Сентандреја (, ) је град у Мађарској.
Сентандреја се налази око 20 -{km}- северозападно од Будимпеште, на десној обали једног од рукаваца Дунава (Сентандрејски Дунав).
Град је познат по музејима, галеријама и уметницима. Због своје сликовитости и добрих комуникационих веза са Будимпештом, Сентандреја је постала популарна туристичка дестинација.
Историја Област Сентандреје је насељена више од хиљаду година. У римско доба овде је било насеље -{Ulcisia Castra}- („Вучија тврђава“). Током 16. века, Сентандреја је постала центар Срба у Мађарској. Град је име добио изгледа по Св. Андронику, једном од 70 епископа, који је живео у Панонији. Он је први посвећен за епископа на панонској епископској столици, којем су били посвећени неки манастири. Угарски краљ Карло Драчки када је смртно рањен 1386. године у Будиму, донесен је у манастир Светог Андреја (или манастирску филијалу, на месту данашњег насеља) код Будима. Симбол града Сентандреје је "агњец божији" (јагње) са барјаком жуте и плаве боје, који оно држи предњом десном ногом.Павле Софрић: "Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје", Панчево-Сентандреја 2005. године
л|мини|300п|<center>Гаспар Бута: Сентандреја 1684. После ослобођења од Турака (крај 17, почетак 18. века), Сентандреја је била дестинација имиграната са Балкана (Србија, Далмација, Грчка), из Словачке и Немачке који су се мешали са аутохтоним Мађарима. На основу привилегија цара и краља Леополда I, године 1690. под вођством патријарха Арсенија Црнојевића (Чарнојевића) из Србије се у Сентандреју доселило 8000 српских породица. По подацима из 1720, 88% становништва Сентандреје су били Срби и нешто католичких Далматинаца (Јужни Словени). Царица Марија Терезија је 1773. године у Бечу доделила граду право одржавања вашара, земаљског, сточног и недељног. Део насеља звани Клиса - једно узвишење где је сад римокатоличка црква, је уже градско језгро, око којег се "кристализовала" цела варош.
У вароши Сентандреји је 1905. године комплетна саобраћајна инфраструктура: пошта, телеграф, телефон, жељезничка и паробродска станица.
Данас је Сентандреја градић медитеранске атмосфере са калдрмисаним уличицама, барокном архитектуром, и црквама свих конфесија. Седиште је Будимске епархије Српске православне цркве. Близу града се налази етнографски музеј на отвореном и извор „Стара вода“ где се по предању одмарао патријарх Арсеније Чарнојевић.
У Сентандреји данас живи око 90 Срба. Раније је ту било више племићких породица.Александар Бачко: Сентандрејске племићке породице (24. октобар 2015) Српска академија наука и уметности издаје Сентандрејски зборник од 1987. године.Како је осмех сеоба постао суза („Политика“, 9. фебруар 2016)
Срби у Сентандреји
У једном извештају из 1737. године пружа се најприближнија слика вароши Сентандреје: Сентандреја је многољуднија од старог Будима. Срби су се населили овде за време краља Жигмунда и Алберта, повлачећи се испред Турака. Њиховом деспоту Ђурђу, краљ Жигмунд даде за Београд, многе градове и дивно зидане зграде у Будиму. Тада се српски народ населио на Чепелском острву, у Сентандреји и њеној околини. Овде је српски народ на дунавској обали и на равници, подигао своје ниске куће. На пијаци има много дућана и занатлијских радњи у густом реду. Становници су Срби који своју веру слободно исповедају. Понеко живи од земљорадње, а други од трговине. Изнад вароши су виногради, који не дају тако добро вино као што је будимско, али ипак је на гласу. Срби нису нигде тако добри економи као овде, мада су по природи и добри трговци...
Године 1683. избегли су заједно са народом, монаси српског манастира Раванице, и са моштима Св. кнеза Лазара стигли у горњу Угарску. Нашли су лепо место изнад Будима - Сентандреју, где су се настанили. То место кажу монаси, неко зове "Болгарија" а неко "Свети Андреј". Ту су саградили "хиже" (куће) како је ко могао, и близу брега изнад Дунава подигли цркву од дрвета, и у њој положили мошти српског свеца."Гласник друштва српске словесности", Београд 1860. године То је била она познија, Оповачка или Николајевска црква, која међутим још од краја 19. века, није била у функцији.
На месту вароши у то време је био спахилук грофа Стефана Зичија. Он је 1700. године уступио свим становницима, право уживања за годишњих 1000 ф. и шест комада персијских ћилимова, које су могли заменити новцем - 140 ф. по ћилиму. Сентадрејци су поднели тужбу 1730. године српско-народном сабору, на Стефанове наследнике - Николу Зичија, зато што нису поштовали споразум. Њихова давања су се једнострано повећала, тако да је одлуком жупанијског већа 1773. године, утврђена нова свота за уживање сентандрејског земљишта. Тај износ је сада 6000 ф. годишње, са роком до 24. маја, у старо-будимску спахијску благајну.
Када су почетком 18. века крволочни мађарски куруци нападали Србе, Сентандреја је изгорела. Куће су српске биле земунице, а становници су избегли покољ, бежањем. Занатлије су биле организоване у више гранских цехова, који су сваки у своје време добијали писане привилегије. Први су добили привилегије још 1695. године јорганџије и памуклијаши (12. април), те чизмари (30. октобра). Године 1697. цар је потврдио привилегије табачком руфету у Сентандреји. На основу старих привилегија царица Марија Терезија је 1769. године потврдила Устав табачког цеха. На највишој тачки у вароши, на месту Брду је био некад постављен "Табачки крст". Било је и других цехова - ћурчијски (1700), кројачки (1708), сапунџијски (1715), обућарски (1754), ковачки и коларски (1758).
Аустријски цар је привилегија дао и сентандрејским трговцима 13. јула 1698. године. Трговачки цех је на главном тргу или пијаци подигао од црвеног мермера спомен-крст, у спомен престанка епидемије куге. Ту се на дан Св. арханђела Гаврила током церемоније свети водица. На северној страни налази се уклесан текст на плочи: "Свјати сеј крст воздвиже сербскоје привелеговано Содружество купеческоје Свјатоандрескоје љета 1763." И на јужној страни је постављена плоча са текстом из 1836. године.
Посланици сентандрејски на црквено-народним саборима су били: Марко Сагар (1716), Вујица (1719), Теодор Милановић (1722), биров Михаил Јовановић (1722) и др.
Власт у Сентандреји су дуго држали Срби, и када су били у знатнијој мањини. Јер били су то људи срчани, одлучни, поносити и способни. Један путописац 1862. године примећује: "Србљи у Св. Андрији несу по броју у већини, ал' које по интелигенцији, које по имању, непорично су најпретежнији." Много хомогеније српске средине су брже посустале, не имајући сентандрејски менталитет. Многи велики и славни људи потичу из те дичне варошице, коју су доцније по значају наследили Карловци сремски. Биров сентандрејске вароши је 1722—1724. године био Марко "стари". Његов наследник је 1727. године Глигорије Лазаревић. Из докумената се види ко се месни господари од 1727. године: биров Ефтимије Кнежевић, натарош Јован Цветиновић и сенатори Живан Бранковић, Станко Тодоровић, Јосиф Николић, Риста Вељковић, Ђурица Вуиловић и Јосиф Стефановић. У то време свештеници су били, протопоп Нестор Живановић и јереј Вељко Поповић."Гласник друштва српске словесности", Београд 1875. године Међу најстарије сентандрејске свештенике спада поп Петар Димитријевић (1725—1741).
Првог учитеља Сентандрејци су ангажовали још 1707. године. Био је то Лацко Криштовљевић погођен на годину дана, за 60 ф. да учи 35 деце. У Сентандреји 1745. године постоји српска школа, за коју је општина издвајала 150 ф."Просветни гласник", Београд 1886. године У град је дошао 1747. године један Рус из Москве за учитеља. У то време је руски двор послао међу Србе у Угарској, Максима Суворова који је донео 400 руских буквара и 100 граматика. Симеон Радивојевић православни парох у Сентандреји помиње се 1748. године, и он ће постати племић, због својих заслуга.
Године 1735. Сентандрејом су управљала четири претора - судије, и то један римокатолички а три православна - јер је већина српска. Касније се власт концентрисала на орган Сенат, под бировом (градоначелником).
Наређено је 12. јуна 1812. године да се заведе Српска препарандија у Сентандреји. Њен предавачки колегијум су на почетку чинили: Козма Јосић учитељ пештански - за словенски језик и стилистику, Павел Атанацковић свештеник - за педагогију и отаџбинску повесницу (историју), Василије Булић лекар - професор за рачун, алгебру, геометрију и земљопис. Позван је за катихету јеромонах Лукијан Мушицки, али је овај одбио, па је и то предавао Атанацковић. Прво саветовање колегијума одржано је 13. децембра 1812. године под председништвом "сениора" Јосића. Када је он поднео оставку, за новог буде изабран Атанацковић."Матица", Нови Сад 1867. године Препарандија или Учитељска школа за Србе је до 1816. године била у Сентандреји, па је пресељена у Сомбор. У Сентандреји је током 19. века радила и приватна гимназија.
Јован Белановић биров и сенатор, био је школски управитељ у месту 1798—1820. године. Помињу се 1822. године "три класе" (разреда) са учитељима: Василије Дамјановић (први), Никола Нерић (други) и Василије Арсенијевић (трећи).Стефан Милошевић: "Статистичко описаније Сербије", Будим 1822. године У месној школи радили су 1868. године учитељи Ђорђе Јосифовић и Цветко Милић."Школски лист", Сомбор 1868. године Добротвори сентандрејске цркве у 19. веку били су: Васа Пластић из Трнаве (родом Сентандрејац, умро 1861), Јефта племенити Нешко "от Литманова" сенатор у Сентандреји (умро 1830), Јелена Бозда рођ. Белановић из Сентандреје, Петар Апостоловић, Андрија Петровић (Чамче) и Марија Маргаритановић."Школски лист", Сомбор 1884. године
Претплату за бечке "Новине сербске" скупљао је 1813. године у Сентандреји, професор Исајловић. Купци једне српске књиге 1814. године, били су следећи Сентандрејци: Атанацковић катихета српског Института, благородни Лазар от Авакумовић, благородни Јован де Никола, Георгије Софрић, Јован Добри, Булић професор, Евтимије Попонешковић сенатор, Лазар Попнешковић и Пасхал Чупа.Фенелон: "Прикљученија Телемака сина Улисева", превод, Беч 1814. године Књиге купују тамошњи Срби, често и у лепом броју, па 1834. године "читалачко коло" предводе: Владимир Ракић и Јован Недић месни пароси, те два заклета нотара Петар Пиперковић и Ефтимије Суботић. Свих 15 егземплара књиге која пише о опхођењу међу људима прибавио је 1831. године Павел от Белгради сенатор и месни школски директор."О опхожденију с људма", превод, Будим 1831. године Сентандрејци су 1839. године читаоци једне књиге, међу њима привлаче пажњу: Павел от Белгради адвокат и школски директор, Симеон Јосифовић капелан, три адвоката Стефан Авакумовић, Јован Мартиновић и Симеон Лолић, као и заклети нотар магистратски Петар от Темишвари. Парох Владимир Ракић је 1840. године добио од писца бесплатно две српске књиге, јер је скупио још 22 претплате у својој парохији. мини|184x184пиксел|Евгеније Думча, дугогодишњи градоначелник Сентандреје Мађарски спахија Венијамин Калаји Нађкаловски је основао 1865. године код сентандрејске српске школе фондацију, из које ће се сваке године давати два дуката оном ученику, који у српском језику буде најбољи успех показао, и један дукат оном који који се буде одликовао у православном катихизису."Даница", Нови Сад 1865. године Млади Калај је иначе дошао у град августа 1865. године, да присуствује свечаном годишњем школском испиту. Намеравао је да се кандидује за народног посланика за Угарски сабор у сентандрејском бирачком округу. То је била прилика да стекне политичку подршку од Срба, нудећи им политички програм за излаз из декадентне свакодневнице. Била је то политика измирења свих народности у Угарској, брисањем подела и неповерења, после крвавог грађанског рата 1848—1849. године.
Црквене власти су 1865. године за Сентандреју навели да ту живи 604 православна Србина, у три парохије, које спадају у другу, четврту и шесту платежну класу.