Милоје Милојевић (Урсуле, код Рековца, 16. март 1912 — Рековац, 4. јул 1984) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА и народни херој Југославије.

Након завршетка трговачког заната, 1931. уписао је Подофицирску пешадијску школу и након тога био подофицир Југословенске војске. Након напуштања активне војне службе, од 1937. радио је као војни чиновник. Након окупације Југославије, августа 1941. ступио је у партизане. Био је најпре борац, а потом командир чете у Поморавском одреду, након чега је премештен у Крагујевачки одред. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења партизана из Србије, децембра 1941. постао је борац Прве пролетерске бригаде. Марта 1942. постављен је за заменика команданта Шестог београдског батаљона и примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Истицао се храброшћу у свим борбама, а посебно се истакао у борбама против усташа код Томиславграда, јула 1942. и борбама за Ливно, августа 1942. када је побио групу усташа. Септембра 1942. приликом поновног напада на Томиславград тешко је рањен (изгубио је око), након чега је два месеца био на лечењу. Од новембра 1942. до јуна 1943. био је заменика команданта Прве пролетерске бригаде, а од јуна до августа 1943. заменик команданта Прве пролетерске дивизије. Заједно са Лолом Рибаром, био је одређен за члана прве војне мисије која је упућена на Блиски исток, али је новембра 1943. приликом поласка у Каиро, у изненадном авионском нападу на летелиште у близини Гламоча тешко рањен од исте бомбе од које је погинуо Лола Рибар.

Након оздрављења, налазио се у војној мисији, а јуна 1944. постављен је за команданта 21. српске дивизије, са којом је учествовао у ослобођењу Београда и борбама на Сремском фронту. После ослобођења, завршио је Вишу војну академију ЈНА и вршио одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА). Био је председник Савеза ратних војних инвалида Југославије и потпредседник Међународне федерације бивших бораца. Искључен је из СКЈ и пензионисан децембра 1965. године.

За народног хероја Југославије је проглашен, међу првим борцима НОВ и ПОЈ — 6. новембра 1942. и по завршетку рата био један од укупно 16 живих народних хероја, који су за проглашени за време рата. Одликован је и француским орденом Легије части.

Биографија Рођен је 16. марта 1912. године у селу Урсуле, код Рековца, у близини Јагодине. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Његови родитељи отац Стојан и мајка Кадева имали су поред Милоја још тројицу синова — старијег Селимира и млађе Милана и Радослава. Име је добио по свом прадеди Милоју Милојевићу. Његова мајка Кадева потицала је из богате породице Милошевић, али пошто се за Стојана удала из љубави, мимо воље њеног оца Љубомира, није добила никакав мираз. Октобра 1912, свега седам месеци након Милојевог рођења избио је Први балкански рат, али његов отац Стојан није мобилисан у војску, пошто је тада постојало војно правило да се не мобилишу домаћини са малом децом. Он није био мобилисан ни касније — током Другог балканског рата и након почетка Првог светског рата, 1914. године.

300px|мини|лево|Родна кућа Милоја Милојевића Током аустроугарске окупације Србије, Стојан се са својим рођаком Драгољубом Љубом Милојевићем и још четворицом Урсуљана прикључио комитама које су деловале на подручју Левача и Белице. Поред борби против окупатора, ове комитске групе су вршиле и пљачке богатих сељака. Априла 1918. окупаторска патрола из Рековца успела је да ухвати петорицу комита из Урсула и они су стрељани 20. априла 1918. у Рековцу. Као одмазду за њихову активност, окупатор је у Урсулу запалио тридесетак кућа оних домаћина за које се сматрало да су сарадници комита. Том приликом запаљена је и кућа Стојана Милојевића, па се његова супруга Кадева са четворо деце морала преселити у појату за козе код комшије Живана Митровића. Након две—три године Кадева се зближила са комшијом Живаном, који је био удовац и са њим живела око годину дана. Због неслагања са Живановом ћерком Славком, она се вратила својој кући. Из брака са Живаном, Кадева је 1923. добила ћерку Милицу. Милојева браћа — најстарији Селимир и најмлађи Радослав — умрли су као деца, док је Милан (1913—1932) настрадао као младић, када је на једној свадби пао под коња који је у касу вукао чезе и од задобијених повреда након петнаест дана преминуо.

Године 1920. у Урсулу је отворена основна школа, па је Милоје тада са већ напуњених осам година почео да је похађа. Након завршетка четворогодишње основне школе, 1924. прешао је у Рековац, где је похађао трогодишњу Трговачку школу. Два пута недељно је похађао наставу, а остало време радио је као шегрт у трговини. Након завршетка школе, од 1927. до 1929. радио је као трговачки помоћник. Како су газду, код кога је радио, покрали трговци који су радили заједно радили са њим, он их је све отпустио, укључујући и Милоја. Постиђен због отпуштања, није желео да се врати у родно село, па се одлучио да пође у Београд, у који је стигао пешице након три дана. Рођак Милојеве мајке Кадеве, Милош Алексић, који је био учесник Ослободилачких ратова 1912—1918. и официр Југословенске војске током својих посета Урсулу предлагао је Кадији да Милоја, као бистрог младића, пошаљу у Подофицирску школу. Он је одбијала одбијала овај предлог, али се Милоју идеја допала, па је након отпуштања из радње одлучио да се сам упише у војну школу. По доласку у Београд, преко брата од стрица Драгутина Милојевића, који је радио као жандар на двору краља Александра I Карађорђевића и рођака Милоша Алексића, успео је да упише двогодишњу Подофицирску пешадијску школу.

Подофицирска каријера и породица Маја 1931. завршио је Подофицирску пешадијску школу. Током школовања је најпре био редов, а потом каплар. На служби у 21. пешадијском пуку у Скопљу, налазио се у чину поднаредника, од маја 1931. до априла 1935, а у чину наредника од априла 1935. до маја 1936. године. Након тога је прекомандован у Другу чету 35. пешадијског пука „Зрињски” у Загребу, где је службовао до 1. новембра исте године, када је напустио активну војну службу. Разлог напуштања Југословенске војске био је личне природе, јер је током службовања у Скопљу упознао девојку Олгу Наумовску са којом је желео да се венча, али није добио одобрење војних власти. Извесно време након напуштања војне службе, живео је у Скопљу без посла, али је на наговор стрица, бригадног генерала у пензији Војислава Милојевића, који је био брат од стрица Милојевог оца Стојана, положио испит за војног чиновника и на тај начин наставио службу у војсци.

Након повратка у службу, као чиновник је радио на изградњи бензинских цистерни у Лопатници, код Краљева, а од новембра 1937. до маја 1939. налазио се на служби у интендантури 32. ваздухопловне базе. Од маја 1939. до априла 1941. био је на дужности помоћника интенданта Треће ваздухопловне базе у Скопљу. Након враћања у војну службу, био је чиновник грађанског реда у рангу поручника. Током активне војне службе, Милоје је једно време био водник митраљеског вода и за добро изведену обуку је добио похвалу команданта пука. Био је добро војностручно обучен за руковање свим пешадијским наоружањима, а посебно митраљезима. Као подофицир, био је самосталан и самоиницијативан, па је због тога више пута дисциплински кажњаван, а током службе у Загребу је дисциплински кажњен затвором у трајању од четрдесет дана.

Августа 1937. у Скопљу се оженио Олгом Наумовском, родом из Крушева, која је потицала из цинцарске породице, а њени родитељи су у Скопљу држали малу крчму. Пре удаје, Олга је завршила кројачки занат и радила као кројачица. Марта 1938. добили су близанце — сина Милана и ћерку Зорицу. Милоје је због посла у ваздухопловној бази морао да пређе у Краљево, а након извесног времена тамо му се придружила супруга са децом. У подизању деце помагали су им и Милојева мајка Кадева и сестра Милица. Непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, 1939. Милоје је премештен у Скопље, где се потом преселила и његова породица.

Убрзо након напада Сила осовине на Југославију, 6. априла 1941, немачке јединице заузеле су Скопље, па је од ваздухопловаца формиран батаљон пешадије у коме је Милоје био командир чете. У време капитулације Југословенске војске, његов батаљон налазио се у Гостивару, где га је око 20. априла мајор Егон Житник предао Немцима. Заробљене војнике, Немци су спровели у логор у Тетову, одакле је Милоје успео да побегне почетком маја. Преобучен у албанско одело дошао је у свој стан у Скопљу, где се задржао неколико дана, након чега је одлучио да са супругом, децом и свастиком оде у Србију, како би избегао хапшење од стране окупационих власти. Прешли су у Краљево, где је уз помоћ једног пријатеља почео да ради у градској ватрогасној јединици. Рад у ватрогасцима била је добра камуфлажа за њега, јер је био у страху да окупационе власти не сазнају да је бивши подофицир и да га не ухапсе и пошаљу у заробљеништво. У ватрогасној јединици деловало је више чланова и симпатизера Комунистичке партије Југославије (КПЈ), који су касније ступили у партизане, а међу њима и група музичара. Током рада са ватрогасцима, упознао се са комунистима, који су овде деловали и преко њих добио прве информације о борби против окупатора, која се припремала. Након напада Немачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941, када су почела масовна хапшења комуниста и њихових симпатизера, као и свих лица која су била сумњива окупационим властима, Милоје је одлучио да напусти Краљево и са породицом пређе у родно село.

Одлазак у партизане и прве акције Убрзо по Милојевом доласку у родно село, током јула 1941. избио оружани устанак у Србији. На Јухору су почели да се окупљају „шумски” људи, као и око учитеља Милорада Жунића Баџе у Рековцу, који су изводили мале акције против окупатора. У његовом родном крају формирани су и четнички одреди, под командом Косте Миловановића Пећанца. Милоје се из почетка двоумио у који покрет да оде, а на његову коначну одлуку утицале су приче мештана да су у Јагодини у кафани „Солун” видели Немце и четнике Косте Пећанца, као чињеница да је у његово село дошла група Немаца, које су као водичи водили српски жандарми. Непосредно пре одласка у партизане, Милоје се сусрео са мештанином Драгићем Јовановићем, тенковским заставником, који га је саветовао да се уместо у партизане, придружи недићевцима.

лево|мини|250п|Партизанска споменица 1941. Левачка партизанска чета, формирана је 8. августа 1941. на Шуљковачкој коси и имала је 18 бораца. Командир чете био је Милорад Жунић Баџа, а политички комесар Живадин Јанковић Кум. Чета је 11. августа извела оружану акцију у Урсулу, након које је одржан кратак збор на коме је командир Баџа позвао становништво да се ступи у борбу против окупатора. Сутрадан након акције, Милоје је почео да тражи људе који би га повезали са партизанском четом и након пар дана је дошао на Јухор, где је ступио у Левачку чету. Пошто је већина бораца била млађа од 20 година и није служила војску, Милоје је одмах почео са извођењем војничке обуке, а почетком септембра 1941. је постављен за водника једног вода и заменика командира чете. Пошто су акције Левачке чете биле све чешће, Немци су 24. августа покушали да ликвидирају чету, али је овај покушај пропао, јер се чета није налазила на терену који је био под блокадом.