десно|безоквира Rh систем крвних група је систем крвних група код човјека. Садржи протеине на површини црвених крвних зрнаца. То је други по важности систем крвних група, послије AB0 система крвних група. Rh систем крвних група састоји се од 49 дефинисаних антигена крвних група, међу којима је најважније пет антигена: D, C, c, E и e. Не постоји d антиген. Rh(D) статус особе се обично описује позитивним или негативним суфиксом након типа AB0 типа (нпр. неко ко је А+ има антиген А и антиген Rh(D), док неко ко је А- нема антиген Rh(D)). Изрази Rh фактор, Rh позитиван и Rh негативна, односе се само на антиген Rh(D). Антитијела на Rh антигене могу довести до реакције хемолитичке трансфузије, а антитијела на Rh(D) и Rh антигене дају значајан ризик од хемолитичке болести фетуса и новорођенчета.

Номенклатура + Rh хаплотипска нотација Фишер—Рејс Винер Dce R DCe R DcE R DCE R dce r dCe r' dcE r″ dCE r

Rh систем крвних група има два низа номенклатура: први су развили Роналд Фишер и Роберт Расел Рејс, а други Александар Соломон Винер. Оба система одражавали су алтернативне теорије насљеђивања. Фишер—Рејсов систем, који је данас чешћи, користи CDE номенклатуру. Овај систем се заснивао на теорији по којој одвојени ген контролише производ сваког одговарајућег антигена (нпр. „D ген” производ D антиген итд.). Међутим, d ген је био хипотетичан, а не стваран.

Винеров систем користи Rh—Hr номенклатуру. Овај систем се заснивао на теорији по којој је постојао један ген у једном локусу на свакој од двије копије хромозома 1, сваки доприносећи стварању вишеструких антигена. У овој теорији, ген R треба створити „крвне факторе” Rh, rh′ и rh″ (што одговара савременој номенклатури D, C и E антигена) и ген r који ствара hr′ и hr″ (што одговара савременој номенклатури c и e антигена).

Нотације двије теорије користе се наизмјенично у складиштењу резервне крви (нпр. Rho(D) значи RhD+). Винерова нотација је сложенија и гломазнија за рутинску употребу. Будући да је једноставније објаснити, Фишер—Рејсова теорија постала је чешће коришћења.

ДНК тестирање показало је да су обје дјелимично тачне: у ствари постоје два повезана гена, RHD ген који производи једну имунолошку специфичност (анти-D) и RHCE ген са вишеструким специфичностима (анти-C, анти-c, анти-E и анти-e). Тако се показало да је Винеров постулат према ком ген може имати више специфичности (нешто у шта се првобитно није вјеровало) тачан. С друге стране, Винерова теорија према којој постоји само један ген показала се нетачном, као и Фишер—Рејсова теорије да постоје три гена, а не два. CDE нотација која се користи у Фишер—Рејсовој номенклатури понекад се преуређује у DCE како би тачније представила колокацију C и E кодирања RhCE гена и олакшала интерпретацију.

Историја Израз „Rh” првобитно је био скраћени за „резус фактор”. Открили су га 1937. Карл Ландштајнер и Александар С. Винер, који су у то вријеме вјеровали да је то сличан антиген који је пронађен у црвеним крвним зрнцима резус макаке. Накнадно се сазнало да људски фактор није идентичан фактору резус макакија, али до тада су „резус група” и слични изрази већ постали широко распрострањени. Стога, без обзира на то што је погрешан назив, изрази је преживио (нпр. резус систем крвне групе и застарјели изрази резус фактор, резус позитиван и резус негативан — сва три израза се заправо односе засебно и само на Rh D фактор и због тога су обмањујући када се користе неизмјењени). У савременој пракси се користи „Rh” као израз умјесто „резус (нпр. „Rh група”, „Rh фактор”, „Rh D” итд.).

Значај њиховог открића није био одмах очигледан и схваћен је тек 1940, након накнадних налаза Филипа Левина и Руфуса Стетсона. Серум који је довео до открића произведен је имунизацијом зечева црвеним крвним зрнцима из резус макакија. Они су антиген који је индуковао ову имунизацију означили као Rh фактор који указује на то да је резус крв коришћена за производњу серума.

Левин и Стетсон су 1939. објавили извјештај о првом случају клиничке посљедице непрепознатог Rh фактора, хемолитичке реакције трансфузије и хемолитичке болести новорођенчета у његовом најтежем облику. Препознато је да се серум пријављене жене аглутинира са црвеним крвним зрнцима око 80% људи, иако се подударају тада познате групе, посебно AB0. Када је описан, овом аглутинину није дато име. Ландштајнер и Винер су 1940. то повезали са својим ранијим открићем, извјештавајући о серуму који је реаговао са око 85% различитих људских црвених крвним зрнаца.

Пацијент из групе O др Пола из Ирвингтона у Њу Џерзију, родила је нормално дијете 1931: ову трудноћу пратио је дуги период стерилности. Друга трудноћа (април 1941) довела је до тога да је новорођенче патило од жутице. Трећи анти-Rh серум групе O постао је доступан у мају 1941. године.

На основу серолошких сличности, Rh фактор је касније коришћен и за антигене, и анти-Rh за антитијела, пронађена код људи, попут оних која су претходно описали Левин и Стетсон. Иако су разлике између ова два серума показане већ 1942. и јасно исказане 1963, већ широко коришћен израз „Rh” задржао се за клинички опис људских антитијела која се разликују од оних која се односе на резус макакије. Овај стварни фактор пронађен у резус макакијима класификован је у Ландштајнер-Винеровом систему антигена (антиген LW, антитијело анти-LW).

Препознато је да је Rh фактор само један у систему различитих антигена. На основу различитих модела генетског насљеђа, развије су двије различите терминологије; обје су и даље у употреби.

Клинички значај високо имунизујућег антигена D (тј. Rh фактора) убрзо је схваћен. Неки кључни принципи требали су препознати његову важност за трансфузију крви (укључујући поуздане дијагностичке тестове), хемолитичку болест новорођенчета (укључујући замјенску трансфузију) и што је врло важно превенцију истих скринингом и профилаксом.

Откриће феталне ДНК без ћелија у циркулацији мајке од стране Холцгријева и осталих довело је до неинвазивног генотиповања феталних Rh гена у многим земљама.

Антигени Протеини који носе Rh антигене су трансмембрански протеини, чија структура сугерише да су то јонски канали. Главни антигени су D, C, E, c и e, који су кодирани са два сусједна генска локуса, RHD геном који кодира RhD протеин са D антигеном (и варијантама) и RHCE ген који кодира RhCE протеин са C, E, c и e антигени (и варијантама).

мини|десно| 1. Rh+ крвна ћелија. 2. Rh- крвна ћелија. 3. Антигени на Rh+ крвној ћелији који је чине позитивном. Антигени омогућавају позитивном крвним ћелијама да се прикаче за одређена антитијела.

Rh фенотипи се лако идентификују кроз присуство или одсуство Rh површинских антигена. Као што се може видјети у доњој табели, већина Rh фенотипова може настати из неколико различитих Rh генотипова. Тачан генотип било ког појединца може се идентификовати само ДНК анализом. Што се тиче лијечења пацијената, обично је само фенотип од клиничког значаја како би се осигурало да пацијент није изложен антигену на који ће вјероватно развити антитијела. На основну статистичке расподјеле генотипова у мјесту поријекла пацијента, може се нагађати о вјероватном генотипу.

R (cDe или Dce) данас је најчешћи у Африци. Стога се у раним анализама крвних група често претпостављало да је алел типичан за популације на континенту; нарочито у подсахарском дијелу. Рад из 1963. сугерише да су високе фреквенције R вјероватно карактеристичне за древне јудејске Јевреје, који су емигрирали из Египта прије њиховог ширење по Средоземљу и Европи на основу високог постотка R међу сефардским и ашкенашким Јеврејима у поређењу са старосједелачком популацијом Европе и релативна генетска изолација Ашкеназа. Међутим, новије студије су утврдиле учесталост R од само 24,3 међу неким афроазијским говорним групама на Рогу Африке, као и веће фреквенције R међу неким другим афроазијским говорним групама у сјеверној Африци (37,3) и међу неким Палестинцима у Леванту (30,4).

+ Rh фенотипи и генотипи (УК, 1948) Фенотип изражен на ћелији Генотип изражен у ДНК Преваленција(%) Фишер—Рејсова нотација Винерова нотација D+ C+ E+ c+ e+ (RhD+) Dce/DCE RR 0,0125Dce/dCE Rr 0,0003DCe/DcE RR 11,8648DCe/dcE Rr″ 0,9992DcE/dCe Rr′ 0,2775DCE/dce Rr 0,1893 D+ C+ E+ c+ e− (RhD+) DcE/DCE RR 0,0687DcE/dCE Rr 0,0014DCE/dcE Rr″ 0,0058 D+ C+ E+ c− e+ (RhD+) DCe/dCE Rr 0,0042DCE/dCe Rr′ 0,0048DCe/DCE RR 0,2048 D+ C+ E+ c− e− (RhD+) DCE/DCE RR 0,0006DCE/dCE Rr < 0,0001 D+ C+ E− c+ e+ (RhD+) Dce/dCe Rr′ 0,0505DCe/dce Rr 32,6808DCe/Dce RR 2,1586 D+ C+ E− c− e+ (RhD+) DCe/DCe RR 17,6803DCe/dCe Rr′ 0,8270 D+ C− E+ c+ e+ (RhD+) DcE/Dce RR 0,7243Dce/dcE Rr″ 0,0610DcE/dce Rr 10,9657 D+ C− E+ c+ e− (RhD+) DcE/DcE RR 1,9906DcE/dcE Rr″ 0,3353 D+ C− E− c+ e+ (RhD+) Dce/Dce RR 0,0659Dce/dce Rr 1,9950 D− C+ E+ c+ e+ (RhD−) dce/dCE rr 0,0039 dCe/dcE r′r″ 0,0234 D− C+ E+ c+ e− (RhD−) dcE/dCE r″r 0,0001 D− C+ E+ c− e+ (RhD−) dCe/dCE r′r 0,0001 D− C+ E+ c− e− (RhD−) dCE/dCE rr < 0,0001 D− C+ E− c+ e+ (RhD−) dce/dCe rr′ 0,7644 D− C+ E− c− e+ (RhD−) dCe/dCe r′r′ 0,0097 D− C− E+ c+ e+ (RhD−) dce/dcE rr″ 0,9235 D− C− E+ c+ e− (RhD−) dcE/dcE r″r″ 0,0141 D− C− E− c+ e+ (RhD−) dce/dce rr 15,1020 Подаци узети из студије спроведене 1948. на узорку од 2000 људи у Уједињеном Краљевству..

+ Rh фенотипи код пацијената и даваоца у Турској Rh фенотип CDE Пацијенти (%) Даваоци (%) Rr CcDe 37,4 33,0 RR CcDEe 35,7 30,5 RR CDe 5,7 21,8 rr ce 10,3 11,6 Rr cDEe 6,6 10,4 RR cDe 2,8 2,7 RR cDE 2,8 2,4 rr″ cEe — 0,98 RR CDE — 0,03 rr′ Cce 0,8 —

Rh антитијела Rh антитијела су IgG антитијела која се добијају излагањем Rh+ крви (обично или трудноћом или трансфузијом крвних деривата). Антиген D је најимуногенији од свих не-AB0 антигена. Приближно 80 особа које су D- и изложене су само једној D+ јединици произвешће антитијело анти-D. Постотак алоимунизације је значајно смањен код пацијената који активно губе крв.

Сва Rh антитијела изузев D показују дозу (антитијело јаче реагује с хомозиготним крвним зрнцима као антигеном, него хетерезиготним зрнцима (EE има јачу реакцију у односу на Ee)).

Ако се открије анти-E, врло је вјероватно присуство анти-c (због комбинованог генетског насљеђа). Због тога је уобичајено одабрати c- и E- крв за трансфузију пацијентима који имају анти-E. Анти-c је чест узрок одложених реакција хемолитичке трансфузије.

Хемолитичка болест новорођенчета

Хемолитичко стање се јавља када постоји некомпатибилност између крвних група мајке и фетуса. Такође постоји потенцијална некомпатибилност ако је мајке Rh-, а отац Rh+. Када се открије било која некомпатибилност, мајке често прима инјекцију у 28. седмици трудноће и при порођају како би избјегла развој антитијела на фетус. Ови изрази не указују на то која специфична антиген—антитијело некомпатибилност је имплицирана. Поремећај у фетусу због Rh D некомпатибилности познат је као фетална еритробластоза. ријеч хемолиза је настала од двије грче ријечи: хема (крв) и лизис (распадање/пропадање) или распадање црвених крвних зрнаца. ријеч еритробластоза се односи на стварање незрелих црвених крвних зрнаца.