десно|безоквира|173x173п Литература Хрватске односи се на књижевна дела која се приписују средњовековној и модерној култури Хрвата, Хрватске и хрватског језика. Поред модерног језика чији је облик и правопис стандардизован крајем 19. века, такође обухвата најстарије радове произведене у модерним граница Хрватске, написаних на црквенословенском и средњовековном латинском, као и народном језику написане у чакавском и кајкавском дијалекту.
Историја
Хрватска средњовековна књижевност Хрватска средњовековна проза слична је другој европској средњовековној књижевности тога доба. Најстарији докази хрватске писмености датирају из 11. и 12. века, а хрватска средњовековна књижевност траје до средине 16. века. Неки елементи средњовековних облика могу се наћи чак и у хрватској књижевности 18. века, што значи да је њихов утицај био јачи у Хрватској него у остатку Европе. Рано хрватска књижевност била је исписана на каменим плочама, руком исписана на рукописима и штампана у књигама. Посебан сегмент хрватске средњовековне књижевности исписан је латинским језиком. Прва дела о хагиографији и историји цркве написана су у далматинским приморским градовима (Сплит, Задар, Трогир, Осор, Дубровник, Котор). Почетак хрватске средњовековне књижевности обележава латинска хагиографија, са текстовима о далматинским и истарским мученицима: Домн Салонски, Свети Анастазије, Маврикије и Герман. У Панонској кнежевини, у северној Хрватској настала су дела о хришћанским култовима, попут Светог Квирина Сисачког, Евсевија Веркелског и Еузебије и Полиона. Хрвати су вековима писали сва своја дела која се тичу права, историје и научних дела на латинском, па су била доступна као део шире европске литературе.
Средњовековна проза писана је на два језика: хрватском и црквенословенском, користећи три различита писма, глагољицу, латиницу и босанчицу. Међу њима је било извесне интеракције, о чему сведоче документи који имају два облика писма. Та интеракција чини хрватско писање јединственим међу словенском прозом, па чак и у европској књижевности. Хрватска средњовековна књижевност одражава опште трендове у европској књижевности, иако су постојале неке различите особине, на пример, књижевност усмерена на обичан народ; снажна традиција народне књижевности, мешање верских тема и преплитање жанрова. Значајан део хрватске ране књижевности заснован је на преводима, на коју су утицале две сфере: са истока (византијско и црквенословенско наслеђе) и са запада (из латинске, италијанске, француско-италијанске и чешке традиције). лево|мини| Башчанска плоча (1100). Од 14. века западни утицај остао је снажан у хрватској књижевности. Препознавши ове обрасце, хрватски аутори, углавном анонимни, свој су рад прилагодили специфичним потребама заједнице у којој су и за коју су писали. Иако су њихови текстови у великој мери преведени, ова литература је постигла изузетно уметнички ниво језика и стила. Једно од најзначајнијих достигнућа било је одржавање црквенословенског дословног језика (посебно глагољице). У каснијим периодима елементи тог језика почели су да се користе на експресиван начин и као сигнал високог стила. Таква средњовековна дела на народном језику полазна су основа за књижевност каснијих периода. Анонимни песници и певачи, развијајући сопствене стилове, типично верске поезије, и овог периода, каснији аутори и извори називали су се „зачињавцима”.
Најстарији артефакти хрватске средњовековне прозе су глагољице уписане камене плоче: Валун, Пломин и Крчки натпис из 11. века и Башчанска плоча из 11. или 12. века. Она је први целовит документ о народном језику са елементима дословног црквенословенског језика. Често се сматра „родним листом” хрватског језика и у њему се први пут спомињу Хрвати. На камену је забележено даривања парчета земље бенедиктинској опатији Дмитра Звонимира у доба ава Drzhiha. десно|мини|300x300пиксел| Винодолски законик (1288) Остали рани списи су Сењска плоча, Пластово, Книн и Супетар, сви датирају из 12. века и Хумска плоча из 11—12. века. Фрагменти бечких листића из глагољског кодекса 11—12. века, написани негде у западној Хрватској, представљају прво литургијско писање хрватске рецесијације на црквенословенском. Поваљска листина је најранији документ написан ћирилицом, потиче из 12. века и води порекло од Брача,Rački, F. 1881. Najstarija hrvatska cirilicom pisana listina. Starine 13, JAZU, Zagreb, 197–210. на њему се налази стандардно чакавско наречје.
Остали правни документи попут Врбника статуа, Винодолског законика и Кастав статуа описују прописе тих приморских градова као административних центара.
Од фрагмената документа писана руком сачувани су они који сведоче о богатој књижевној традицији. То су делови библијско-литургијских дела: фрагменти апостола, попут Михановићевог и Грашковићевог фрагмента, оба створена у 12. веку; фрагменти мисала као што су прва страница кијевских листова из 11—12. века и бечки листови из 12. века, то су најстарији хрватски документи литургијског садржаја, сви датирају из 13. века. Глагољашки документи чине континуитет са онима насталим истовремено на бугарском, македонском, чешком и руском подручју. Хрвати су развили свој облик глагољице и прилагођавали хрватски језик чакавском наречју утицајима 12—13. века. Формирали су своју верзију црквенословенског језика који је трајао до 16. века. Истовремено су библијске књиге настајале по узору на латинску Вулгату. Из тог времена потичу најстарији сачувани текстови хагиографских легенди и апокрифне прозе, пример су будимпештански фрагменти (12. век са делом легенде о светом Симеону и светој Текли из 13. века, део апокрифних дела Павла и Текле).
Ренесансна књижевност лево|безоквира Прва књига штампана на хрватском језику је . Потиче из 1483. године, био је запажен као први штампани мисал који није на латинском језику, било где у Европи. То је уједно и прва штампана књига јужнословенског идиома.
Нове поетске форме из других делова Европе биле су апсорбоване током 15. и 16. века. Хрватска ренесанса је била под снажним утицајем италијанске и западноевропске књижевности и у приморским областима је најпотпуније развијена.
У Дубровачкој републици (данашњи Дубровник) развијала се народна лирска поезија, посебно љубавне песме. Један од најважнијих записа раних дела је , збирка песама, коју су углавном написали Шишко Менчетић и Џоре Држић. Песме се углавном баве љубави.
У Сплиту је далматински хуманиста Марко Марулић био надалеко познат у Европи по својим списима на латинском језику, али главним доприносом се сматрају његова дела на хрватском језику,Marulianum Center for study of Marko Marulić and his literary activity. – Retrieved on 28 November 2015. од којих је најпознатија епска песма Јудита, написана 1501. и објављена је у Венецији 1521. Укључује фигуре и догађаје из класичне Библије, прилагођавајући их савременој књижевности.Dunja Fališevac, Krešimir Nemec, Darko Novaković (2000). Leksikon hrvatskih pisaca. Zagreb: Školska knjiga d.d. .
Важна уметничка личност у раним фазама хрватске ренесансе био је Петар Хекторовић, сакупљач песама и песник са острва Хвар, најпознатији по песми Риболов и рибички разговор, што је први комад хрватске књижевности написан у стиховима у којем се путовања не описују алегоријски, већ као право путовање, описујући природу и домовину. Хекторовић је такође снимио песме које су певали рибари, чинећи ово једним од најранијих примера у хрватској књижевности да у текст уврсти и преписану народну музику. Ово чини Рибање делом који спаја уметничку и народну књижевност. У исто време на Хвару, Ханибал Луцић је преводио Овидијево дело. Такође је написао драму , прву световну представу у хрватској књижевности, и љубавну поезију.
Хрватска књижевност проширила се на прозу чији су аутори били Динко Златарић, Мавро Ветрановић и Марин Држић. Први хрватски роман Планине написао је Петар Зоранић и објавио 1569. у Венецији. Аутор је представљен као авантуриста, приказујући његову страсну љубав према родној девојци.
Барокна књижевност Превладавајућа барокна култура појавила се касније током 17. века, где је било раздобље контрареформације. Развили су се регионални књижевни кругови, попут Дубровника, Словена, Кајкава и Озља. Тада је недостатак стандардног хрватског језика постао истакнуто питање.
Дубровачка република је постала главно књижевно средиште, а Иван Гундулић је имао водећу улогу. Гундулићева најпознатија представа је Дубравка, написана 1628, која садржи неке од најпознатијих стихова у хрватској књижевности: O liepa, o draga, o slatka slobodo. У свом највећем делу, Осману, Гундулић представља контрасте између хришћанства и ислама, Европе и Турске, запада и истока, и онога што је сматрао слободом и ропством. Чврсто је укорењено у богату књижевну традицију хрватског барока у Дубровнику и Далмацији и сматра се једним од његових ремек-дела.мини|Петар Зрински је на хрватски превео епску песму The Siren of the Adriatic Sea свог брата Николе.Остале запажене књижевне личности у Дубровнику у то време били су Јуније Палмотић, Иван Бунић Вучић, Игњат Ђурђевић, Стијепо Ђурђевић, Владислав Менчетић, Петар Богашиновић, Петар Канавелић, Јеролим Кавањин и Рафаел Леваковић. Многа дела су преведена са латинског и италијанског на народни језик.Stephen R. Graubard (1998). A New Europe for the Old?, Transaction Publishers,
Најзначајнија дела из северних, континенталних књижевних кругова међу осталих су Гартлиц за час кратити Франа Крсте Франкопана, збирка лирских песама и Одиљење сигетско Павла Ритера Витезовића, лирско дело написано у иновативном жанру, први пут објављено 1684. Године 1660. Катарина Зринска је у Венецији објавила свој молитвеник Путни товаруш, којег историчари књижевности хвале као високо књижевно достигнуће барокне књижевности.
У кајкавском кругу најважнија фигура био је језуит Јурај Хабделић који је писао верске теме. Његово најпознатије дело је Zrcalo Mariansko и речник са кајкавског на латински језик.
У словенском кругу, други језуит, Антун Канижлић, написао је епску песму Света Розалија.
Озаљки круг карактерише језик који обједињује сва три дијалекта — кајкавски дијалект помешан са чакавским, штокавским и икав-екавским елементима. Најзначајнији аутори су Петар IV Зрински, Катарина Зринска, Фран Крсто Франкопан и Иван Белостенец.
У то време је написан и велики број научних радова, посебно лексикона.
Иван Луцић је написао прву научну историју Хрватске на латинском језику: De regno Dalmatiae et Croatiae. Иван Белостенец, монах и члан озаљског круга, написао је кајкавско-латински речник: Gazophylacium. Јаков Микаља, написао је хрватско-италијанско-латински речник: Blago jezika slovniskoga и објавио је први правопис словенских језика Бартол Кашић, чије је најважније дело Institutionum linguae Illyricae, прва хрватска граматика која је у Риму објављена на латинском језику.
Књижевност 18. века и доба просветитељства мини| Павле Ритер Витезовић У 18. веку развио се нови однос према књижевности, јер је већи део Далмације и Славоније био ослобођен османског царства, а нове идеје просветитељства кружиле су из западне Европе, посебно у погледу социјалних реформи Марије Терезије и Јозефа II Хабзбуршког у северном делу Хрватске. Уметнички домет није толико велик у овом периоду као током ренесансе или барока, али постоји већа дистрибуција дела и све већа интеграција књижевности одвојених подручја Далмације, Босне, Херцеговине, Славоније, Дубровника и северозападне Хрватске, који ће довести до националних и политичких покрета 19. века.
Најистакнутији хрватски аутор просветитељског доба био је Павле Ритер Витезовић, који је био историчар и зачетник модерне панславистичке идеологије. Објављивао је историје (Stemmatographia, Croatia Rediviva), епове (Odiljenje sigetsko), реформисао систем писања, формирао штампарију и писао хронике и календаре. Многе његове идеје биле су основа каснијег илиаризма (познатог и као Croatian National Revival) који је протествовао против аустроугарске владавине.Antoni Cetnarowicz: National revival in Dalmatia, Central Europe, Zagreb, (2006)