Монодија ( од – један, пјесма) – Једносгласно, соло-пјевање, са или без инструменталне пратње. Првобитно у старогрчкој лирској поезији, монодија је означавала пјесму, најчешће тужбалицу, коју је пјевао један пјевач. У античкој трагедији, монодија је, за разлику од хорске пјесме и комоса, означавала поетски монолог који је изводио један глумац. (Монологе Едипа и Антигоне из Софоклових трагедија може се, на примјер назвати монодијом.) Касније, монодија припада средњовјековном црквеном пјевању до 11. вијека, пјесничком стваралаштву трубадура, жонглера, минезенгера и мајстерзенгера, и једногласној народној пјесми свих народа. Од 16. вијека у оквиру монодије развија се кантата и опера. У енглеској поезији, поетским дјелима у елегичном тону пјесници често дају назив монодија. Тако је Милтон свој Lycidas назвао монодијом, а Метју Арнолд је једној од својих елегија дао наслов „Thyrsis, A Monody”.
Литература
Nigel Fortune, "Monody", in The New Grove Dictionary of Music and Musicians, ed. Stanley Sadie. 20 vol. London, Macmillan Publishers Ltd., 1980. Gustave Reese, Music in the Renaissance. New York, W.W. Norton & Co., 1954. Manfred Bukofzer, Music in the Baroque Era. New York, W.W. Norton & Co., 1947.
Категорија:Књижевност Категорија:Музика