мини|300x300пиксел| Плава џамија у Истанбулу, место светске баштине и пример периода класичног стила османске архитектуре, који показује византијски утицај. Османска архитектура је архитектура Османског царства, која се појавила у северозападној Анадолији у 13. веку. Архитектура царства се развила из турске и раније селџучке архитектуре, са утицајима византијске и персијске архитектуре, заједно са архитектонском традицијом Балкана и других делова Блиског истока."Seljuk architecture", Illustrated Dictionary of Historic Architecture, ed. Cyril M. Harris, (Dover Publications, 1977), 485."Architecture (Muhammadan)", H. Saladin, Encyclopaedia of Religion and Ethics, , Ed. James Hastings and John Alexander, (Charles Scribner's Sons, 1908), 753.: "The mosques of the classical period are more elaborate than those of earlier times. They derive from a fusion of a native Turkish tradition with certain elements of the plan of Haghia Sophia, the former cathedral of Constantinople, converted into a mosque in 1453 by Mehmet the Conqueror.": "The grand tradition of Ottoman architecture, established in the 16th century, differed markedly from that of the earlier Moors. It was derived from both the Byzantine Christian tradition, outlined above, and native Middle Eastern forms used by the Islamic Seljuk Turks, who preceded the Ottomans. The Byzantine tradition, particularly as embodied in Hagia Sophia, was perhaps the major source of inspiration." Класична архитектура Османског царства била је мешавина аутохтоне турске традиције и утицаја Аја Софије. Један од најбољих представника овог периода је Мимар Синан, чија дела укључују и Сулејманову џамију. Почевши од 18. века, на османску архитектуру је утицала барокна архитектура западне Европе. Нуруосманије џамија (Nuruosmaniye Camii) је један од преживелих примера из овог периода. Последњи османски период имао је више утицаја из западне Европе, које су донели архитекте попут оних из породице Балјан. У овом периоду се такође развио нови архитектонски стил назван нео-османски или османски препород, познат и као Први национални архитектонски покрет од стране архитеката као што су Мимар Кемаледин и Ведат Тек.
Данас се у одређеним деловима територија бившег царства могу наћи остаци османске архитектуре у пропадању.
Рани османски период Оснивањем Османског царства, године 1299–1453. чине рани или први османски период, када је османска уметност трагала за новим идејама. У овом периоду биле су присутне три врсте џамија: џамије у нивоу, једнокуполне и угласте. Џамија Хаџи Озбек (1333) у Изнику, прво важно средиште османске уметности, први је пример османске једнокуполне џамије., 135.
Период Бурсе (1299–1437) Куполасти архитектонски стил еволуирао је из Бурсе и Једрена. Света џамија у Бурси била је прва селџучка џамија која је претворена у куполасту. Једрене је био последња османска престоница пре Истанбула и ту сведочимо последњим фазама у архитектонском развоју које су кулминирале изградњом великих џамија у Истанбулу. Неке зграде изграђене у Истанбулу током периода између заузимања града и изградње џамије Бајазит II у Истанбулу такође се сматрају касним радовима раног периода, мешајући рад класичног периода са утицајима периода Бурсе. Међу њима су Фатихова џамија (1470), Махмутпашина џамија, Поплочани киоск (павиљон) и палата Топкапи. Османлије су интегрисали џамије у заједницу и додали народне кухиње, теолошке школе, болнице, турска купатила и гробнице.
Класични период (1437–1703) Класични период османске архитектуре је у великој мери развој претходних приступа, јер су се развијали током 15. и почетком 16. века, а почетак класичног периода снажно је повезан са делима Мимара Синана. У овом периоду, османска архитектура, посебно са делима, и под утицајем Синана, видела је ново обједињавање и усклађивање различитих архитектонских делова, елемената и утицаја које је отоманска архитектура раније апсорбовала, али који још увек нису били усклађени у колективну целину. Узимајући у великој мери византијску традицију, а посебно утицај Аје Софије, класична османска архитектура је, као и раније, на крају била синкретична мешавина бројних утицаја и прилагођавања за османске потребе. У ономе што је можда најкарактеристичније од структура овог периода, класичним џамијама које су пројектовали Синан и они после њега, које су користиле структуру засновану на куполи, сличну оној код Аја Софије, али су између осталог променили пропорције, отворили унутрашњост структуре и ослободили је од колонада и других структурних елемената који су разбили унутрашњост Аја Софије и других византијских цркава и додали више светлости, са већим нагласком на коришћењу осветљења и сенки са огромним обимом прозора. Ови догађаји су и сами били мешавина утицаја из Аја Софије и сличних византијских структура, као и резултат развоја османске архитектуре од 1400. године, која је, по речима Годфрија Гудвина, већ „постигла ту поетску интеракцију осенчених и сунцем осветљених ентеријера који су се допадали Ле Корбизјеу."
Током класичног периода, планови џамија су се променили тако да су укључили унутрашња и спољна дворишта. Унутрашње двориште и џамија били су нераздвојни. Господар архитекта класичног периода, Мимар Синан, рођен у 1489/1490 у Кајсери и умро у Истанбулу 1588. Синан је започео нову еру у светској архитектури, створивши 334 зграде у разним градовима. Прво важно Синаново дело била је Принчева џамија завршена 1548. године. Његово друго значајно дело била је Сулејманова џамија и околни комплекс изграђен за Сулејмана Величанственог. Џамија Селимија у Једрену је изграђена током година 1568-74, када је Синан био на врхунцу као архитекта. Међу најпознатијим Синановим делима су Рустем-пашина џамија, Михримах Султанова џамија, Хадим Ибрахим-пашинаа џамија и Шехзаде, Кануни Султан Сулејман, Рокселана и Селим II маузолеји. Већина класичних дизајнерских периода користила је византијску архитектуру суседног Балкана као своју основу, а одатле су додати етнички елементи стварајући другачији архитектонски стил.
Примери османске архитектуре класичног периода, осим Турске, могу се видети и на Балкану, у Мађарској, Египту, Тунису и Алжиру, где су изграђене џамије, мостови, фонтане и школе.
Период западног утицаја Током владавине Ахмеда III (1703–1730) и под подстицајем његовог великог везира Ибрахим-паше, наступио је период мира. Због односа са Француском, на османску архитектуру почели су утицати стилови барока и рококоа који су били популарни у Европи. Према многим академицима, барокни стил су први развили Турци Селџуци. О примерима сведоче Велика џамија и болница Дивриги, место светске баштине под заштитом УНЕСКО-а, музеј у Конији и многи други. Разни посетиоци и изасланици су послати у европске градове, посебно у Париз, како би искусили савремене европске обичаје и живот. Декоративни елементи европског барока и рококоа утицали су чак и на религиозну османску архитектуру. Са друге стране, Антоана Ињаца Мелинга, француског архитекту, позвала је у Истанбул сестра султана Селима III и показала обале Босфора и дворце смештене поред мора. Током тридесетогодишњег периода познатог као период лала, све су очи биле окренуте Западу, а уместо монументалних и класичних дела, око Истанбула су изграђене виле и павиљони. Међутим, отприлике у то време трајала је градња палате Ишак-паше у Источној Анадолији (1685–1784).
Период лала (1703–1757) Почев од овог периода, виша класа и елита у Османском царству почеле су често да користе отворене и јавне површине. Традиционални, затворени начин друштвеног живота почео је да се мења. Популарни су постали себиљи (чесме) и резиденције на обали. Водени канал (други назив је Cetvel-i Sim), излетиште (Kâğıthane) успостављени су као рекреациона подручја. Иако се доба лала завршило побуном са Патрони Халилом, постало је модел за утицаје запада. Током година 1720–1890, османска архитектура је одступала од принципа класичног доба. Смрћу Ахмеда III, Махмуд I је заузео престо (1730–1754). У том периоду почињу се градити џамије у барокном стилу.
Барокни период (1757–1808) У структури овог периода преовлађују кружне, таласасте и закривљене линије. Главни примери су џамија Нуруосманије, џамија Лалели, џамија Зејнеп Султана и вила Чакирага. Мехмед Тахир Ага је важан архитекта тог времена. Едикула која садржи Исусов гроб у цркви Светог гроба у Јерусалиму, најсветије место у хришћанском свету, такође је обновљена 1810. године у стилу османског барока.
Период царства (1808–1876) Нусретије џамија, Ортакој џамија, султан Махмутов гроб, Галата кућа мевлевшких Дервиша, дворац Долмабахче, Чираган Палата, Бејлербеји палата, Садулах паша Јали, Кулели касарна, и Селимије касарна су важни примери овог стила развијеног паралелно са процесом западног утицаја. Архитекте из породице Балјан и браћа Фосати били су водећи у то време.
Касни период (1876–1922): „Национална архитектонска ренесанса“ Завршни период архитектуре у Отоманском царству, развијен након 1900. године, а нарочито спроведен након што су Младотурци преузели власт 1908–1909, оно је што се тада називало „Националном архитектонском ренесансом“ и из кога је настао стил који се помиње као Први национални архитектонски покрет турске архитектуре. Приступ у овом периоду био је стил османског препорода, реакција на утицаје у претходних 200 година који су се сматрали „страним“, као што су барокна и неокласична архитектура, а био је намењен промоцији османског патриотизма и само-идентитета. Ово је заправо био потпуно нови стил архитектуре, повезан са ранијом османском архитектуром на прилично исти начин као и остале приближно савремене ревивалистичке архитектуре повезане са њиховим стилским надахнућима. Архитектура османског препорода овог периода темељила се на модерним грађевинским техникама и материјалима као што су армирани бетон, гвожђе, челик и често стаклени кровови, а у многим случајевима користила је оно што је у основи била структура Beaux-Arts са спољним стилским мотивима повезаним са оригиналном архитектуром из које је инспирисана. Споља се фокусирао на форме и мотиве за које се сматра да су традиционално „османске“, попут шиљастих лукова, декорација са украсним плочицама, широких кровних надстрешница са носећим подупирачима, купола над кулама или угловима итд.
Првобитно је овај стил требало да промовише патриотизам и идентитет историјски мултиетничког Османског царства, али су га до краја Првог светског рата и стварања Турске Републике усвојили републички турски националисти за промоцију новог турског осећаја патриотизма. У овој улози, наставио је и утицао на каснију архитектуру Републике Турске.
Један од најранијих и најважнијих примера овог стила је истанбулска Велика пошта у Сиркецију, завршена 1909. године, а дизајнирао је Ведат Тек. Други важни постојећи примери укључују истанбулске терминале трајеката изграђене између 1913. и 1917. године, попут терминала Бешикташ од стране Али Талат Бега (1913), терминала Хајдарпаша од Ведат Тека (1913) и терминала Бујукада од Михрана Азарјана (1915). Други примери су војна касарна Таксим и затвор Султанахмет, сада хотел Four Seasons Султанахмет.
У Анкари је најранија зграда у овом стилу зграда у којој се данас налази Музеј рата за независност и која је служила као прва кућа Националне скупштине Турске Републике 1920. године. Изградио га је 1917. Исмаил Хасиф бег као локално седиште Комитета за удруживање и напредак младотурака.
Џамија Пертевнијал Валиде Султан, Група зграда Шеик Зафир, Медицински факултет Хајдарпаша, зграда Дујун-у Умумије, велике зграде Поштанских уреда, апартмани Лалели Харикзедеган, важне су структуре овог периода када је доминирао еклектички стил (електицизам). Рајмондо Д'Аронко и Александер Валаури били су водећи архитекти овог периода у Истанбулу. Поред Валаурија и Д'Аронка, међу осталим водећим архитектама који су дали важан допринос позној османској архитектури у Истанбулу били су архитекти породице Балјан, Вилијам Џејмс Смит, Аугуст Јахмунд, Мимар Кемаледин-бег, Ведат Тек и Ђулио Монгери.