мини|Представа Световида у Аркони Словенски паганизам, словенска митологија или словенска религија односе се на верска веровања, митове и ритуалне праксе Словена пре христијанизације, која се догодила у различитим фазама између 8. и 13. века.
Јужни Словени, који су се вероватно населили на Балкану током 6. и 7. века нове ере, граничећи се са Византијским царством на југу, релативно рано су дошли под сферу утицаја источног хришћанства, почевши од стварања писма за словенске језике (прво глагољица, а затим ћирилица) 855. године од стране браће Светих Ћирила и Методија и усвајања хришћанства у Бугарској 864. и 863. године у Великој Моравској. Источни Словени су уследили са званичним усвајањем 988. године од стране Владимира Великог из Кијевске Русије.
Процес христијанизације Западних Словена био је постепенији и компликованији у поређењу са Источним. Морављани су примили хришћанство већ 831. године, бохемске кнежевине су следиле 845. године, а Словаци су примили хришћанство негде између 828. и 863. године. Први историјски пољски владар, Мјешко I, прихватио је хришћанство много касније, 966. године, отприлике у исто време када и Лужички Срби, док су Полапски Словени тек од 12. века па надаље дошли под значајан утицај Католичке цркве. За Полапске Словене и Лужичке Србе, христијанизација је ишла руку под руку са потпуном или делимичном германизацијом.
Међутим, хришћанизација словенских народа била је спора и – у многим случајевима – површна појава, посебно на територији данашње Русије. Била је снажна у западним и централним деловима данашње Украјине, пошто су били ближи Кијеву, престоници Кијевске Русије. Чак и тамо, међутим, народни отпор предвођен волхвима, паганским свештеницима или шаманима, периодично се јављао вековима. Народни отпор хришћанству био је широко распрострањен и у раној Пољској, кулминирајући паганском реакцијом.
Западни Словени Балтика су жилаво одолевали хришћанству све док им није насилно наметнуто кроз Северне крсташке ратове. Међу Пољацима и Источним Словенима, побуне су избијале током целог 11. века. Хришћански хроничари су извештавали да су Словени поново прихватали своју првобитну религију ().
Многи елементи словенске аутохтоне религије званично су укључени у словенско хришћанство (што се манифестовало у архитектури руске цркве, иконопису итд.), а обожавање словенских богова је опстало у незваничној народној религији до модерног доба. Отпор Словена хришћанству довео је до „хировитог синкретизма“, који се на старословенском називао двоверје, „двострука вера“. Од почетка 20. века, словенска народна религија је прошла кроз организовано преобликовање и реинкорпорацију у покрет словенске изворне вере (Родноверје).
Историографија Словенска митологија постала је предмет научног истраживања од друге половине 18. вијека, појавом дијела Михаила Попова „Опис древне словенске паганске басне” (; 1768) и Михаила Чулкова „Алфабет руског сујевјерја…” (; 1786). Почетком 19. вијека појавиле су се студије Григорија Глинке „Древна религија Словена” (; 1804) и Андреја Кајсарова „Словенска и руска митологија” (; 1810).
У 19. вијеку проучавање словенске митологија добија нови замах појавом збирке „Словенски вјесник” (; 1866), која је објављена под уредништвом Алексеја Хованског, а у којој су своје чланке о овом питању објавили Дмитриј Шепинг, Александар Атанасјев, Александар Потебња, Николај Карејев, Федор Буслајев и други. У часопису „Филолошке биљешке” () 1884. објављен је чланак Луја Лежеа „Кратка скица словенске митологије” (), који садржи детаљан библиографски приказ савремених публикација на ову тему, а 1907. у збирци је објављен превод његове „Словенске митологије”.
У 20. вијеку јавиле су се студије Лубора Нидерлеа „Словенске старине”, Дмитрија Зеленина „Есеји о руској митологији”, Евгенија Аничкова „Словенство и древна Рус”, Владимира Попа „Морфологија бајке” и „Историјски коријени бајке”, „Истраживања у области словенских старина” Вјачеслава Иванова и Владимира Топорова и „Паганизам старих Словена” Бориса Рибакова.
Постоје различити правци у проучавању словенске митологије, укључујући митолошке, историјске и семиотичке школе.
Митолошка школа (Александар Потебња, Александар Атанасјев, Федор Буслајев и др.) објашњава садржај мита обожењем небеских тијела и појава које се међусобно боре (Сунце, Мјесец, звијезде) или атмосферских појава (олуја, гром и др.). По мишљењу Сегеја Токарева, представници ове школе ослањали су се углавном на нагађања, као и на податке индоевропских студија, што им је сузило видике.
У оквиру историјске школе (Всеволод Милер, Николај Тихонравов, Сергеј Азбелев и др.) иза сваке књижевне или народне приче виде се историјске или археолошке стварности. Познати представник ове школе био је академик Борис Рибаков, који је кроз своја дјела створио реконструкцију словенске старе вјере и митологије, спајајући поједине елементе словенског фолклора из неолитског доба. Главом пантеона и демијургом сматрао је бога Рода, биће које се помиње у древним руским књижевним изворима. Извјестан број других научника не слаже се са Рибаковим концептом, према којем он не одговара у потпуности изворима и углавном је хипотетичан. Рибакове идеје нису добиле подршку у савременој научној заједници.
Семиотичка школа културу посматра као систем који се састоји од „бинарних опозиција” и који садржи „универзални код”. Током шездесетих и седамдесетих година 20. вијека семиотички приступ је стекао славу проучавањем словенске митологије који су развили лингвисти Владимир Топоров и Вјачеслав Иванов, чији је један од главних праваца истраживања био реконструкција археотипова. Конкретно, створили су теорију основног мита, комбинујући стару митолошку школу, индоевропску и структурализам (са својим обједињеним и једноставним менталним схемама у средишту сложених митолошких система). „Основни мит” је реконструисан као заплет борбе змија, противљења, супротстављања два антагонизма — антропоморфног божанства Громовника и његовог противника хтонске Змије. Сви остали корелирају с том опозицијом — свјетлост—тама, горе—доле итд. У словенској митологији Перун и Велес се сматрају тим антагонистима. Неки истраживачи вјерују да ова теорија не одговара у потпуности изворима, нарочито јер се из извора не зна ништа о односу Перуна и Велеса. Поред тога, није јасно зашто би управо овај мит требало сматрати основним. Лингвиста и фолклориста Никита Толстој писао је о „тровјерју” (синтези старе словенске вјере, древне вјере и хришћанства) и присуству у старој словенској вјери примитивних идеја о једном Богу.
Референце мини|десно|Стране Збручког стуба.У недостатку словенских митолошких наратива, могуће је само реконструисати основне елементе словенске митологије на основу секундарних писаних, фолклорних и материјалних извора. Основни извор информација о ранословенској митлогији су средњовјековне хронике, анали које су спољни посматрачи писали на њемачком или латинском (митологија балтичких Словена) и словенски аутори (митологија пољских и чешких племена), учења против старе словенске вјере и љетописи (митологија источних Словена). Драгоцјени подаци садржани су у дјелима византијских писаца и у географским списима средњовјековних арапских и европских аутора. Описани скуп елемената словенске митологије могао би се реализовати у различитим врстама наративна — еповима, бајкама, бајалицама, појединачним изрекама везаним за предзнаке, клетвама итд. Стога каснији фолклорни и етнографски и лингвистички подаци садрже обиман материјал за реконструкцију (појединачни мотиви, митолошки ликови и предмети). Сви наведени подаци углавном се односе на ере које су пратиле прасловенску и садрже само изоловане фрагменте заједничке свесловенске митологије. Хронолошки се археолошки подаци о ритуалима, светилиштима (храмови балтичких Словена у Аркони, Перин код Новгорода итд.), појединачни прикази (Збручки стуб и др.). Посебан извор је упоредно историјско поређење с другим индоевропским митолошким системима, прије свега са митологијом балтичких племена, која је посебно архаична. Ово поређење нам омогућава да идентификујемо индоевропско поријекло словенске митологије и низ њених ликова са њиховим именима и атрибутима. Индоевропске паралеле омогућавају раздвајање архаичних елемената од каснијих иновација, утицаја иранске, германске и других митологија, а касније и хришћанства.
Прво се примјењују писани извори. Текстови византијски аутора од 6. до 10. вијека: Прокопије Цезарејски, Теофилакт Симоката, Константин VII Порфирогенит, Лав Ђакон и др. Западноевропски аутори од 9. до 13. вијека: Баварски географ, Титмар Мерсебуршки, Хелмолд из Босауа, Саксон Граматик и др. Арапски аутори од 9. до 13. вијека: Масуди, Ибн Фадлан, Ибн Руста и др. У скандинавским сагама из 13. вијека, у поетским и прозним едама, постоје подаци који се могу користити за реконструкцију старе словенске вјере. Староруски, западнословенски („Чешка хроника” Козме Пражског) и српски извори од 11. до 15. вијека: љетописи, учења и опомене против незнабожаца (Кирил Туровски, Кирик Новгородец и др.) и умеци у преведеној литератури, укључујући апокрифе. Посебно мјесто заузима „Слово о Игоровом походу”, који је одражавао значајан слој митове старе вјере које је споменуо насљедник и носилац културе старе вјере — непознати текстописац. Сви ови текстови не садрже никакве холистичке изјаве о митологији или одвојене митове. У сваком случају, треба имати на уму да ово није излагање самих митова, већ препричавање њиховог разумијевања од стране савременика-иновјераца.
Друго, писани извори од 15. до 17. вијека и фолклорни извори од 18. до 20. вијека, који су мање блиски старој словенској вјери, али садрже бројне податке из ранијих извора који до нас нису дошли, као и обреде, детаљне записе о легендама, бајкама, еповима, клетвама, бајличкама и бјаваљшцинама, пословицама и пророчанствима, према којима је могуће реконструисати древне митове. Од посебног значаја су подаци пољских, чешких и њемачких аутора и историчара који су записали локалне легенде западних Словена, који су сачували податке староруских извора. У Русији су од 16. до 17. вијека неке информације забиљежиле западне дипломате, војна лица и путници (Зигмунд фон Херберштајн, Адам Олеаријус и др.). Међу фолклорним радњама о старој словенској вјери обично се убрајају Свјатогор, Михајло Потик, Волга Свјатославич, Микула Сељанинович; бајке о Кошћеју, Змају Огњеном, Баби Јаги и др. Обреди као што су вођење козе, тјерање змија, клање илинског бика, смрт крава, спаљивање стоке, увијање браде (Велес, Никола и Илија), призивање кише, ђурђевски и купалски празници, омогућавају повратак многих митолошких мотива и успостављање везе митова с обредима, у којима се ови мотиви такође остварују. Потешкоће у тумачењу ових извора лежи у чињеници да се каснији слојеви, измишљотине аутора, приповједача, прикупљача фолклора, преклапају са древним идејама. Међу ауторитативним истраживачима фолклора убрајају се Иван Сахаров, Александар Атанасјев, Дмитриј Зеленин, Владимир Проп и др. Иако су ови извори врло контроверзни, није увијек јасно што је насљеђе народног хришћанства, а шта је „паганизам”. Александар Панченко, критикујући изградњу архаичних реконструција одвојених од стварности, пише:
Поузданији, али и теже читљиви археолошки извори: подаци са ископавања мјеста култа, пронађени идоли, обредни предмети, украси, пагански знакови, натписи који помињу паганске богове или пагане, остаци приношених жртава и обредних радњи. Проучавању пагански стари значајан допринос дали су Лубор Нидерле, Александар Љавдански, Виљо Мансика, Валентин Седов, Петар Третјаков, Борис Рибаков, Ион Винокур, Петар Толочко, Денис Козак, Јарослав Боровски, Борис Тимошцук, Ирина Русанова, Никита Толстој, Лев Клејн и др.
Важни су лингвистички подаци, упоредних религијских студија и проучавање митолошких заплета других народа. Поред свјетског ауторитета у овој области Џејмс Џорџ Фрејзер, могу се поменути и Сергеј Токарев, Владимир Топоров и Вјачеслав Иванов.
Формирање