мини|Ич Оглан. Ич Оглан ("дечак из палате," "унутрашњи дечаци") је био термин који се користио у Османском царству за младе дечаке слуге који су били одведени од хришћанских породица са Балкана и конвертовани у ислам преко девширме система. Они су радили као ендеруни, у унутрашњости палате. Служили су само султану, његовој породици и његовим слугама унутар палате.

Исти термин се користио и за неке чланове јањичара. Неки од њих су били обучавани за администрацију и команду. Често су били албанског порекла.

Историја У османској палати запошљавање унутрашњег дечака започело је за време Бајазита, а ова пракса је била везана за ред током владавине султана Мехмеда. Сходно томе, за палату су били резервисани најпаметнији, најјачи, најлепше васпитани и доброћуднији дечаци, који су у групама доведени у државни штаб. Они су били едуковани, учили су турски језик, исламско васпитање, јахање, уметност према њиховим могућностима. Најталентованија деца би била одведена у Топкапи палату, где би били 3 до 7 година, а друга деца су обично давана јањичарима.

Унутрашњи дечаци спавали су у одаји Светилишта. Одељења су се састојала од два низа просторија окружених решеткама. Изнад њих су се налазиле одаје у којима су боравили старији чланови комора. Постојали су прописи о одељењима и они су се пажљиво примењивали.

Од велике собе и мале собе до просторије Хас, наставило се образовање унутрашњих дечака у Једренима. Млади људи који су у првим одељењима учили турски, арапски и персијски језик, у каснијим просторијама читали би дела написана на овим језицима. Коморни официри посветили су велику пажњу услугама образовања и оспособљавања. Унутрашњи дечаци су обављали пет дневних намаза у скупштини иза имама одељења. Сваког четвртка увече, након ноћне молитве, у собама су се молиле вера и држава.

Доста дечака је постало познато по својој уметности. Неки од њих су Накас Хасан-паша, калиграф Хасан-паша, Кавукчу Мустафа -паша, Кеманкеш Кара Мустафа-паша и многи други.

Када је девширме систем пропао, унутрашњи дечаци су престали да постоје. Као званична година нестанка се води 1833. година.

Библиографија

Selânikî, Târih (İpşirli), I, 161, 211-213, 303; II, 440-441, 518, 612. Koçi Bey, Risâle (Aksüt), s. 79, 80 vd. Rycaut, s. 25 vd. Silâhdar, Târih, I, 648. Şem‘dânîzâde, Müri’t-tevârîh (Aktepe), II/A, s. 61, 73. D’Ohsson, Tableau général, VII, 47 vd. Hammer (Atâ Bey), X, 127 vd. Hızır İlyas, Vekāyi-i Letâif-i Enderûniyye, İstanbul 1276, tür.yer. Mustafa Nûri Paşa, Netâyicü’l-vukūât (nşr. Mehmed Gālib Bey), İstanbul 1327, I, 20. Lutfî, Târih, IV, 112. Ali Seydi Bey, Teşrifât ve Teşkilâtımız (haz. Niyazi A. Banoğlu), İstanbul, ts., s. 129-133, 205. Türkiye Maarif Tarihi, I, 11 vd. Uzunçarşılı, Saray Teşkilâtı, s. 300 vd. a.mlf., Merkez-Bahriye, s. 210, 305. İsmail H. Baykal, Enderun Mektebi Tarihi, İstanbul 1953, tür.yer. Ahmed Refik [Altınay], “Fatih Devrine Aid Vesikalar”, TOEM, VIII-XI/49 (1335), s. 5. Pakalın, II, 28-29. Cl. Huart, “İç-Oğlanı”, İA, V/2, s. 931.

Референце

Категорија:Османски двор