Баја

Баја (, ) је град у јужној Мађарској. Други је по величини у жупанији Бач-Кишкун, после Кечкемета који је седиште ове жупаније. Баја је седиште истоименог округа у оквиру дате жупаније.

Баја је позната и по вишевековној присутности српске мањине, некада бројније, а данас и даље присутне. У градском језгру постоји Српска православна црква, а у граду делује и српска мањинска самоуправа.

Порекло назива Назив града води порекло из турског језика, где значи „бик”. Баја се на латинском језику зове -{Francillo}-, а овоме је близак назив на немачком — -{Frankenstadt}-. Бајчани др Ивановић је 1861. године тумачио назив града. По њему, постоји више претпоставки: По једној — било је то по аварском кану „Бајану”, који је ту у близини имао „тврдину” (утврђење). Друга претпоставка, повезује мађарску реч „bájoló” (чобанин) са именом града. Трећа српска верзија, повезује богату српску породицу „Бајин”, која је ту имала велики посед и дворац — са називом места.„Српски летопис”, Будим 1861. године

Географија Баја се сместила у јужном делу Мађарске, на 20 км северно од границе са Србијом. Главни град, Будимпешта, се налази 185 км северно од Баје.

Рељеф: Баја се налази у средишњем делу Панонске низије. Подручје око града је равничарско. Надморска висина града креће се 87-105 м.

Клима: У Баји влада умерено континентална клима.

Воде: Баја је најнижи мађарски град на десној обали Дунава, пре његовог утока у Србију. Град се образовао на месту улива речице Шуговице у Дунав. Овај део Подунавља је прилично мочварни, па се западно и јужно од града пружају бројне мочваре и ритови. Мочварно подручје јужно од града, Карапанџа, је државни национални парк.

Историја мини|Марина на уливу Шуговице у Дунав мини|Трг Калмана Тота мини|Мост Иштвана Тора преко Дунава мини|Баја ноћу Баја је по једном извору из 1905. године насељена још у 12. веку. Насеље на овом месту први пут се спомиње 1308. године. Град је страдао 1807. године од катастрофалне поплаве. Други пут, Бају је уништио пожар маја 1840. године, када су страдале све цркве (две српске православне) и много кућа — 2101.„Школски лист”, Сомбор 1866. године Изгорело је 48 немоћних особа — стараца, жена и деце и 2485 кућа. Узрок пожару је било бацање пепела са жаром, од стране једне жене након печења хлеба.Јоаким Вујић: „Путешествија по Унгарији…”, Београд 1845. године Пожар је заправо настао у суседном месту Иштванмеђи,„Србски народни лист”, Будим 1840. године па се преко спахилука пренео у Бају.

Са доласком Хабзбурговаца на крају 17. века у граду су почели да се насељавају и Немци, Мађари и Јевреји. Насељавање није било јако, па су Буњевци, под називом Далматинци, задржали већину до краја 18. век. До 1720. године Баја је била искључиво насељена Србима и Буњевцима.„Српске недељне новине”, Будимпешта 2013.

У Баји се 1848. године помиње манастир францишки са шесторазредном гимназијом, која 1859. године има 303 ученика. Болници градској у Баји, добротвор Русић је 1891. године оставио за издржавање 5000 америчких долара.

Током 19. века Баја је постала важно саобраћајно чвориште на Дунаву, где су се укрштали сувоземни путеви са воденим. У ово време Баја се налазила у северном делу Бач-бодрошке жупаније, где је представљала индустријски најнапредније насеље. Године 1905. у Баји су функционисале ПТТ комуникације.

За време „српског империјума” у Баји који је трајао 33 месеца, од новембра 1918. до августа 1921. године, дужност градоначелника је обављао Васа Долинка. Тај српски родољуб у Баји, официр бивши активни капетан, потиче из Панчева и пре него што је деда Васа променио презиме, презивали су се Петровић. После Првог светског рата Баја је две године била у оквиру Српско-мађарске републике Барања-Баја. Тријанонским споразумом 1920. град је потпао под новоосновану Мађарску. Град се нашао на самом југу, недалеко од границе са тадашњом Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца. Истовремено град постаје средиште преосталог дела Бач-Бодрошке жупаније у Мађарској, као и његово привредно и културно средиште.

Током Другог светског рата уништено је дотад бројно јеврејско становништво, а после рата већина такође бројних Немаца је принудно исељена у матицу.

Данас Баја слови за средиште јужног дела Бач-Кишкун жупаније.

Становништво Према попису из 2011. године број становника Баје је око 37.500. У граду постоји и 15.613 домаћинстава (2001. г.).

Последњих сто година број становника у Баји је повећан за свега 50 % и то првенствено до 1970-их година. После тога број становника је мање-више стагнирало.

Према попису из 2001. године граду живи 37.690 становника, од чега: 93,5 % Мађари; 2,7 % Немци; 1,3 % Хрвати; (у ствари Буњевци и Шокци) 0,4 % Срби; 0,1 % Словаци; 0,5 % Роми; 1,5 % остали.

Срби у Баји

Током 16. и 17. века Баја је била обласно средиште у оквиру отоманског царства, због чега је била опасано бедемима. Ту је 1542. године седиште нахије. У ово време у граду се насељавају православни Срби и Буњевци. За време Турака Баја је било чисто српско место, које је такво остало само кратко по протеривању Османлија. У 17. веку Баја је турска варош са тврђавом, коју је описао турски путописац Евлија Челебија.Динко Давидов: „Споменици Будимске епархије”, Нови Сад 1990. године Челебија је назива „напредна паланка Баја”, коју је освојио 1547. године „убијени” Ибрахим паша, за владе Сулејман-хана. Град је на територији Сегединског санџака, а то је утврђење опасано двоструко, и налази се на обали Дунава. Велико је пристаниште, и то је велика прометна тачка за вилајете, Бачке и Лашке. На супротној страни од те вароши поред Дунава је пристаниште Бата. За град Бају каже да је четворострана паланка са двоструким бедемима. „Тврђава је квадратног облика јака и лепо уређена. У унутрашњем граду има две џамије. Једна је Синан-пашина џамија у којој је у старо време обављана служба по хришћанском обреду. Била је то велика црква…”„Гласник историјског друштва у Новом Саду”, Сремски Карловци 1931. године

У турској посади у Баји су били и мартолози, за које се зна да су Срби."Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1932. Пописано је 1557. године 38 Срба мартолога, а 1577. године има их 44 пешака. У Баји је по турском дефтеру из 1580-1590. године било 22 куће које су плаћале харач. Баја је била у то време много мања од околних садашњих села.

Почетком 18. века Баја је чисто српско место чији су становници „поносити граничари”, чували државу од турских упада. Граница је међутим 1695. године укинута, јер се њена линија померила јужно. То је условило масовно одсељавање не само из Баје, силом прилика на нови кордон. Многи Бајчани оставили су своје родитељско огњиште, и кренули са капетаном Шајновићем на нову тадашњу границу. Они који су остали, добили за због својих заслуга „Привилегије” од цара Леополда I 1696. године. Баја је постала варош, са унутрашњом аутономијом, при чему је општина радила на српском језику.

Године 1692. нарочито је много Срба било у деловима места званим „Провалија” и „Сурдулија”. Били су Срби Бајчани те године ослобођени извесно време војног и осталог давања држави. Било је иначе пуно српских војника, све док 1695. године није укинута ту граница.„Гласник историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад Нови Сад 1935. године Баја је 1696. године добила статус вароши, а као званични језик проглашен је српски.„Даница”, Нови Сад 1862. године О српској самоуправи у Баји сведочи писмо које је 1712. године писао варошки биров Добросав са ешкутима из Баје, будимском бирову Станоју. Радило се о поплави која је Бају и околину задесила.

Тих година је у бившем граничарском месту а новој трговачкој вароши Баји, било три српске цркве. То су Ђурђевска, Благовештенска и Николајевска богомоља. Православна црква Св. великомученика Георгија (Ђурђевска) је 1702. године уништена. На месту те цркве била је 1861. године кућа Стеве Ивановића. у башти тог домаћинства су ископавани разни делови предмета и кости људи. Око те цркве је било гробље, јер су тек касније уређиване порте. Ту је било гробова имућних мештана, за које се зна по матичном протоколу умрлих. Преко пута те бивше цркве, где су биле средином 19. века протина кућа и извесног грађанина Лазе Грујића, било је црквено земљиште са зградом димензија 8х6 хвати. То је био конак православних калуђерица, које су цркву послуживале. Према попису православних парохија у Бачкој из 1733. године Баја има 178 српских домова и две православне цркве. У цркви Св. Николаја служе поп Теодор Поповић протопрезвитер бајски и поп Јован Балајски. А при Благовештенском храму су поп Јован Поповић и поп Евтимије Николић."Сербски летописи", Пешта 1859-1860.

Помиње се 1702. године бајски „дистриктални” прота, под којим је било 11 парохија. У Баји је те године било три храма, а у њима су службовали: прота, четири свештеника, један ђакон и један поп без парохије — „прекобројни”.

На црквено-народном сабору у Карловцима 1726. године, узели су учешће изасланици: биров бајски Груја, и протопоп бајски Петар Поповић. По другом извору, били су то само свештеници: поп бајски Аврам Јовановић и протопоп бајски Петар Пантелејмоновић. На сабору 1744. године учествује Александар Гавриловић биров Баје. Половином 19. века Срби су задржали позиције у граду. Мада су Срби имали 1100 душа (у односу на 15.000 становника) били су од утицаја и држали су трећину места у Магистрату.

Из списка претплатника српске књиге из 1834. године може се видети поредак у тамошњим српским храмовима. Тако је парох у Благовештенском храму поп Петар Вучерић, а двојица грађана епитропи исте — Георгије Арсенијевић Зора — први и Теодор Поповић — други. У другој, тадашњој Николајевској цркви парох је поп Аркадије Николић.Константин Поповић: „Турци у Босни или смрт Милоша”, Будим 1834. године

И данас постоје три цркве у Баји (које се помињу 1692) али, једна — она звана „Благовештенска”, од 1980. године је продата месној самоуправи, и у њој је сад грко-католичка црква.Српски институт, интернет база података, Будимпешта Она је саграђена 1740. године а освештана 1754. године од стране владике бачког Висариона. Изгорела је у пожару 1. маја 1840. године. Две године касније 1842. је обновљена и посвећена празнику Благовести. Око ње су у порти биле поређане гробнице породица: Слабуловић, Прерадовић и Еремић. Године 1853. уз Благовештенску цркви подигли су Срби велику зграду за црквено-народне потребе. Градњу је платио са својих 10.000 ф. мештанин, старац Јован Дачић, и он ће ту за живота становати. Након његове смрти са њом ће црквена општина располагати. У великом спратном здању, поред црквено-општинске сале и архиве, постоји шест дућана и три велика квартира (стана) за издавање. Приходом од ренте, који је износио 1200—1400 ф. за дуго времена били су обезбеђени парох и храм.„Србски дневник”, Нови Сад 1853. године