Ана Мендијета (Хавана, 18. новембар 1948 — Њујорк, 8. септембар 1985) била је кубанско-америчка перформанс уметница, вајарка, сликарка и видео уметница која је најпознатија по свом уметничком делу „земља-тело“. Рођена у Хавани, Мендијета је 1961. године отишла у Сједињене Државе.
Рани живот и изгнанство Мендијета је рођена 18. новембра 1948. године у Хавани на Куби у богатој породици истакнутој у политичком и друштвеном животу у земљи. Њен отац, Игнацио Алберто Мендијета де Лизаур, био је адвокат и нећак Карлоса Мендијете, кога је Фулгенсио Батиста поставио за председника за период мањи од две године. Њена мајка, Раквел Оти де Рохас, била је хемичарка, истраживач и унука Карлоса Марије де Рохаса, власника шећеране, славном по улози у рату против Шпаније за кубанску независност.. Edited by Alan West-Durán, , Charles Scribner's Sons, 2012,. Scribner World Scholar Series. Gale Ebooks, https://link.gale.com/apps/doc/CX1500500086/GVRL?u=cuny_laguardia&sid=GVRL&xid=492e563e. Retrieved December 6, 2019. Ану, стару 12 година, и њену 15-годишњу сестру Раквелин родитељи су преко операције Петер Пан, заједничког програма који су водиле америчка влада и католичке добротворне организације, послали у Сједињене Државе да живе у Дубуквеу у Ајови Ана и Раквелин су биле међу 14.000 деце која су се 1961. доселила у Сједињене Државе кроз овај програм. Њихове прве две године у Сједињеним Државама састојале су се од сталних смењивања између хранитељских домова и сиротишта. Сестре су у то време могле да остану заједно због пуномоћја које су потписали њихови родитељи и које је налагало да не буду раздвојене. Две сестре су прве недеље провеле у избегличким камповима, а затим су се селиле између неколико институција и хранитељских домова широм Ајове.. New York. 1966. године Мендијета се поново окупила са мајком и млађим братом. Њен отац придружио им се 1979. године, провевши 18 година у политичком затвору на Куби због учешћа у инвазији на Залив свиња .
Образовање На Куби је Мендијета одрасла као превише заштићено дете више класе. Похађала је приватну католичку школу за девојчице. Када су она и њена сестра послане у Ајову, уписане су у реформаторску школу јер је суд желео да избегне слање у државну институцију. Када је Мендијета учила енглески језик у школи, њен речник био је врло ограничен. У средњој школи открила је љубав према уметности. Мендијета је прво студирала француски као главни предмет студија и уметност као додатни, али када се пребацила на Универзитет у Ајови, инспирисали су је авангардна заједница и пејзажа Ајове. Стекла је бечелор диплому (уписана 1969–1972) као и мастер из сликарства и мастер из примењене уметности (уписана 1972–1977) из интермедије код професора Ханса Бредера, познатог уметника . На факултету се Мендијета фокусирала на крв и насиље над женама . Њено интересовање за спиритуализам, религију и примитивне ритуале развили су се у то време. Рекла је да се суочила са великом дискриминацијом у уметничкој школи. Након постдипломског студија преселила се у Њујорк.
Посао Током своје каријере, Мендијета је стварала на Куби, у Мексику, Италији и Сједињеним Државама. Њен рад је био помало аутобиографски, ослањајући се на њену личну историју расељавања са родне Кубе, а фокусирала се на теме као што су феминизам, насиље, живот, смрт, идентитет, место и припадност. Њени радови су углавном повезани са четири основна природна елемента. Мендијета се често фокусирала на духовну и физичку везу са Земљом. Осећала је да уједињењем свог тела са земљом може поново да постане цела: „Кроз своје скулптуре од земље / тела постајем једно са земљом... Постајем продужетак природе и природа постаје продужетак мог тела. Овај опсесивни чин поновног успостављања мојих веза са земљом заиста је реактивирање исконских веровања... у свеприсутној женској сили, слика како се налазим о унутар материце, манифестација је моје жеђи за постојањем “. Током свог живота, Мендијета је завршила преко 200 уметничких дела користећи земљу као вајарски медиј.Blocker, Jane. , May 1999. pp. 47–48. У њеним техникама углавном се осјећа утицај афро-кубанске традиције.
Чланство у Уметници у резиденцији инк. (Artists in Residence Inc.) 1978. Ана Мендијета се придружила Уметницима у резиденцији инк. у Њујорку, која је била прва женска галерија основана у Сједињеним Државама. То јој је пружио прилику да се повеже са другим уметницама које су предводнице феминистичког покрета тог доба. За то време, Мендијета је такође била активно укључена у администрацију и одржавање галерије. У необјављеној изјави наводи : „Од пресудног је значаја да будем део свих својих уметничких дела. Као резултат мог учешћа, моја визија постаје стварност и део мојих искустава“. У исто време, након две године бављења галеријом, закључила је да је „ амерички феминизам у основи бели покрет средње класе“, и покушала је да оспори границе ове перспективе кроз своју уметност. Свог будућег супруга Карла Андреја упознала је у галерији, када је служио на панелу под називом „Како су женске уметничке праксе утицале на друштвене ставове мушких уметника?“ Sneed, Gillian (October 12, 2010). "The Case of Ana Mendieta". Art in America. Retrieved February 12, 2015. Њена оставка 1982. године делом се приписује спору који је Андре покренуо због заједничког уметничког дела који је пар поднео. У чланку из 2001. године, Кет Грифен, директор АИР-а од 2006. до 2011, написала је,У писму о оставци нису наведени разлози за њен одлазак, али један број колега извођача сећа се повезаних догађаја. За недавну корист Мендијета и Карл Андре донирали су заједнички комад. Као што је правило, уметник је морао да испоручи све радове. Еделсон подсећа да се Андре увредио подстакнувши неслагање, што је делимично довело до Мендијетине оставке. Чак и без овог инцидента, према ријечима другог члана, Пата Лаша, Мендијетино удруживање са сада већ легендарним Андреом сигурно је имало одређену улогу у њеној одлуци.Америчка академија у Риму Мендијети је 1983. године доделила Награду у Риму. Док је боравила у Риму, Мендијета је почела да ствара уметничке „предмете“, укључујући цртеже и скулптуре. Наставила је да користи природне елементе у свом раду.
Серија Силуета (1973–1980) Серија Силуета (1973–1980) укључивала је Мендијетино стварање женских силуета у природи - у блату, песку и трави - од природних материјала у распону од лишћа и гранчица до крви, и прављење отисака тела или сликање њених обриса или силуета на зид.
У опису своје уметности 1981. године, Мендијета је рекла:Водила сам дијалог између пејзажа и женског тела (заснованог на мојој сопственој силуети). Верујем да је ово директан резултат тога што сам отргнута из домовине (Кубе) током моје адолесценције. Обузима ме осећање да сам избачена из материце (природе). Моја уметност је начин на који поново успостављам везе које ме спајају са универзумом. То је повратак материнском извору.Када је започела своју серију Силуета 1970-их, Мендијета је била један од многих уметника који су експериментисали са новим жанровима ленд арт-ом, боди-арта-ом и перформансом. Филмови и фотографије Силуете повезани су с ликовима који окружују њено тело. Мендијета је можда била прва која је комбиновала ове жанрове у скулптурама које је назвала "земља-тело".Jacob, Mary Jane. "Ana Mendieta: The "Silueta" Series, 1973–1980." Galerie Lelong, 1991. pp. 3. "Creating her own style of body art and earth art that she early on called earth-body sculptures" LCCN 91-077297. Голо тело је често користила за истраживање и повезивање са Земљом, као што се види у њеном делу Слике Јагула, из серије Силуета ради у Мексику 1973–1977. Мендијетина прва употреба крви у уметничким делима датира из 1972. године, када је извела Без наслова (Смрт пилетине), за коју је стајала гола испред белог зида држећи свеже обезглављено пиле уз ноге док је крв прскала по њеном голом телу. Запањена бруталним силовањем и убиством студентице Саре Ен Отенс са Универзитета у Ајови, Мендијета се намазала крвљу и везала за сто 1973. године, позивајући публику да глуми свједоке и свједоче у Без имена (Сцена силовања).Ana Mendieta, Untitled (Rape Scene) (1973) Tate Modern, London.Kay Larson (February 16, 2001), Vito Acconci and Ana Mendieta – 'A Relationship Study, 1969–1976', The New York Times. Професорка и историчарка уметности Каира Кабанас пише о Без наслова (сцена силовања) :Њено тело је било тема и објект дела. Користила га је за истицање друштвених услова у којима је женско тело колонизовано као предмет мушке жеље и опустошено под мушком агресијом. Мендијетино телесно присуство захтевало је препознавање женског субјекта. Раније невидљива, неименована жртва силовања стекла је идентитет. Публика је била приморана да размисли о својој одговорности; њена емпатија је изазвана и преведена у простор свести у коме се сексуално насиље могло решити.У серији дијапозитива, Људи који гледају крв Мофит (1973), она просипа крв и крпе на плочник и фотографише наизглед непрегледан поток људи који пролазили без заустављања, све до човека поред (излог продавнице носи име ХФ Мофит) излази да то очисти.
Мендијета је такође створила женску силуету користећи природу као своје платно и свој медијум. Користила је своје тело за стварање силуета у трави; стварала је силуете у песку и прљавштини; створила је силуете ватре и снимила их како горе. Без наслова (Очун) (1981), назван по богињи воде Сантерији, једном упереној према југу од обале у Ки Бискејне, Флорида. Саниго Покоп (1976), са насловом преузетим од популарног назива афро-кубанског верског братства, подна је инсталација црних свећа са којих восак капље крај обриса уметничиног тела. Кроз ова дела, која прелазе границе перформанса, филма и фотографије, Мендијета је истраживала свој однос са местом као и шири однос са мајком Земљом или ликом „Велике богиње“.
Мери Џејн Јакоб у свом изложбеном каталогу Ана Мендијета: Серија „Силуета“ (1973–1980) наводи да је на велики део Мендијетиног рада утицало њено интересовање за религију Сантериа, као и веза са Кубом. Јакоб приписује Мендијетину „ритуалну употребу крви“ и употребу барута, земље и камена Сантеријиним ритуалним традицијама.Jacob, Mary Jane. "Ana Mendieta: The "Silueta" Series, 1973–1980." Galerie Lelong, 1991. pp. 4, 10, 17. "[p. 4:] Santeria was a source of inspiration for Mendieta. More than any other cultural reference to which she turned, Santeria's precepts enabled her to create a conceptual framework for her art ... It was a means through which she could also express her relationship to Cuba, nature, and the spiritual realm ... [p. 14:] [In Santaria, blood] is a symbol of life ... Mendieta continued in 1973 the ritualistic use of blood ... [p. 17:] Some of Mendieta's materials can also be linked to Santeria. Gunpowder, which she had intuitively begun to use to burn her silhouette into the earth, trees, or rock, is employed in Santeria rituals to make mystic ground drawings and summon the spirits."
Јаков такође указује на значај мајчине фигуре, мислећи на мајанско божанство Икс Чел, мајку богова.Jacob, Mary Jane. "Ana Mendieta: The "Silueta" Series, 1973–1980." Galerie Lelong, 1991. pp. 14. "In recapturing spirits close to her own origins, Mendieta also turned to Ix Chel, a Mayan deity considered to be Our Mother, the mother of the gods and the patron saint of women and goddess of childbirth." Многи су Мендијетину поновљену употребу ове мајчине фигуре и њене сопствене женске силуете протумачили као феминистичку уметност . Међутим, с обзиром да Мендијетино дело истражује многе идеје, укључујући живот, смрт, идентитет и место одједном, не може се категорисати као део једне идеје или покрета. Клер Рајмонд тврди да серију Силуета, као фотографску архиву, треба читати због њене фотографисаности, а не само као документацију земљаних радова.
У Каменом срцу са крвљу (1975) Мендијета клечи поред отиска свог тела које је урезано у мекану блатњаву обалу реке.
Фото гравуре Камених скулптура (1981)