Мохиканци су алгонквински народ, који је пре контакта са Енглезима насељавао горњи ток реке Хадсон, укључујући ушће њене притоке реке Мохок (где је настао данашњи њујоршки град Олбани) и западну Нову Енглеску око горњег тока реке Хусатоник. После 1680. године, због сукоба са моћним западним суседима Мохоцима током Дабрових ратова, потиснути су на југоисток преко данашње западне границе Масачусетса и планинског венца Таконик у град Стокбриџ и његову околину у округу Беркшир.
Ујединили су се са Ленапима (огранак Мунси) из Стокбриџа, и касније су се заједно одселили на запад, далеко од притиска европских досељеника. Населили су се у област која је касније постала висконсински округ Шоно. Већина источноамеричких Индијанаца је током 1830-их била приморана да се пресели на Индијанску територију, а касније и у друге резервате на западу Америке. Деценијама касније су са Мунсијима формирали федерално признату „заједницу Стокбриџ-Мунси”, која има резерват величине 89 km².
Након нестабилности изазване америчким ратом за независност, већина мохиканских потомака прво се одселила на запад да би се придружила ирокешком племену Онајда на њиховом резервату у централном Њујорку. Онајде су им дале на коришћење око 89 km². После више од две деценије, 1820-их и 1830-их, Онајде и Стокбриџи су се поново одселили под притиском да продају своје земље и преселе се на североисток Висконсина у оквиру савезног програма уклањања Индијанаца.EB-Mohicans "Mohican" (history), Encyclopædia Britannica, 2007 Група Мохиканаца се одселила на ирокешки резерват „Шест нација Гранд Ривера” у канадској покрајини Онтарио.
Крајем двадесетог века, Мохиканци су се придружили другим (у том тренутку) бившим федерално признатим њујоршким племенима, укључујући Онајде и друге Ирокезе, у покретању земљишних спорова против државе Њујорк, због неуставне куповине њихових земаља након Америчког рата за независност (само је савезна влада имала уставна овлашћења да има односе са индијанским народима). Одлазећи гувернер Дејвид Патерсон је 2010. године објавио размену земљишта са „заједницом Стокбриџ-Мунси”, која ће јој омогућити изградњу великог казина на 130 хектара у округу Саливан у Кетскилсу, као поравнање у замену за одустајање од њихове тужбе (везане за веће потраживање) у Округу Медисон. Договор је имао много противника.
Име Народ је назван Махиканиу према области коју је насељавао („народ вода које непрекидно теку”Stockbridge, Past and Present; Electa Jones или „народ велике плимне реке”). Реч Махикан односи се на велико море или велику водену површину, а река Хадсон их је подсетила на место одакле потичу. Па су реку Хадсон назвали Махиканитак („река где има људи из вода које непрекидно теку”).Electa F. Jones, : Стога су их, заједно са осталим староседеоцима који су живели дуж реке Хадсон (попут Мунсија западно од њих и Вапингера), Холанђани и Енглези називали „Речни Индијанци“. Мохиканци су говорили алгонквински језик, попут Мунсија и Вапингера, који су део народа Ленапе.
Холанђани су их називали именима Махиган, Махикандер, Махинганек, Мајкан и Мохикон, а Енглези Мохикан или Махикан. Французи, који су усвојили имена која су користили њихови индијански савезници у Канади, Мохиканце су знали под именом Лупс („Вукови”). Ирокешку конфедерацију називали су „Народом Змија“, како су их називали неки супарници, или „Пет Нација“ (представља њихових 5 првобитних племена).
Територија У време њиховог првог контакта са европским трговцима на обали реке 1590-их, Мохиканци су живели око реке Хадсон. После 1609. године, у време холандског насељавања Нове Низоземске, њихово присуство је забележено и око река Мохок и Хусик и Релиф Јансен Кил, где су се граничили са Вапингерима. Који су насељавали подручје око реке Хадсон јужно од Мохиканаца све до данашњег града Њујорка.
Већина мохиканских насеља налазила се око горњег тока реке Хадсон и дуж потока Киндерхук, Клаверак и Теканик, реке Релиф Јансен Кил, речице Кетскил Крик и слива реке Хусатоник. Мохиканска територија досезала је на североситоку до Вуд Крика, који се налази јужно од језера Шамплејн.
Култура Мохиканским селима управљали су наследни сахеми, којима су у управљању помагали савети старешина родова. Имали су матрилинеарни систем сродства, па је имовина и наследство (укључујући наследне положаје) преношено по мајчиној лози. Моравски мисионар Џон Хекевелдер и антрополог Луис Х. Морган сазнали су од мохиканских доушника да је њихово матрилинеарно друштво подељено у три фратрије (Ћурка, Корњача и Вук). Оне су биле подељене на кланове или подкланове, укључујући значајни медвеђи клан. Ово откриће поткрепљено је доказима у виду мохиканских потписа на споразумима и земљишним књигама.
Опште веће сахема редовно се састајало у Шодеку (источно од данашњег Олбанија) како би одлучивало о важним стварима које погађају целу конфедерацију. У својој „Историји Индијанаца реке Хадсон”, Едвард Менинг Ратенбер навео је мохиканске кланове Медведа, Ћурке, Корњаче и Вука. Сваки је имао одређену улогу у животу народа, клан Вука су на пример чинили ратници, који су на северу штитили Мохиканце од Мохока, најисточнијег од пет племена Ирокеза.
Слично селима њихових јужних ленапских суседа, мохиканска села су била раштркана насеља, при чему је сваким насељем вероватно доминирала једна лоза или клан. Села су се обично састојала од малог скупа малих и средњих дугих кућа, а налазила су се дуж плавних равница. У ратним временима градили су утврђења на одбрамбеним местима (попут гребена), која су користили као места за повлачење. Њихова поља кукуруза налазила су се у близини села; жене су такође гајиле тикве, пасуљ, сунцокрет и друге усеве из Источног пољопривредног комплекса. Хортикултура и сакупљање и прерада орашастих плодова, воћа (нпр. боровница, малина) и корења (нпр. кикирики), чинили су већи део њихове исхране. Док су лов на дивљач (нпр. ћурке, јелене, лосове, медведе) и риболов (нпр. јесетра, јегуља) обезбеђивали допунски извор хране.
Језик Изумрли мохикански језик припада источноалгонквинској грани алгонквинске породице језика. Један је од алгонквинских N-дијалеката, блиско сродан са N-дијалектима народа из источног Масачусетса као што Вампаноаг и Масачусет. Блиски су му били и L-дијалекти ленапског језика мунсијски и унамски.
Историја Мохиканска конфедерација Мохиканци су били подељени на 5 племена, а имали су укупно око 40 села. Мохикан (племе), живели су у близини данашњег Олбенија (Пемпотоватут-Махиканиу, „огњиште мохиканског народа”), западна граница била им је река Мохок, а на северозападу језера Шамплејн и Џорџ; Мечкентовун, живели су дуж западне обале реке Хадсон изнад реке Кетскил Крик; Вајатонок или Вавајатонок („народ вртлога” или „народ закривљеног канала”), живели су у данашњим њујоршким окрузима Дачес и Коламбија, на истоку су допирали до реке Хусатоник у данашњем конектикатском округу Личфилд. Главно насеље било им је Винтинок, друга њихова насеља била су: Шекомеко, Векваднек, Памперог, Бантам, Витауг и Скатикук; Вестенхак или Хусатоник („са друге стране планина”), име села у близини масачусетског града Грејт Барингтон. Живели су у долини реке Хусатоник у Конектикату и Масачусетсу, као и у близини Грејт Барингтона, кога су звали „Махајве” (низводно место); Викаџок („горњи ток реке”), живели су источно од реке Хадсон у близини града Хадсон (Њујорк) у њујоршком округу Коламбија;
Сукоб са Мохоцима мини|Тапија која се чува у Институту Историје и Уметности Олбанија. 31. маја 1664, Вилем Хофмајер купио је 3 острва на реци Хадсон у близини Троје од три староседеоца Мохиканца
Алгонквински народ Мохиканци и Ирокези (Мохоци) били су традиционални супарници и непријатељи. Ирокешко усмено предање, које је забележено у Језуитским односима, говори о рату између Мохока и савеза Сасквеханока (ирокешки народ) и Алгонквина (негде између 1580. и 1600). Могуће је да је овај рат био одговор на стварање Ирокешке конфедерације., American Heritage Pub. Co. 1961
У септембру 1609. Хенри Хадсон је наишао на мохиканска села непосредно испод данашњег Олбанија, са којима је трговао (европска добра у замену за крзно). Хадсон се вратио у Холандију са товаром вредног крзна које је одмах привукло холандске трговце у то подручје. Први холандски трговци крзном стигли су на реку Хадсон следеће године да тргују са Мохиканцима. Трговина крзном довела је до дестабилизације региона и ширења заразних болести на које староседеоци нису имали природни имунитет.
Холанђани су 1614. године одлучили да успоставе сталну трговачку постају на острву Касл Ајланд, на месту некадашње француске постаје која је већ дуго била напуштена; али прво су морали да договоре примирје којим би окончали сукоб између Мохиканаца и Мохока. Три године 1617. касније поново је избио сукоб између Мохиканаца и Мохока, а тврђаву Насау Холанђани су напустили због тога што ју је бујица тешко оштетила. Након што је поново договорено примирје 1618. године, Холанђани су на вишем терену обновили тврђаву Насау."Mahican Confederacy", The History Files Крајем те године, тврђаву Насау су уништиле поплаве, па је заувек напуштена. 1624. године капетан Корнелијус Јакобсен Меј пловио је реком Нију Недерлант и искрцао осамнаест валонских породица на равницу насупрот Касл Ајланда, где су започели градњу тврђаве Форт Оранџ.
Мохиканци су позвали Алгонквине (народ) и Монтање да својим крзнима тргују у Форт Оранџу, уместо да тргују са француским трговцима у Квебеку. Видевши да су Мохиканци проширили контролу над трговином крзном, Мохоци су их напали, с почетним успехом. 1625. или 1626. Мохиканци су уништили најисточнији ирокешки „замак”. Мохоци су се затим населили јужно од реке Мохок, ближе Форт Оранџу. У јулу 1626. многи досељеници су се због сукоба преселили у Нови Амстердам. Мохиканци су затим затражили помоћ од Холанђана, а заповедник Данијел Ван Крикебек је кренуо из тврђаве са шест војника. Ван Крикебек, три војника и двадесет и четири Мохиканца убијени су када су упали у мохочку заседу, километар и по од своје тврђаве. Мохоци су се затим повукли са неким деловима тела убијених, које су касније појели због демонстрације надмоћи.
Рат између Мохиканаца и Мохока је наставио да бесни широм подручја од Скенектадија до Киндерхука.Reynolds, Cuyler. Albany Chronicles: A History of the City Arranged Chronologically, J.B. Lyon Company, 1906 До 1629. године Мохоци су заузели територије на западној обали реке Хадсон које су раније држали Мохиканци. Због сукоба је већи део Мохиканаца мигрирао на исток преко реке Хадсон у западни Масачусетс и Конектикат. Мохоци су оближњим алгонквинским народима, који су живели северно и источно од њих, забранили трговину са Холанђанима, чиме су готово стекли монопол у трговини крзном.
Стокбриџ Многи Мохиканци су се населили у масачусетском граду Стокбриџу, где су постали познати као „Стокбриџ Индијанци”. Један од њихових поглавица, Етау Оу Коем, заједно је са тројицом поглавица Мохока отишао у државну посету краљици Ани и њеној влади у Енглеској 1710. године. У јавности су били познати као четири мохочка краља.
мини|десно|200px|Мохикански поглавица Етау Оу Коем, представљен као један од четири мохочка краља у државној посети краљици Ани 1710. Гравура Џона Сајмона 1750. Индијанци из Стокбриџа дозволили су протестантским мисионарима, укључујући Џонатана Едвардса, да живе међу њима. У 18. веку многи су прешли на хришћанство, али су задржали неке мохиканске обичаје. Након избијања Француског и индијанског рата (део Седмогодишњег рата) борили су се на енглеској страни. Током Америчког рата за независност стали су на страну (англо)америчких колониста.