мини|265п|Хиландарска повеља Стефана Немањића (1200/1202 или 1207/1208) Српске средњовековне повеље су повеље, односно писане исправе које су српски владари и великаши издавали током средњовековног периода српске историје. Биле су додељиване цркви, световној властели и градовима, понекад и привилегованим грађанима. Повеље су представљале заповест владара како да се уреде правни односи на једном властелинству, то јест великом земљишном поседу. Повељама су углавном утврђиване повластице; имунитетна права адресата: својинска права, права према сељацима, повлашћени однос према држави и њеним органима. Повеље су биле први писани извор права, оног које је важило у унутрашњости земље и заснивало се вероватно на обичајном праву.

Настанак повеља мини|265п|Повеља манастиру Жича Када су Срби дошли на Балканско полуострво и населили се у својој новој отаџбини, код њих није била високо развијена писменост, и они нису често писмено општили, ни међусобно а ни са  страним државама и народима. Писменост се код Срба почела развијати врло вероватно од почетка IX века, мада су Срби свакако већ и пре тога познавали писане документе и добијали су их из Далмације, Византије и  Италије.

Од почетка IX века Срби су међутим све чешће размењивали разна писана саопштења, акте, писма, наредбе, и тсл. Несумњив доказ о томе, да су наши преци у то доба знали за повеље и добијали их је Порфирогенитово причање о златној повељи, коју је Словенима у Јелади послао византијски цар.

У X веку византијске власти као да су већ водиле званичну преписку са српским династијама у Рашкој, Захумљу,Травунији и Дукљи, јер Порфирогенит износи формуларе, по којима је у то доба писано, наравно на грчком језику, управницима тих области, који су често били из породица домаћих династија и великаша. То показује несумњиво да је комуникација у виду писања писама, одговарања, дописивања, преписки, византијских надлештва са представницима власти у срским земљама, била у то доба доста жива. Та коресподенција је свакако вођена само повремено, и без сумње само на грчком језику.

У нашим првим државним организацијама није се вероватно дуго времена осећала потреба за посебним личностима које ће водити коресподенцију, било за унутрашњи било са спољни садржај, а још мање се наравно осећала потреба за посебним објектом, где ће се посао вршити.

Као „писана сведочанства састављена у одређеном облику...о неком чину правне природе",  повеље настају из пословних, односно правних односа  најчешће владара, великаша и црквених великодостојника према установама или појединцу, односно према правном или физичком лицу.

Канцеларије Српске канцеларије у средњем веку свакако нису основане и уређене одједном и у исти мах, него су код нас писма и акти, посебно на народном српском језику првобитно писана од стране личности, које се за тај посао нису посебно припремале и нису биле специјално одређене за то. Исто тако, без сумње, првобитно није било ни сталног, одређеног места где је тај посао обављан, него је и оно било случајно и произвољно.

Прва српска писма и акти на народном језику писани су вероватно у Рашкој у првим српским државама у 9. и 10. веку, али права канцеларија у то доба тамо још није била основана и уређена - бар нема сачуваних података или оправданих разлога, којима би се та претпоставка могла бранити. Много је вероватније, готово је извесно, да је у зетској српској држави у 11. веку вођена коресподенција, бар у унутрашњој употреби, на српском језику, али и та коресподенција свакако није још била вођена редовно; у том раду није било сталности и континуитета, и српска канцеларија, као таква, сигурно није још постојала ни у зетској држави.

Тек су у 12. веку, после пропасти зетске српске државе, у Рашкој и у Босни, после извесног времена, основане прве српске државне канцеларије, у почетку вероватно само за унутрашњу коресподенцију. Једино су црквене повеље у Рашкој писане и издаване на народном језику по византијском узору вероватно и нешто раније, али су оне без сумње писане у манастирима, а не у државним канцеларијама. Немогуће је утврдити где је била образована прва канцеларија за српску коресподенцију, да ли у Босни или у Рашкој. Али је сигурно да је у Дубровнику основана српска канцеларија касније него у Рашкој и Босни, као што је то несумњиво утврдио професор Милан Решетар. У Дубровнику су српске повеље, каснијих деценија 13. века, писали појединци, који нису владали српским језиком. У Хуму је српска државна канцеларија основана пред средину 13. века, а у Зети почетком друге половине 14. века.

Наредба за писање повеља Повеље и разни други правни акти писани су и издавани да формално констатују и утврде фактe или одлуку правне природе. Саму одлуку и акт правне природе доносили су, код нас, у средњем веку владаоци, поједине особе или општинске власти (преко својих представника), као правно способна лица. Употребу тог свога права чинили су они изјавом о својој одлуци, и то или по сопственој иницијативи или на нечију молбу (обично онога, у чију корист је учињена изјава о правној радњи), или на нечије посредовање (које је опет по правилу вршено на молбу онога, у чију је корист учињена изјава о правној радњи).

Правна радња је била учињена самом изјавом воље лица или представника власти, које је имало право и слободу на изјаву воље у том правцу. После изјаве воље о правној одлуци, било је потребно да се тој изјави воље и правној радњи, која је била садржана у тој изјави, да и потребна форма, која је требало да констатује и утврди постојање правног посла, или да послужи као доказ за његово постојање. Стога је после свршене правне радње издавана наредба, да се изјава воље о правној одлуци, и на основу те изјаве стечено право, писмено фиксира и утврди - да се, дакле, изради и напише повеља о томе.

Наредба за повељу издавана је или по дужности, или на молбу странке, у чију је корист учињена правна радњa, а повељу је по правилу издавао онај, ко је имао право да врши правну радњу, која ће у повељи бити констатована и потврђена. Он је повељу и потписивао или на неки други начин оверавао.

Према томе, после правне одлуке и свршеног правног посла први стадијум у постојању једне повеље била је наредба, да се повеља састави и напише. Та наредба се у повељама често спомиње.

Састављање повеља Пошто је свршена правна радња и издата наредба да се о њој напише званичан акт, приступали су они, којима је то било наређено или поверено, састављању повеље. При том послу састављачи повеља служили су се разним помоћним средствима и различитим материјалима, који су им олакшавали састављање повеље, и са формалне стране, а и што се тиче садржине.

Повеље су, у формалном смислу, састављане углавном свуда, па и код нас:

По формуларима, обрасцима, у којима су се налазили сви општи и формални делови, цео протокол и есхатокол, који су требали да уђу у једну повељу. По старијим готовим повељама, или по преписима и копијама старијих повеља. Повеље су преписиване или целе, или је из њих извучено оно што треба да уђе у нову повељу. По концептима, који су слати или давани онима, који треба да саставе или да израде повељу. По диктату (заповести). Напамет, без помоћних средстава.

У погледу садржине, састављачи и писци повеља служили су се разним белешкама, које су за то рађене или добијане.

Састављање по формуларима Канцеларије, у којима су у средњем веку писане повеље, имале су посебне формуларе, обично исписане у књигама, по којима су састављане повеље. За различите врсте повеља постојали су посебни формулари.

Ha западу има доста очуваних књига са формуларима. Код нас се среће нешто сачуваних, таквих материјала, али већински су то преписи из каснијих времена. Међутим нема сумње да су и наше канцеларије у средњем веку имале готове формуларе, по којима су по правилу састављане повеље. То се види већ и по томе, што се у неким повељама поједини елементи стереотипно понављају, и то често у повељама, које су изашле из различитих канцеларија. Сем тога, у неким повељама могу се чак констатовати и трагови формулара, који су се случајно или непажњом задржали у повељама. Таквих трагова формулара има у повељама скоро свих српских канцеларија. По тим траговима формулара могу се, бар донекле, реконструисати, сасвим или делимично, понеки формулари, који су употребљавани у српским канцеларијама у средњем веку.

Формулари, који су били у употреби у нашим канцеларијама средњег века, нису наравно оригиналан производ наших канцеларија, него су то преводи латинских и грчких формулара, који су у то доба употребљавани у западним европским државама и у Византији. Преводи латинских формулара били су у употреби у дубровачким и у босанским, а преводи грчких формулара у рашким канцеларијама; у хумским и зетским канцеларијама били су у употреби и западни и византијски формулари.

У погледу употребе формулара вршене су у нашим канцеларијама средњег века доста честе, веће или мање, промене. У појединим канцеларијама често су напуштани формулари, који су били у употреби, а узимани су други, нови формулари, или су при састављању повеља узимани из једног формулара поједини елементи, а из других формулара други. Понекад су у једној канцеларији исти дан и од истог писара, писане две повеље, једна по једном, а друга по другом формулару. Сем тога, може се констатовати, да су поједине повеље писане без директног ослонца на формуларе, него је писар знао поједине делове из формулара напамет, па их је исписивао, наравно више или мање веродостојно, по сећању. Напослетку има неколико повеља, које су састављене и писане сасвим напамет и произвољно, без везе са формуларима и без икаквог ослонца на њих. Понеки од наших састављача и писаца повеља држали су се строго или слепо формулара, које су имали пред собом и по којима су састављали своје повеље. Али се многи од њих у већини случајева нису сасвим и дословно и слепо држали својих узора, него су у детаљима много одступали од њих, те су у употреби појединих дипломатичких елемената поступали самостално и самовољно.

Има случајева, да је за једну важну повељу употребљен формулар, који је био одређен за мање значајне акте, и случајева, да је за један сасвим безначајан акт употребљен формулар, намењен за важне и свечане повеље, затим, да су црквене повеље састављане по формуларима за световне, а световне по формуларима за црквене повеље. Састављачи и писци повеља, уносили су, понекад, држећи се слепо формулара или повеља из којих су преписивали, разне бесмислице и нелогичности у повеље и акте, грешили су у стилу итд. Стога промене и разлике у тексту наших повеља не морају увек имати значаја, нити оне увек указују на употребу разних формулара. Те промене и разлике често су случајне и произвољне; оне могу бити резултат разних спољних утицаја и случајева, и настале под утицајем читања и памћења разних повеља или формулара.

Проучавање употребе формулара код нас и њихове историје отежано је због оскудице у материјалу. Наших повеља и писама из средњег века има сачувано свега нешто преко 1200. То је врло мало материјала да би се, макар и приближно, сва питања из области српске дипломатике средњег века могла утврдити и решити. Посебно би за решење питања о врстама формула, о њиховој употреби у разним канцеларијама и о њиховом утицају, требало имати нeбројано више материјала, него што је овај којим ми располажемо. Због веома малог броја очуваних повеља и посебно због тога, што су сачуване повеље углавном по садржини једностране и из уских области (махом манастирске повеље, трговачке повластице и уговори, писма и признанице; властеоских повеља, којих је морало бити највише, сачуван је врло мали број), испитивање из области српске дипломатике средњег века, посебно у погледу формулара, знатно је отежано. Факти, којима ми у том погледу располажемо, већином су сасвим случајни, те су и резултати, који се на основу овако несигурних елемената добијају, често несигурни и хипотетички. 

Састављање по старијим повељама