Чулна меморија представља меморијски домен у ком се информације регистроване чулима кратко задржавају, а затим се прослеђују у дубље нивое обраде или се губе. Средином шездесетих година, Урлик Најсер уводи термине иконичка меморија за визуелну меморију, и ехоичка меморија за аудитивну. Ова терминологија се користи и данас.Александар Костић (2006). Когнитивна психологија. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
Карактеристике чулне меморије Чулна меморија има неколико карактеристика које је издвајају од осталих типова меморије. Те карактеристике се односе на количину, трајање и осмишљеност задржаног материјала.
У чулној меморији се задржава такорећи целокупан материјал који су регистровала чула, али се тек део прослеђује у дубље нивое обраде. Задржавање материјала је краткотрајно. Материјал у чулној меморији је неосмишљен.
Иконичка меморија
Најистакнутији тип сензорне меморије је иконички, који снима визуелне информације. Најрелевантније прилоге о овом феномену направио је Џорџ Сперлинг 50-их и 60-их година, али касније аутори као што су Најсер, Сакит и Брејтмејер ажурирали су концепт иконичке меморије.
Кроз своје пионирске студије са тахистоскопом, Сперлинг је закључио да људи имају могућност да истовремено задрже 4 или 5 ставки након фиксирања у широком стимулативном сету. Други истраживачи су открили да иконичка меморија траје око 250 милисекунди. У овом случају визуелни траг се зове "икона" која се задржава у краткорочном памћењу. Тренутно се расправља о томе да ли се ова икона налази у централном или периферном нервном систему; у сваком случају, превладава представа да је иконичка меморија у основи лабораторијски артефакт без еколошке ваљаности.
Највероватније је овај феномен повезан са постојаношћу стимулација неурона у фоторецепторима налази се у мрежњачи, тј. у штапићима и чепићима.
Ехоичка меморија
Слично иконичној, ехоична меморија је дефинисана као прекатегоријски запис, кратког трајања и веома великог капацитета. Она се разликује од иконичког по томе што обрађује звучне информације уместо визуелне.
Ехоична меморија задржава слушни стимулус најмање 100 милисекунди, допуштајући људима да дискриминишу и препознају звукове свих врста, укључујући и оне који чине говор, који може остати до 2 секунде; стога је ехоична меморија фундаментална у разумевању језика. Подразумева се да овај тип меморије региструје слушну информацију у низу, фокусирајући се на њене временске особине. Делимично, време задржавања информације зависи од својстава стимулуса као што су сложеност, интензитет и тон..
Значајан феномен у вези са ехоичном меморијом је ефекат рециденције, који је специфичан за овај тип меморије. Он се састоји у чињеници да се људи боље сећају последњег подстицаја (или предмета) који су обрадили од других који су представљени непосредно пре тога.
Хаптичка меморија Овај концепт се користи да означи мнемичку радњу која ради са информацијама тактилног типа, и стога са сензације као што су бол, врућина, свраб, пецкање, притиска или вибрација. Хаптичка меморија има капацитет од 4 или 5 ставки, попут иконичке, иако се информација задржава дуже време, око 8 секунди у овом случају. Ова врста чулне меморије омогућава људима да прегледају објекте додиром и имају интеракцију са њима.
Верује се да постоје два подсистема који чине хаптичко памћење. С једне стране је то кожни систем, који детектује стимулацију коже, а са друге стране проприоцептивни или кинестетички, везан за мишиће, тетиве и зглобове. Погодно је разликовати проприоцепцију од интероцепције, која укључује унутрашње органе.
Хаптичко памћење је дефинисано недавно од иконичког и ехоичног, тако да су научни докази доступни на ову врсту сензорне меморије ограниченији од претходна два.
Референце
Категорија:Психологија Категорија:Когнитивна психологија Референце