Иван Ђурић (Београд, 30. октобар 1947 — Париз, 23. новембар 1997) био је српски историчар, универзитетски професор и политичар. Кратко време је био политичар и један од кандидата за председника Србије на првим вишестраначким изборима 1990. године.
Младост и образовање Иван Ђурић је рођен у Београду 30. октобра 1947. године, са сестром близнакињом Душанком Ђурић-Трбојевић, од оца Душана и мајке Иване Нане (р. Богдановић, ћерке књижевног критичара и академика Милана Богдановића и сестре академика Богдана Богдановића), универзитетских професора. Отац му је био професор интерне медицине и оснивач интерне клинике на Медицинском факултету, родоначелник српске ендокринологије, а мајка професор руске књижевности на Филозофском факултету Београдског универзитета. Ђурић је потомак староседелаца из села Заовине на Тари (Ђурићи, Поповићи). Поникао је у породици униерзитетских професора левичарске оријентације, али се није одрицао традиционалних вредности и свог српског порекла. У Београду је завршио основну школу "Свети Сава", класичну гимназију (данас Осма београдска гимназија), да би потом уписао Филозофски факултет. Дипломирао је на одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду у јануару 1971. године са радом на тему „Византијски чинови у средњовековној Србији“.
Академска каријера Након што је завршио студије примљен је за асистента на катедри за историју у јуну 1971, где је шеф катедре био Георгије Острогорски. Магистарски рад, на тему „Породица Фока“ завршио је 1974. Исте године је постао и сарадник Института за Византолошке студије САНУ. Усавршавао се у Центру за Византолошке студије и у Америчкој школи у Атини (1977–1978). У својој тридесет петој години (1982) одбранио је докторску дисертацију „Време Јована -{VIII}- Палеолога“. Доцент на Филозофском факултету Универзитета у Београду постао је 1982. и гостујући професор на Универзитету у Ници (1983) и у Паризу (1986). Ванредни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду (1989) и председник Савета Филозофског факултета (1990).
У години када је постао ванредни професор, почео је да уређује часопис Демократија данас. Учествовао је 1980. године у припреми „Оксфордског речника Византије“.
Године 1991. се преселио у Париз, где је предавао византологију на универзитетима Париз VIII и Париз XII те на Институту за европске студије. У Паризу је остао да живи и ради све до своје смрти, 1997. године.
Приватни живот Иван Ђурић је имао три ћерке и наводно једног сина кога никада није признао. Из брака са Мајом Данон (ћерком Оскара Данона) има најстарију ћерку, Марију Ђурић (1979–2015), која је преминула у 36. години у Вашингтону. Из везе са Душицом Голубовац има ћерку Кристину Ђурић, политиколога. Такође има ћерку са Маријом Крећом, Сању Ђурић, која је дипломирала међународне односе на Универзитету у Београду и магистрирала на Колеџу Европе.
Иван има сестру близнакињу, Душанку Трбојевић (рођену Ђурић) и полубрата, Саву Ђурића, рођеног из другог брака свог оца Душана са Верицом Ђурић.
Одабрана дела Ektesis nea—византијски приручник за питакиа о српском патријарху и неким феудалцима крајем XV века, 1974. Породица Фока, 1976.
Ромејски говор и језик Константина VII Порфирогенита, 1986. Историја—прибежиште или путоказ, 1990. Власт, опозиција, алтернатива, 2009.
Референце
Спољашње везе
Историчар Иван Ђурић Prof. dr Ivan Đurić: Federacija ili ne - za mene je Jugoslavija pitanje zdrave pameti
Категорија:Рођени 1947. Категорија:Умрли 1997. Категорија:Историчари из Београда Категорија:Политичари из Београда Категорија:Професори из Београда Категорија:Српски историчари Категорија:Српски политичари Категорија:Доктори историје Категорија:Византолози Категорија:Професори Филозофског факултета Универзитета у Београду Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду