунди). Може бити праћена једноструним или двоструним гуслама свираним у истој интонацији, која се у западноевропској музичкој теорији сматра обрасцем какофоније. Традиција ојкаче, или ојкања као део културе Динарида посебно се гаји и у Крајини, а нарочито о Поткозарју.Општа енциклопедија Југославенског лексикографског завода, свезак 6 (Них-Рас), Загреб (1980). стр. 155.

Верује се да су Хрвати досељавањем на ове просторе наишли на елементе ојкања и усвојили их, а затим се традиција искључиво преносила усмено с колена на колено. Ширење овог најстаријег облика певања из залеђа Далмације, Равних котара, преко обронака Велебита до Лике и Кордуна, нажалост, не обезбеђује опстанак ове традиције, јер је мање оригиналних певача, а ојкање очигледно не одговара будућим генерацијама. Управо због тога, ова традиција је била угрожена и 2010. ојкање је као нематеријално културно наслеђе на предлог Републике Хрватске, налази и на УНЕСКО-вој Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства, као угрожено наслеђе.

Вештина сувозидане градње

Вештина (сухосидана) сувозидане градње (градња сухозида), је део народна архитектура, која градњу заснива без употребе везива, односно градњу на сувом. Она је у Хрватској саставни елемент сваког култивисаног пејзажа дуж медитеранске обале. У ужем смислу односи се на зидање ломљеним каменом са минимумом или без обраде, а као шири појам може обухватити полагање каменог поплочавања и покривања, затим изградњу инжењерских конструкција клесаним каменом без употребе везива.Skupina autora: "Gradimo u kamenu". Split: Slobodna Dalmacija, 2012. .200п|мини|Сувозид на Велебиту, који преобразио краса у земљиште за пољопривредну производњу

Иако се, ово опипљиво наслеђе дуго сматрало мање вредним и стога никада није праћено јавним и научним дискурсом, на целом подручју, без обзира на море, границе и културе, вредне руке зидара је камен по камен узимала са крашких регион и створиле лепе структуре и тако формирале насеља и читаве камене пејзаже из којих су настале многе европске културе. Поред мањих зграда различите намене, карактеристичан производ сувозидне конструкције је тзв. сувозид (громача, међа, моцира, моцир, масиера, редина, призида, зид, мртви зид, мртви мир ...), који се у разним облицима јавља дуж читавог подручја јадранско-динарског крша и снажно карактерише његов пејзаж. Стога је стављање вештине сувозидних конструкција на УНЕСКО-ву листу нематеријалног културног наслеђа изузетан корак ка очувању ове вишевековне традиције.

Чипкарство у Хрватској

200п|мини|Споменик пашкој чипкари на Пагу Чипкарство као специфичан облик текстилног рукотворства, је самостални, шупљикави, ручни рад заснован на различитом преплитању нити. Настало је у доба ренесансе на простору Медитерана и западне Европе. Према досадашњим сазнањима, чипка на иглу настаје у ширем окружењу Медитерана, на подручју Венеције, док се истовремено вештина чипкарства на калем развила у околини Антверпена у Белгији.

Основне технике чипкарства, вештина израде чипке су шивање иглом (чипка на иглу) и преплитање нити помоћу калема или батића (чипка на калем).

Првобитне чипке су украшавале верске просторе и увеличавале црквене обреде, да би потом постале једним делом црквени украси, а касније и украси традиционалне одеће и обуће.

Разлика између чипкарства европских земаља и оног на простору Хрватске су њени ствароци. У Европи је израда чипке била у рукама женских црквених редова, грађанства и племства, док се у Хрватској њиховим посредством преноси у руке сеоских жена у мањим руралним срединама. Оне чипку израђују за потребе традиционалне одеће и украшаваwа унутрашњег простора.

Развитак чипкарства у Хрватској имао је нешто другачији след него у осталом делу Европе. Иако почетком везано уз свештенство и племићки сталеж, чипкарство се преношењем са колена на колено или традицијском предајом и материјалним остацима долази као део етнографске баштине, везано уз сеоску популацију. Налазимо га као део традицијског текстилног рукотворства у оквиру аутархичне сеоске производње, а намењено је било првенствено украшавању женске традицијске одеће и других предмета.

На таквим традицијама у појединим регионима се, односно локалитетима, у оквиру црквених или друштвених институција оснивају курсеви, школе и / или радионице у којима је израда чипке у Хрватској често попримила облик занатске производње и служила у комерцијалне сврхе.

Данас у Хрватској постоје три главна центра израде чипке, која настављу вишегодишњу традицију чипкарства у Хрватској, а то су у унутрашњости Хрватске Лепоглава, а на Јадрану Паг и Хвар. Лепоглава 200п|мини|Лепоглавска чипка У овом центру у Загорју чипка се израђивала на калему. Израду ове чипке највероватније су Лепоглаву донели павлински свештеници.

Вештина израде пруга чипке на калему, заснива се на изради чипке из грубе ланене пређе. Она резултује израдом финих чипака различита облика. Ову чипку су сељанке у Лепоглави израђивале за украшавање личне одеће или за продају.

Временом, израда чипке у Лепоглави организована је у оквиру школа, курсева и радионица, постаје сталан извор додатне зараде сеоских чипкарица. Тада чипка добија и нову намену - израђују се таблетићи, модни детаљи, чипка у метражи, а њена је употреба везана је искључиво уз грађански друштвени слој. Паг 200п|мини|Пашка чипка Ова чипка која се чипкала на иглу, је украсни елемент који се јавља првобитно на фолклорном текстилу, а затим као самостални украсни предмет. На платненим деловима фолклорне одеће сусреће се украс изведен бодом шиване чипке у облику првобитне ретичеле (ретичела = мрежица). Настаје у квадратном простору урезаном у платну и рађен је без нацртаних шаблона.

Почетком 20. века, интензитет израде ношње опада, али оснивањем чипкарске школе вештина шивања чипке користи се за израду украсних предмета намењених самосталних грађанском друштву. Они садрже мотиве преузете са фолклорног текстила, који до краја остају у строгој почетној, ренесансној геометризацији облика. Хвар Вештина израде чипке од агаве у граду Хвару је специфична по материјалу из којег настаје (агава) и њене повезаности само уз бенедиктински самостан. Вештина пореклом са Канарских острва (Тенерифе), у Хвару је присутна од половине 19. века. Чипка се израђује од нити које се посебним поступком добијају из средине свежих листова агаве. Након обраде нити су беле боје, прилично танке одређене чврстоће и дужине.