Хилда Дулитл (; 10. септембар 1886 – 27. септембар 1961) била је америчка модернистичка песникиња, романописац и мемоаристкиња која је током целог живота писала под псеудонимом Х. Д. Њена каријера почела је 1911. године након што се преселила у Лондон и заједно са америчким песником и критичарем Езром Паундом основала авангардну групу имажинистичких песника. Током овог раног периода, њене минималистичке песме у слободном стиху које су приказивале класичне мотиве привукле су међународну пажњу. Временом се удаљила од имажинистичког покрета и експериментисала са разним формама, укључујући прозу, мемоаре и драму у стиху. Одражавајући трауму коју је доживела у Лондону током Блица, њен песнички стил од Другог светског рата па до смрти окренуо се сложеним дугим песмама са езотеричним и пацифистичким темама.
Х. Д. је рођена у Бетлехему у Пенсилванији, у богатој и образованој породици. Откривши своју бисексуалност, имала је своју прву истополну везу током студија на Колеџу Брин Мор између 1904. и 1906. године. Након година пријатељства, Х. Д. се верила за Паунда и пошла за њим у Лондон 1911. године, где је он промовисао њен рад. Међутим, њихова веза се убрзо распала, а Х. Д. се уместо тога удала за имажинистичког песника Ричарда Алдингтона 1913. године. Упознала је 1918. списатељицу Брајер, која јој је постала романтична партнерка и блиска пријатељица све до смрти. Као помоћница књижевног уредника часописа The Egoist између 1916. и 1917. године, Х. Д. је објављивала у часописима The English Review и The Transatlantic Review. Током Првог светског рата, умрли су јој и брат и отац, а она се растала од Алдингтона. Лечио ју је Сигмунд Фројд током 1930-их година, док је покушавала да реши и разуме како своју ратну трауму, тако и бисексуалност.
Х. Д. је била веома заинтересована за старогрчку књижевност и објавила је бројне преводе са грчког језика. Њене песме су рутински црпиле инспирацију из грчке митологије и класичних песника, од њених најранијих имажинистичких лирских песама које су приказивале природне пејзаже користећи хеленистичке мотиве, до њене дуге песме из 1950-их Helen in Egypt која је реинтерпретирала мит о Тројанском рату. Одрасла у моравској вери своје породице, а у младости први пут уведена у окултне и езотеричне религијске идеје од стране Паунда, Х. Д. је постепено развила јединствен синкретички духовни поглед на свет. Духовна посвећеност Х. Д. интензивирала се током и након Другог светског рата, а њене синкретичке идеје постале су централни фокус њеног каснијег писања.
Иако је током своје каријере Х. Д. писала у широком спектру жанрова и стилова, за живота је била позната готово искључиво по својим раним имажинистичким песмама. Након преиспитивања од стране феминистичких критичара током 1970-их и 1980-их година, значај њених касних дугих песама и прозних дела је све више препознат, и почела је да се сматра централном фигуром у историји модернистичке књижевности.
Рани живот и образовање Хилда Дулитл је рођена 10. септембра 1886. године у моравској заједници у Бетлехему, у Пенсилванији. Њен отац, Чарлс, био је професор астрономије на Универзитету Лихај у Бетлехему, а њена мајка, Хелен (рођена Воле), била је чланица моравског братства. Хилда је имала пет браће. Када је њен отац именован за професора астрономије на Универзитету Пенсилваније како би преузео управљање опсерваторијом Флауер у Филаделфији, породица се преселила у Апер Дарби.
Похађала је Сентрал скул пријатеља у Филаделфији и дипломирала 1905. године. Одржала је говор на додели диплома под насловом „Утицај песника” (The Poet's Influence). Уписала је Колеџ Брин Мор 1905. године како би студирала грчку књижевност, где је упознала песнике Меријен Мур и Вилијама Карлоса Вилијамса. Након три семестра са лошим оценама, Х. Д. се исписала са колеџа и учила код куће све до 1910. године.
Х. Д. је упознала песника Езру Паунда као тинејџерка 1901. године. Паунд јој је постао доживотни пријатељ и одиграо је формативну улогу у њеном развоју као списатељице. Године 1905, Паунд и Х. Д. су започели везу са прекидима која је укључивала најмање две веридбе. Иако су његови родитељи одобравали њихову везу, њени родитељи су се снажно противили. Паунд јој је 1907. поклонио Хилдину књигу (Hilda's Book), ручно рађен повез од велума са двадесет пет својих најранијих љубавних песама, које је њој посветио.
Године 1910. Дулитлова је започела везу са Френсис Џозефом Грег, младом студенткињом уметности на Пенсилванијској академији ликовних уметности у Филаделфији. Инспирисана њом, Х. Д. је написала своје прве објављене песме, моделоване према делима Теокрита. Неки од њених раних радова, укључујући дечје приче о астрономији, објављени су у њујоршким новинама и презвитеријанским билтенима.
Каријера Имажинизам
У мају 1911. године, Х. Д. је отпутовала у Лондон на одмор са Грег и њеном мајком; Грегова се вратила кући, али је Х. Д. остала да развија каријеру писца. Паунд ју је упознао са својим пријатељима, укључујући енглеску списатељицу Бриџит Патмор. Патморова ју је упознала са Ричардом Алдингтоном, који јој је постао супруг 1913. године. Њих троје су живели у Черч Воку у Кенсингтону; Паунд је становао на броју 10, Алдингтон на броју 8, а Х. Д. на броју 6, и свакодневно су се окупљали како би радили у читаоници Британског музеја.
Паунд је почео да се састаје са другим песницима у Лондону како би разговарали о идејама за реформу савремене поезије. Као и већина модерниста у различитим уметничким областима, тражила је начин да „направи нешто ново” (make it new), што су постигли инкорпорирањем слободног стиха, краткоће форми танка и хаику, и уклањањем непотребних речи. Паунд, Х. Д. и Алдингтон постали су познати као „три оригинална имажиниста” и објавили су манифест у три тачке који је прогласио принципе имажинизма. Према Паунду: Сложили смо се око следећа три принципа: 1. Директан третман 'ствари', било субјективне или објективне. 2. Не користити апсолутно ниједну реч која не доприноси презентацији. 3. Што се тиче ритма: компоновати поезију у низу музичке фразе, а не у низу метронома.
Током разговора са Паундом 1912. године, Х. Д. му је рекла да јој име „Хилда Дулитл” звучи старомодно и „необично”; он је предложио потпис Х. Д., скраћеницу коју је задржала до краја каријере. Након што је он „нашкрабао име H.D. Imagiste” на дну странице њене песме „Хермес путева” (Hermes of the Ways), прихватила је Х. Д. као псеудоним. Приватно ју је звао „Дријада”.
У октобру 1912. године, под насловом Imagiste, Паунд је послао избор њених песама Харијет Монро, оснивачици часописа Poetry, који је основан те године. У издању из јануара 1913. године објављене су три њене песме: „Хермес путева”, за коју је Паунд након читања рекао „ово је поезија”, „Пријап: Чувар воћњака” (Priapus: Keeper of Orchards), касније преименована у „Воћњак” (Orchard), и „Епиграм” (Epigram). У истом издању објављене су и три Алдингтонове песме. Ове ране песме биле су обликоване њеним читањем старогрчке књижевности, посебно Сапфе, што је било интересовање које је делила са Алдингтоном и Паундом. Њену имажинистичку поезију карактерише шкрт језик и класична, строга чистота, што је најбоље приказано у једној од њених најранијих и најпознатијих песама, „Ореада” (Oread, 1915):
Овај стил није био без критичара. У посебном имажинистичком издању часописа The Egoist у мају 1915. године, енглески песник Харолд Монро назвао је Х. Д. „најистинитијим имажинистом”, али је одбацио њен рани рад као „ситну поезију”, означавајући „или сиромаштво маште или непотребно претерану уздржаност”. Наспрам тога, рецензија британске модернистичке списатељице и критичарке Меј Синклер из 1927. описала је краткоћу „Ореаде” као „чудо” и критиковала Монроа што то није препознао.
Први светски рат и последице мини|Енглески писац и песник Ричард Алдингтон 1931. године; он и Х. Д. су се венчали 1913, али су се убрзо отуђили и развели 1938. Године 1913. Х. Д. се удала за Ричарда Алдингтона. Наредне године, Паунд се оженио енглеском уметницом Дороти Шекспир. Једино дете Х. Д. и Алдингтона, ћерка, рођена је мртва 1915. године. Алдингтон се пријавио у Британску војску, а она је заузела његово место као помоћница уредника часописа The Egoist, где је радила наредних годину дана. Године 1916. објављена је прва књига Х. Д., Морски врт (Sea Garden). У међувремену, Х. Д. и Алдингтон су се удаљили; он је наводно нашао љубавницу 1917. године, а она је започела блиску, али платонску везу са енглеским писцем Д. Х. Лоренсом.
Године 1918. њен брат Гилберт погинуо је у борби. У марту се преселила у Корнвол са шкотским композитором Сесилом Грејом, Лоренсовим пријатељем. Затруднела је са Грејом, али до тренутка када је схватила да чека дете, њихов однос се охладио и Греј се вратио у Лондон. Х. Д. је сазнала да јој је отац преминуо, никада се не опоравивши од Гилбертове смрти. Очајна и болесна од шпанске грознице, била је на ивици смрти током рођења њихове ћерке Пердите Алдингтон 1919. године.
Х. Д. и Алдингтон су покушали да спасу свој однос, али нису успели, делом због његовог послератног посттрауматског стресног поремећаја, а посебно због њене трудноће са Грејом. Отуђили су се, а касније развели 1938. године.
У јулу 1918. упознала је богату енглеску списатељицу Брајер (Ени Винифред Елерман) у Корнволу, и њих две су започеле везу. Брајер је била неколико година млађа од Х. Д., лезбијка и једнако неконформисткиња. Обе жене су биле необично високе, због чега се Х. Д. осећала несигурно. Њих две су живеле заједно с прекидима све до 1950. године. Обе су имале бројне друге партнере, али је Брајер била њена љубавница до краја њеног живота. Брајер је ушла у брак из интереса са америчким писцем и издавачем Робертом Мекалмоном, омогућивши му да искористи део њеног богатства за финансирање своје издавачке куће у Паризу. Године 1923, Х. Д. и Брајер су отпутовале у Египат на отварање Тутанкамонове гробнице, пре него што су се настаниле у Швајцарској.
Написала је једну од својих ретких познатих изјава о поетици, Белешке о мисли и визији (Notes on Thought and Vision), 1919. године, иако није била објављена све до 1982. године. У њој она говори о песницима (укључујући и њу саму) као о припадницима својеврсне елитне групе визионара са моћи да „преокрену целу плиму људске мисли”. Током овог времена, инкорпорирала је феминистичке идеје у своје песме.
Песнички циклуси, романи и психоанализа лево|мини|Х. Д. са отприлике 36 година 1922.|alt=Портрет Х. Д. која гледа улево Песнички и циклуси новела су одлика њеног писања раних 1920-их година. Први, „Magna Graeca”, састоји се од песама Палимпсест (1921) и Хедилус (1928), који користе класичне поставке да истраже улогу песника, посебно вредност женског песника у патријархалној књижевној култури. Следећи циклуси, HERmione, Bid Me to Live, Paint It Today и Asphodel углавном су аутобиографски и преокупирани развојем женске уметнице и сукобом између хетеросексуалне и лезбијске жеље. Новеле Kora and Ka и The Usual Star из циклуса Borderline објављене су 1933. године, а затим и Pilate's Wife, Mira-Mare и Nights.
Године 1927. мајка Х. Д. је преминула. Брајер се те године развела од Мекалмона како би се удала за Кенета Макферсона, тадашњег љубавника Х. Д. Брајер, Макферсон и Х. Д. живели су и путовали заједно кроз Европу у ономе што је песникиња Њујоршке школе Барбара Гест назвала „менажеријом утроје”. Брајер је усвојила ћерку Х. Д., Пердиту, док је још била удата за Макферсона, што је довело до промене имена у Пердита Макферсон. Касније је Брајер именовала Пердиту као наследницу у свом тестаменту. Преселили су се на обале Женевског језера где су живели у Баухаус вили. Х. Д. је затруднела 1928. године и имала је абортус.