Академско издаваштво је подврста издавашта које објављује научна истраживања и научне радове. Већина академских радова се издаје у академским дневним чланцима, у виду књига. Део академских писаних радова који нису формално објављени, већ само одштампани или постављени на интернет се обично назива „сива литература“. Већина академских и школских часописа, као и многе академске и научне књиге, мада не све, заснивају се на неком облику рецензије или уредничке оцене, како би се текстови квалификовали за објављивање.

Стандарди квалитета и селективности рецензија се веома разликују од часописа до часописа, од издавача до издавача и од области до области. Већина афирмисаних академских дисциплина има своје часописе и друга издања за објављивање, иако су многи академски часописи донекле интердисциплинарни и објављују радове из неколико различитих поља или потпоља. Такође постоји тенденција да се постојећи часописи деле на специјализоване одељке како само поље постаје све специјализованије. Заједно са варијацијама у поступцима прегледа и објављивања, врсте публикација које се прихватају као допринос знању или истраживању увелико се разликују међу областима и подобластима.

Академско издаваштво пролази кроз велике промене јер прелази са штампаног на електронски формат и пословни модели се знатно разликују у електронском окружењу. Од раних 1990-их, лиценцирање електронских извора, посебно часописа, било је врло често. Важан тренд, посебно у погледу научних часописа, је отворени приступ (енгл. Open access), који представља слободан, бесплатан, неограничен онлајн приступ научним радовима, пре свега академским чланцима, књигама и дисертацијама. Отворени приступ се испољава у два основна облика: отворене архиве и часописе отвореног приступа, у потпуности или делимично. Историја Развој и пренос знања не могу се остварити без међусобне комуникације научника. Објавом и дељењем својих истраживања, научници су могли допринети напретку сазнања, на које се касније могла надовезати и нова знања.

У почетку се комуникација одвијала искључиво неформално, путем писама и усмених разговора. Мане ове врсте комуникације биле су бројне: проблем анализе и вредновања информација, теже размењивање идеја и информација, објављивања резултата, недоступност резултата широј научној заједници, самим тим и мањи број критичара и потешкоће у провери и верификацији.

Због непрактичности и недостатка неформалне комуникације, проблема вредновања резултата, покренуте су различите удружене организације научника. Циљ им је био да промовишу и разговaрају о прошлим, садашњим и будућим истраживањима. Прво такво удружење је „Akademia de Licei“ у Паризу, које је функционисало од 1600. до 1609. године. 1609. године објавила је зборник расправа са својих састанака под називом, ,Gesta Lynceorum". То је најстарија публикација коју је издала једна научна задруга. Међутим, и даље је био присутан проблем вредновања објављеног због недостатка објективних параметара и недоступности информација широј научној заједници. Зато је 1665. године почео излазити часопис ,,Le Journal de Scavans “, први академски часопис, који је покренуо Денис де Сало. Осмислио га је Жан Батист Колбер, као инструмент руковођења интелектуалним животом Француске и он представља једну нову врсту периодика, потпуно посвећених науци и уметности: „Каталог књига штампаних у Европи“, како га представља уредник у уводном делу. У њему се објављују одломци и сижеи књига, некролози посвећени славним интелектуалцима, критике дела штампаних у разним деловима Европе. Потражња за овим часописом била је толика да се убрзо појавио на немачком и италијанском језику.

Пример Француске следе и друге земље, па тако у Енглеској 1665. почиње излазити часопис „Филозофске трансакције" ('Philosophical Transactions) у издању Краљевског друштва у којем су се објављивале научне новости и запажања. Надаље, у Италији 1668. године почиње да излази часопис „Giornale de'Letterati“, а  затим професор  Ото Менке, 1682. године у Лајпцигу штампа на латинском језику Acta Eruditorium, у којим Лајбниц износи 1684. „нови метод“ диференцијалног рачуна. У Амстердаму 1684. Пјер филозоф калвиниста, емигрант из Француске објављује „Вести из Републике" („Nouvelles de la Republique des lettres").Рани научни часописи прихватили су неколико модела: неке је водио један појединац који је вршио уређивачку контролу над садржајем, често једноставно објављујући изводе из писама колега, док су други користили процес групног доношења одлука, ближе усклађен са савременом рецензијом. Тек средином 20. века рецензије су постале стандард.

Издавачи и пословни аспекти

Публикације научних друштава, познатих и као непрофитни издавачи, обично су јефтиније од комерцијалних издавача, али цене њихових научних часописа и даље су обично неколико хиљада долара годишње. Генерално, тај новац се користи за финансирање активности научних друштава која воде такве часописе или се улаже у обезбеђивање даљих научних ресурса за научнике, па тако новац остаје у научној сфери и користи јој.

Шездесетих и седамдесетих година 20. века комерцијални издавачи почели су селективно да набављају часописе „врхунског квалитета“ које су претходно издавала непрофитна академска друштва. Када су комерцијални издавачи знатно подигли цене претплата, изгубили су на тржишту. Иако постоји преко 2.000 издавача, пет профитних компанија (Reed Elsevier, Springer Science+Business Media, Wiley-Blackwell, Taylor & Francis, and Sage) чинило је 50% чланака објављених 2013.

Доступни подаци истичу да ове компаније имају профитну стопу од око 40 посто, чинећи их једним од најпрофитабилнијих индустрија, а посебно у поређењу са мањим издавачима, који раде са мањом стопом профита. Ови фактори су допринели „кризи серијских публикација“, издања за серијске публике повећавала су се 7,6% годишње од 1986. до 2005. године, а број купљених серијских публикација повећавао се у просеку за само 1,9% годишње.

Упркос преласку на електронско издаваштво, криза серијских публикација и даље траје.

Институције широм света континуирано су преиспитивале предлог трошкова и отвореног приступа, што је довело до стварања часописа и чланака са бесплатним приступом или делимично отворених часописа или часописа са смањеним трошковима.

На основу статистичких аргумената, показало се да електронско објављивање путем интернета, а донекле и отворени приступ, повећава просечан број цитата који чланак добија.

Криза Криза у академском издаваштву „широко се опажа“;  очигледна криза повезана је са комбинованим притиском смањења буџета на универзитетима и повећаним трошковима часописа (криза серијских публикација). Смањење универзитетског буџета смањило је буџете библиотека и субвенције издавачима повезаним са универзитетима. На хуманистичке науке посебно је утицао притисак на универзитетске издаваче који су имали мању могућност да објављују монографије када библиотеке не могу да приуште да их купе.

На пример, Удружење истраживачких библиотека () је открило да су 1986. године библиотеке потрошиле 44% свог буџета на књиге у поређењу са 56% на часописе; дванаест година касније, тај однос је промењен на 28% и 72%“. У међувремену се све чешће очекују монографије у хуманистичким наукама. 2002. године Удружење модерних језика изразило је наду да ће електронско објављивање решити проблем.

Током 2009. и 2010. године, анкете и извештаји открили су да се библиотеке суочавају са континуираним смањењем буџета, а једно истраживање из 2009. године показало је да је 36% британских библиотека смањило своје буџете за 10% или више, у поређењу са 29% повећаним буџетима. У 2010-им, библиотеке су почеле смањивање трошкова користећи отворени приступ и отворене податке.

Реформа издавања академских часописа Реформа издавања академских часописа заговара промене у начину на који се академски часописи стварају и дистрибуирају у доба интернета и појаве електронског издавања. Од успона интернета, људи су организовали кампање за промену односа између академских аутора, њихових традиционалних дистрибутера и њихове читалачке публике. Већина дискусије била је усредсређена на искоришћавање предности које нуди интернет, способност широке дистрибуције научних радова.

Мотивације за реформу издавања академских часописа укључују способност рачунара да чувају велике количине информација, омогућавања приступа већем броју истраживача  и потенцијал интерактивности између истраживача.

Отворени приступ постао је пожељан као одговор на појаву електронског издавања као део шире жеље за реформом академског издавања часописа. Електронско издаваштво створило је нове предности у поређењу са издавањем папирне верзије, али осим тога, допринело је стварању проблема у традиционалним моделима издавања.

Отворени приступ, поред омогућавања приступа академским публикацијама, унапређује научна истраживања у областима отворених података, отворених образовних ресурса, бесплатног софтвера отвореног кода и отворене науке, између осталог.

Разне студије показале су да је потражња за истраживањима отвореног приступа таква да су слободно доступни чланци доследно имали факторе утицаја који су били већи од чланака објављених под ограниченим приступом.

Међутим, људи су изнели различите аргументе против отвореног приступа, како би се задржала одређена ексклузивност у науци, попут следећих:

много некатегоризиваних информација оптерећује научнике наука може да се злоупотребљава јавност може погрешно да тумачи научне податке повећање опсега науке може да отежа верификацију било ког открића

Закон о истраживачким радовима био је закон Конгреса Сједињених Држава који би забранио све законе који би захтевали мандат отвореног приступа када би истраживачи које финансира америчка влада објавили свој рад. Предлагачи закона изјавили су да ће „Обезбедити континуирано објављивање и интегритет рецензираних истраживачких радова од стране приватног сектора“.  Ово је уследило након других сличних предложених мера, попут Закона о поштеном ауторском праву у истраживачким радовима.

Академски чланци У академском издаваштву, рад је академско дело које се обично објављује у академском часопису. Садржи оригиналне резултате истраживања или прегледе већ постојећих резултата. Такав рад, који се назива и чланком, сматраће се ваљаним само ако подлеже поступку стручне провере од стране једног или више рецензената (који су научници из исте области) који проверавају да ли је садржај чланка погодан за објављивање у часопису. Рад може проћи кроз низ прегледа, ревизија и поновних пријава пре него што коначно буде прихваћен или одбијен за објављивање. Овај процес обично траје неколико месеци. Често долази до кашњења од више месеци (или у неким областима, преко годину дана) пре него што се прихвати рад. Ово се посебно односи на најпопуларније часописе у којима број прихваћених чланака често премашује простор за штампу.

Неки часописи, посебно новији, сада се објављују само у електронском облику. Часописи на папиру сада су обично доступни и у електронском облику, како појединачним претплатницима, тако и библиотекама. Готово увек су ове електронске верзије доступне претплатницима одмах након објављивања папирне верзије или чак и пре тога.

Категорије академских радова

Академски рад обично припада одређеној категорији, као што су:

Истраживачки рад који представља крајњи резултат научног истраживања, у којем се на прегледан, обухватан, концизан и прецизан начин саопштавају резултати истраживања и дају објашњења истраживане појаве.

Рад о студији случајева обично се користи у медицини. Научни часопис је периодично издање чија сврха је унапређење науке, најчешће објављивањем нових истраживања. Чланак у ком научник представља спорно мишљење о неком питању. Радови са ставовима објављују се у академским круговима, политици, закону и другим областима. Циљ ставова је да увери публику да је изнето мишљење валидно и да га вреди саслушати. Прегледни чланци не покривају оригинална истраживања, већ акумулирају резултате многих различитих чланака о одређеној теми у кохерентну нарацију.