мини|десно|200п|Проглашење Српске Војводине - Мајска скупштина мини|десно|200п|Српски патријарх Јосиф Рајачић благосиља војску Српске Војводине 1848. године мини|десно|200п|Војвода Стеван Шупљикац мини|десно|200п|Митрополит (касније патријарх) Јосиф Рајачић мини|десно|200п|Линије фронта у Војводини 1848—1849. године мини|десно|200п|Један од историјских грбова Српске Војводине Српска револуција 1848—1849. или Српски народни покрет 1848—1849. је назив за једну од либерално-националних револуција које су избиле широм Европе у пролеће 1848. Ове револуције су познате и под именом „пролеће народа“. Српска револуција се обично историјски посматра заједно са Мађарском револуцијом, са којом је блиско повезана у смислу сукобљавања српске и мађарске националне идеје. Револуција је обележена жељом за укидањем феудализма и тежњом Срба у Аустријском царству за националним и политичким слободама, што је довело до проглашења Српске Војводине (аутономне области) на Мајској скупштини у Сремским Карловцима маја 1848. године. Најопаснији по интересе бечког двора био је Мађарски револуционарни покрет, који је тежио успостављању независне државе на готово половини територије Хабзбуршке монархије. Тачније, на оној земљи коју су Мађари сматрали својим историјским и националним простором.

Током револуције у Угарској, Мађари су постигли знатне војне успехе, али су поражени интервенцијом Русије. Срби су водили жестоке борбе против Мађара, уз помоћ добровољаца из Кнежевине Србије. Исход револуције је било оснивање Војводства Србије и Тамишког Баната, посебне аустријске круновине, са центром у Темишвару.

Овакво Војводство је изневерило одређена очекивања српских патриота изражених на Мајској скупштини 1848. У Војводству Србији Срби нису чинили апсолутну већину становништва, док је администрација већим делом била у рукама немачких чиновника и официра. Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. Трајна последица Српске револуције била је обнова титуле Српског патријарха, а такође и изграђивање свести српског народа северно од Саве и Дунава о борби за националну слободу. Изложени вишедеценијској верској и националној дискриминацији од стране бечког двора, Срби су на Мађарску револуцију испрва гледали благонаклоно. Истакнути српски интелектуалци показали су спремност да се заједно са Мађарима супротставе бечком апсолутизму. У програму од седамнаест тачака они су поставили захтеве за политичким и грађанским правима и слободама српског народа. Тражили су право на употребу свог језика, управљање школством и локалном самоуправом, редовно сазивање Народног сабора итд.

Прилике у Европи уочи револуције Аустријско царство је у време кнеза Метерниха било веома конзервативна и полицијски репресивна држава. У претходним вековима, Аустрија је постала окриље за мноштво нација које су се у тој заједници одупирале турској најезди. Почетком 19. века, ова опасност са истока је минула. Са буђењем националне свести јавиле су се тежње за напуштање ове заједнице и оснивање националних држава, највише код Италијана и Немаца. Ове тежње су као препреку имале владајуће претензије Хабзбуршке династије у Немачкој и Средњој Европи. Панславистички покрет је био основа националног буђења словенских народа у Аустријској империји, где је од стране Немаца и Мађара посматран као инструмент руских политичких интереса. Мађарски национални покрет прокламовао је тежње за пуном независношћу од Беча. Актуелна власт је на појаву ових друштвених струјања реаговала репресијом.

Фебруара 1848. револуција у Француској је срушила монархију и повратила републику. То је изазвало реакцију међу либералима и националистима у Немачкој, који су били супротстављени Аустрији. Они су у Франкфурту одржали свенемачки сабор. У Прагу је као реакција одржан Први свесловенски конгрес. Избиле су уличне борбе у више градова Аустрије, тако да је у покушају да се ситуација смири, Метерних смењен.

Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју границе. На Темишварском сабору 1790. године, Срби су тражили своју аутономну територију – Војводину. Сматрали су да само својом аутономном територијалном јединицом могу да обезбеде поштовање верских и националних слобода која су им гарантована царским привилегијама, али су у пракси често кршена. Србе су у томе подржавали одређени аустријски, дворски кругови, чија је намера била да на тај начин уцењују угарске сталеже. Мађарски сталежи, посебно ниже племство и грађанство, су желели већу самосталност Угарске у односу на Аустрију, па чак и потпуну независност.

Почетак револуције Вођа мађарске побуне био је темпераментни говорник Лајош Кошут. Мађарски национални захтеви су игнорисали чињеницу да су Мађари били мањина на великом подручју на које су претендовали. Тиме су од почетка постали ривали Србима и Хрватима. Српски народ је у Аустрији имао једну врсту верске аутономије за коју се мислило да није по вољи мађарским револуционарима. Историјска права и језик Хрвата су такође били угрожени мађарским амбицијама. Аустријска влада је у прошлости често користила војнике Србе и Хрвате да обузда мађарске захтеве. Стога је постојало велико подозрење између Мађара и њихових јужнословенских суседа.

Доласком вести о немирима у Француској, у Загребу се појавио хрватски борбени покрет под вођством бана Јосипа Јелачића, одан хабзбуршкој монархији. Срби из Срема, Бачке, Барање и Баната су у почетку имали симпатије за мађарски национални покрет, углавном због терета феудалног наслеђа и верске и националне дискриминације у Царству. Дана 22. марта српски револуционари су збацили општинске власти у Земуну и Панчеву на чијем су челу били Немци, и основали Националну гарду. Српски побуњеници у Земуну, Панчеву и Пешти су отворено показивали симпатије за мађарске револуционаре.

Представник народног одбора у Будиму, Исидор Николић, 6. марта објавио је следећи закључак:

Даље, тражили су аутономију цркве и школе, свој народни сабор и аутономно уређење Војне границе. Пожунски ђак, Светозар Милетић, био је један од вођа српског покрета инспирисан словачким и мађарским револуционарима и песницима.

Међутим, мађарски револуционари у Пешти су зазирали од пансловенске агитације. Постојале су тврдње о покушајима завере Хрвата и Срба, који би покушали да извуку користи у ситуацији када је Царство ослабљено. Скуп српских и мађарских представника одржан је 8. и 9. априла у Пожуну. Кошут није прихватио захтеве српских депутата из Новог Сада, који су се поклапали са поменутим будимским. Бојао се да би и друге нације у Угарској могле да траже посебна права. Инсистирао је да у демократској Угарској посебна права неће бити никоме потребна и да у њој постоји само један „политички народ“ - Мађари. Србима овакав став није уливао поверење. Млади, амбициозни и плаховити Ђорђе Стратимировић довикнуо је да Срби своја права могу тражити и од других, што је Кошут окарактерисао као велеиздају, и запретио да ће измећу Срба и Мађара „одлучивати мач“.

Бечке власти су сматрале мађарску побуну много опаснијом, јер су они били снажнији и боље организовани. За Србе се веровало да су политички неискусни и да се на њих може лако утицати. Хрвати су сматрани оданим поборницима монархије.

Карловачки Срби су почетком априла објавили свој програм, у коме је стајало:

Тражило се стварање Српског војводства у коме би били Срем, Банат, Бачка и Барања. У заједничком земаљском сабору Срба и Хрвата изабрани бан би био председник, а изабрани војвода потпредседник. Министарства би имала половину Срба. Срби би имали и Народни сабор који би решавао школска и црквена питања.

Срби су се отворено побунили против симбола угарске власти у више места (Кикинда, Нови Сад). Милетић је страсно нападао владике због ограђивања од одговорности и побуне. Мађари су покушали да уведу преке судове.

Карловачки митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, није у почетку био склон радикалним мерама, могуће и због своје позне животне доби. Као члан угарског горњег дома учествовао је у образовању владе у којој је био и Кошут. Међутим, народно расположење је понело и њега. Јосиф Рајачић иако одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, је пристао да закаже Српску скупштину.

Мајска скупштина

Велика народна скупштина сазвана је у Карловцима 1. маја 1848. Било је ту и неколико гостију из Кнежевине Србије, као прота Матеја Ненадовић и млади Јован Ристић. Између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима да би испратило скупштину. Народ је на улицама био у јаком српском националном заносу. На скупштини су Срби прогласили патријаршију и Српску Војводину. За патријарха је изабран митрополит Рајачић, а први војвода је постао граничарски пуковник Стеван Шупљикац. Учесници скупштине су прогласили српски народ за „народ политично слободан и независан под домом аустриским и обштом круном угарском“. У исто време проглашен је савез Српске Војводине са Троједном Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације. Народни одбор је позвао на сарадњу и влашки народ (Румуне) и Немце.

По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је српски народ слободан и независан у оквиру Аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт.

Српски народни одбор позвао је народ да слуша само његове наредбе и да га војно помаже. У ово време је бечка влада била неутрална и намеравала је да стиша мађарску побуну уступцима (стављање Војне крајине под угарску надлежност, смена бана Јелачића). Мађари су се супротставили српским захтевима, тако да је народни одбор прокламовао своју лојалност цару и навео да делује у име заштите царских интереса од мађарске побуне. На овај начин су Срби пре саме царске власти истакли противљење мађарским захтевима.

Српска делегација је кренула са патријархом у Аустрију да цару лично изложи своју позицију. На том путу су се 24. маја у Загребу састали са баном Јелачићем и хрватским сабором, са којима су разменили срдачна обећања о заједничком наступу и борби за националне интересе јужних Словена.

Неколико хиљада српских бораца са топовима се окупило око Новог Сада и Карловаца као заштита од могућег мађарског напада. Војне чарке су избиле 12. јуна пред Карловцима, да би касније дошло до примирја. Одлука је била да се чека извештај од депутације упућене цару. Стевана Шупљикца је избор за војводу затекао у Италији, где је и остао, тако да је српском војском командовао Ђорђе Стратимировић.

Цар Франц Јозеф је примио српску делегацију 7. јуна и оценио да су закључци Карловачке скупштине донесени под утицајем Срба из Кнежевине Србије и да су стога, по његовом виђењу, нелегални. Овим се цар ставио на страну мађарске позиције и обезвредио српска обећања о заштити царске власти.

Угарски сабор доноси одлуку 11. јула да сломи српску побуну.

Врхунац сукоба