Фудбалска репрезентација Хаитија представља Хаити у мушком међународном фудбалу, а под контролом је Фудбалског савеза Хаитија водећег тела за фудбал у земљи које је основано 1904. године. Чланица је ФИФА од 1934. године, као и један од оснивача КОНКАКАФ-а од 1961. године. На регионалном нивоу, репрезентација је чланица Карипске фудбалске уније (ЦФУ) у карипској зони.
Хаити се два пута квалификовао за Светско првенство (1974. и 2026. године) и једина је карипска нација којој је то пошло за руком.
Хаити је седамнаест пута учествовао на главном континенталном такмичењу КОНКАКАФ-а и једини је карипски тим који је освојио титулу, тријумфом на Конкакафовом шампионату 1973. године. Најбољи резултат од реорганизације такмичења у формат Конкакафовог златног купа било је пласман у полуфинале 2019. године. Репрезентација је два пута учествовала у Лиги А и два пута у Лиги Б КОНКАКАФ Лиге нација. Такође је забележила једно учешће на Копа Америци, и то на јубиларном стогодишњем издању 2016. године.
Историјат Ране године Након што је Фудбалски савез Хаитија примљен у чланство ФИФА 1933. године, Хаити је стекао право да се пријави за квалификације за Светско првенство 1934. у Италији. Популарни Les Grenadiers, под вођством селектора Едуара Бејкера, одиграли су три утакмице против Кубе, све на стадиону Парк Леконт у Порт о Пренсу, при чему су доживели два пораза (1:3, 0:6), док је један меч завршен нерешеним резултатом 1:1.
Хаити се на међународној сцени поново појавио тек скоро двадесет година касније, пошто Савез није пријавио национални тим за квалификационе циклусе за Светска првенства 1938. i 1950. године. У квалификацијама за Мундијал 1954. године у Швајцарској, селекција коју је предводио Француз Барон Пол, нашла се у квалификационој групи са Сједињеним Америчким Државама и Мексиком. Хаити је завршио на последњем месту, изгубивши све своје мечеве, укључујући и веома тежак пораз од Мексика резултатом 8:0. Након тога су се поново повлачили из квалификација за Светско првенство све до 1970. године. На регионалном плану, Хаити је остварио велики успех тријумфом на Шампионат Централне Америке и Кариба 1957. приликом свог првог учешћа, што је укључивало и убедљиву победу над Кубом од 6:1, а дебитовали су и на Панамеричким играма 1959. године. Тамо је селекција претрпела тешке поразе од Сједињених Америчких Држава (7:2) i Бразила (9:1), а одбили су да наставе меч против Аргентине након једне судијске одлуке. Након победе над Кубом резултатом 8:2, тим је такмичење завршио на четвртом месту. После сезоне 1960. године у којој нису имали међународних сусрета, Хаити, предвођен Антоаном Тасијем, бележи своје друго учешће на Шампионат Централне Америке и Кариба 1961. године. Заузели су друго место у групној фази иза домаћина Костарике, а тим је потпуно подбацио у финалној рунди забележивши три пораза у три меча, уз 12 примљених и ниједан постигнут гол, завршивши тако као четврти. Нарочито тежак био је пораз у последњем колу од домаће Костарике резултатом 8:0.
Хаити је 1961. године постао члан КОНКАКАФ-а, конфедерације настале спајањем НАФЦ-а и ЦЦЦФ-а. Након што су елиминисани у квалификацијама за премијерно издање континенталног шампионата (1963.), Хаићани су узели учешће на другом Конкакафовом шампионату 1965. године. Овај континентални турнир завршио се крајње неуспешно — заузимањем последњег места са свих пет пораза, након чега је селектор Антоан Таси поднео оставку. Међутим, он се вратио на исту функцију већ наредне године и освојио турнир Куп Дивалије. Током квалификација за Првенство 1967. године, Хаити је заузео прво место у својој групи без иједног пораза, завршивши испред Тринидада и Тобага. На том турниру, 16. јануара 1967. године, забележена је и прва званична такмичарска победа против Тринидађана резултатом 4:2. Ипак, у финалној фази Првенства, која је бројала шест тимова, Хаити је заузео пето место, успевши једино да савлада Никарагву са 2:1 како би избегао само зачеље.
У оквиру квалификација за Светско првенство 1970. године у Мексику, Хаити је био смештен у другу квалификациону групу, заједно са Гватемалом и Тринидадом и Тобагом. Предвођена Антоаном Тасијем, селекција Хаитија је свој први меч у овом циклусу одиграла 23. новембра 1968. године у Порт ов Спејну против домаћег Тринидада и Тобага. Хаити је успео да заузме прво место у групи захваљујући победама над Тринидадом и Тобагом (4:0) i Гватемалом (2:0), једним ремијем против Гватемале (1:1) и упркос поразу на домаћем терену од Тринидада и Тобага (2:4), чиме се квалификовао у другу рунду. Након што су елиминисали Сједињене Америчке Државе, пласирали су се у финалну рунду где их је чекао дуел са Ел Салвадором. Хаити је изгубио први меч код куће резултатом 1:2, а успео да узврати ударац и тријумфује у Сан Салвадору са 3:0, да би на крају ипак поклекао у мајсторици одиграној на неутралном терену у Кингстону на Јамајци, изгубивши са 1:0 након продужетака.
На Конкакафовом шампионату 1969. године, Хаити је дисквалификован са завршног турнира, иако је право на учешће изборио на терену елиминисавши Сједињене Америчке Државе (будући да је овај квалификациони систем био спојен са квалификацијама за Мундијал 1970). Разлог за дисквалификацију био је административне природе, пошто Савез није на време регистровао свој тим код КОНКАКАФ-а, услед чега им је онемогућено учешће на завршној смотри.
Златно доба десно|мини|Хаити и њихов капитен Вилнер Назер против Италије на Светском првенству 1974. године. Током 1970-их година, статус Хаитија у региону остао је веома јак, па се селекција сматрала трећом најснажнијом силом КОНКАКАФ-а, иза Мексика и, по многима, Костарике. Са Антоаном Тасијем као селектором током већег дела овог периода, Хаити је израстао у један од најјачих тимова у КОНКАКАФ зони, равноправно се надмећући са другим регионалним фудбалским силама попут Мексика и Костарике. Већ до 1965. године, играчи као што су Анри Франсијон, Филип Ворб, Ги Ренул Жан Франсоа и Ги Сент-Вил наступали су за национални тим, а у годинама које су уследиле постаће незаменљиви стубови ове екипе.
Тим је стигао до финалне рунде квалификација за Светско првенство 1970. године, где се суочио са Ел Салвадором. Након пораза у првом мечу на домаћем терену резултатом 1:2, репрезентација је успела да тријумфује у Сан Салвадору са убедљивих 3:0. Пошто су оба тима имала по једну победу, тадашња правила су налагала одигравање мајсторице на неутралном терену, коју је Ел Салвадор добио и тако обезбедио пласман на Светско првенство 1970..
У квалификацијама за Светско првенство 1974. године, Хаити је поново изборио пласман у финалну рунду квалификационог турнира, који је у потпуности одигран на њиховом домаћем терену. Овог пута су заузели прво место у групи и тако остварили своје историјско, прво учешће на завршном турниру Светског првенства 1974. године. У Западној Немачкој су упали у изузетно тешку групу коју су чинили још Италија, Аргентина и Пољска. Прво полувреме њиховог дебитантског меча против Италијана завршено је без голова, али је у наставку тим приредио праву сензацију за фудбалски свет када је звезда утакмице, нападач Емануел Санон, затресао мрежу убрзо након одмора и донео Хаитију вођство од 1:0. Иако је Италија на крају успела да преокрене резултат и слави са 3:1, Санонов погодак је прекинуо рекордан низ италијанског голмана Дина Зофа од 1143 минута без примљеног гола у међународним утакмицама. У преостала два меча, тим је претрпео убедљиве поразе од Пољске (0:7) и Аргентине (1:4), завршивши тако такмичење на зачељу своје групе.
Крај 1970-их — 2000. Хаити је успео да се пласира у завршне рунде квалификација за Светска првенства 1978. и 1982. године, али у оба наврата није успео да преброди последњу препреку. Наредне године донеле су приметан пад у резултатима и укупном фудбалском статусу ове земље. У новијој историји, сложена политичка ситуација у држави довела је до бројних пребега чланова националног тима у иностранство. Репрезентација се у одређеној мери консолидовала захваљујући бројној хаићанској дијаспори у Мајамију на Флориди, где је Хаити у неколико наврата чак играо своје мечеве у улози домаћина.
Земљотрес 2010. и последице У земљотресу у јануару 2010. године, најмање 30 људи повезаних са хаићанским фудбалом је изгубило живот, укључујући фудбалере, тренере, судије, као и административне и медицинске представнике. Страховало се да је још двадесет других фудбалских радника остало затрпано у рушевинама.
У новембру 2011. године, Хаити је елиминисан у квалификацијама за Светско првенство 2014. од Антигве и Барбуде, под вођством бразилског селектора Едсона Тавареса. Наредне године, Тавареса је заменио кубански стручњак Израел Блејк Кантеро, који је предводио репрезентацију на Купу Кариба 2012. године. Хаити је заузео треће место на овом регионалном такмичењу, чиме је обезбедио пласман на Златни куп 2013. Током следеће године, Хаити је везао серију лоших резултата и пораза од Чилеа, Боливије, Омана и Доминиканске Републике. У јуну 2013. године, Хаићани су се издигли из ових неуспеха пруживши сјајан отпор актуелном светском шампиону, Шпанији, у минималном поразу од 2:1, након чега су забележили импресиван реми 2:2 са великом фудбалском силом Италијом; голове су у ова два меча постигли Вилд-Доналд Герије, Олриш Сарел и Жан-Филип Пегеро. У квалификацијама за Светско првенство 2018. Хаити је савладао Гренаду како би се пласирао у четврту рунду, где је потпуно подбацио освојивши свега четири бода — један у ремију без голова са Панамом и три захваљујући победи над Јамајком у Кингстону. На завршном турниру Златног купа 2019. остварили су свој највећи успех у историји овог такмичења; групну фазу су завршили са максималне три победе (3:0), укључујући и гол у последњем минуту за тријумф над Костариком. Након тога су у четвртфиналу приредили велики преокрет против Канаде, надокнадивши заостатак од 2:0 за коначну победу резултатом 3:2. Ипак, њихов бајковити низ је заустављен у полуфиналу, када је Мексико постигао гол из једанаестерца у касној фази меча, услед чега је Хаити претрпео минималан пораз од 1:0.
2025: Повратак на Светско првенство Хаити је своју кампању за пласман на Светско првенство 2026. године започео у другој рунди КОНКАКАФ квалификација. Због актуелне безбедносне и политичке кризе у земљи, национални тим није могао да организује утакмице на домаћем терену, па је све своје квалификационе мечеве као домаћин играо на неутралним теренима. Хаити је прошао у трећу рунду квалификација као другопласирани тим у групи Ц, претрпевши само један пораз од каснијег победника групе, Курасаоа. У трећој рунди, Хаити је смештен у групу Ц са Костариком, Хондурасом и Никарагвом. На почетку ове рунде, тим је ремизирао и са Хондурасом и са Костариком, а потом је савладао Никарагву. Међутим, услед накнадног пораза од Хондураса резултатом 3:0, Хаитију су за директан пласман биле потребне победе у преостала два меча, уз услов да им се поклопе и остали резултати у групи. Победа над Костариком од 1:0, а затим и тријумф над Никарагвом резултатом 2:0 у последњем колу, уз поразе Хондураса од Никарагве и реми са Костариком, омогућили су Хаитију да заврши на првом месту групе Ц и избори директан пласман на шампионат. Ово је означило друго учешће ове земље на Светским првенствима у фудбалу и прво од 1974. године, чиме је прекинут пост дуг чак 52 године.
Резултати Светско првенство Учинак на Светским првенствимаГодинаРундаПозиција* 1930. Није била чланица ФИФА 1934. Није се квалификовала 1938. Није учествовала 1950. 1954. Није се квалификовала 1958. Није учествовала 1962. 1966. 1970. Није се квалификовала 1974. Групна фаза 15. 3 0 0 3 2 14 1978. Није се квалификовала 1982. 1986. 1990. Није учествовала 1994. Није се квалификовала 1998. 2002. 2006. 2010. 2014. 2018. 2022. 2026. Групна фаза 45.300328 2030. Биће одређено 2034.Укупно Групна фаза 2/23 3 0 0 3 4 22 *Нерешени исходи укључују утакмице нокаут фазе које су решене извођењем једанаестераца (пенала).
Конкакафов златни куп