Птеродактил (од грчког ) је изумрлих род од птеросаура, чији чланови су обично познати као птеродактиле. Сматра се да садржи само једну врсту, Pterodactylus antiquus, који је био први птеродактил који је именован и идентификован као летећи гмизавац.

Фосилни остаци птеродактила првенствено су пронађени у Баварској, који датира из горње јуре, пре око 150,8 до 148,5 милиона година. Остаци птеродактила су условно идентификовани у Европи, као и у Африци.

Птеродактил је био општи месојед који се хранио разним бескичмењацима и кичмењацима. Као и сви птеросауруси, и птеродактил је имао крила формирана од коже и мишићне мембране која се протеже од издуженог четвртог прста до задњих удова. Изнутра су га подржавала колагена влакна, а споља кератин. Птеродактил је био мали птеросаурус у поређењу са другим родовима, попут птеранодона и Quetzalcoatlus, а такође је живео и раније, током горње јуре, док су и птеранодон и Quetzalcoatlus живели током горње креде. Птеродактил је живео упоредо са другим малим птеросаурусима, као што је Rhamphorhynchus, као и са другим родовима попут Scaphognathus, Anurognathus и Ctenochasma. Птеродактил је класификован као члан Euctenochasmatia, унутар класе птеродактилоиди.

Историја лево|мини| Објавио је италијански научник Козимо Алесандро Колини, 1784. Типични примерак животиње сада познат као Pterodactylus antiquus био је први фосил птеросауруса који је икада идентификован. Први примерак птеродактила је описао италијански научник Козимо Алесандро Колини 1784. на основу фосилног скелета који је ископан из кречњака у Баварској. Колини је био кустос кабинета куриозитета (претеча савременог концепта музеја природне историје), у палати Карла Теодора у Манхајму. Узорак је колекцији поклонио гроф око 1780, након што је пронађен у каменолому у Ајхштету. Датум открића и уласка узорка у збирку није познат, међутим, верује се да је 1784. године. Ово га чини потенцијално најранијим документованим налазом птеросаура Pester Exemplar врсте Aurorazhdarcho micronyx описан 1779. године. лево|мини| Године 1830. птеродактил. У свом првом опису Колини није закључио да се ради о летећој животињи, одбацујући афинитете са птицама и шишмишима. Претпоставио је да се ради о морском створењу зато што је сматрао да је у дубинама океана било удомљених непознатих врста животиња. Идеја да су птеросауруси водене животиње задржала се међу мањином научника чак 1830. године, када је немачки зоолог Јохан Георг Ваглер објавио текст о водоземцима који је укључивао илустрацију птеродактила који је користио крила као пераје. Ваглер је отишао толико далеко да је птеродактил, заједно са другим воденим кичмењацима (ихтиосаури и сисари са клоаком), сврстао у класу између птица и сисара. мини| Прва од било ког птеросауруса 1800. Јохан Херман је први изјавио да је птеросаурус користио свој дугачки четврти прст за подршку крилне мембране. У марту 1800. Херман је упозорио Жоржа Кивје на постојање Колинијевог фосила, верујући да су га окупирале Наполеонове окупаторске војске и послале у француске збирке у Паризу као ратни плен. У то време посебни француски политички комесари систематски су одузимали уметничко благо и предмете од научног интереса. Херман је послао писмо које садржи његово тумачење узорка (иако га није лично прегледао), за које је веровао да је сисар, укључујући и прву познату обнову живота птеросауруса. Обновио је животињу са мембранама крила које се протежу од дугог четвртог прста до глежња и покривачем од крзна (нити узорци крила нити крзно нису сачувани у узорку). Херман је такође додао мембрану између врата и зглоба, као што је стање код слепих мишева . Кивје се сложио са овим тумачењем, а на Херманов предлог, први је објавио те идеје у децембру 1800. године у врло кратком опису. Међутим, супротно Херману, Кивје је био убеђен да је животиња гмизавац. Узорак Французи нису запленили, уместо тога, 1802. године, након смрти Карла Теодора, донета је у Минхен, где је барон добио опште изузеће од конфискације за баварске збирке. Кивје је замолио вон Мола да проучи фосил, али му је речено да се не може пронаћи. Године 1809. Кивје је објавио нешто дужи опис, у којем је назвао животињу Petro-Dactyle међутим, то је била штампарска грешка, коју је касније исправио у Ptéro-Dactyle. Такође је оповргао хипотезу Јохана Фридриха Блуменбаха како би то била птица на обали. Кивје је приметио да није могуће сумњати да је дугачак прст служио за подршку мембрани која је продужавањем предњег екстремитета формирала крило.Cuvier, G. (1809), p. 436 : "II n'est guère possible de douter que ce long doigt n'ait servi à supporter une membrane qui formoit [sic] à l'animal, d'après la longueur de l'extrémité antérieure, une aile bien plus puissante que celle du dragon, et au moins égale en force à celle de la chauve-souris." мини| Погрешна обнова врсте Pterodactylus brevirostris из 1817. године. Супротно вон Моловом извештају, фосил није недостајао већ га је проучавао Самјуел Томас вон Сомеринг, који је држао јавно предавање 27. децембра 1810. године. У јануару 1811. године вон Сомеринг је написао писмо Кивју са жаљењем због чињенице да је тек недавно обавештен о захтеву за информацијама. Његово предавање објављено је 1812. године, а у њему је вон Сомеринг назвао врсту Ornithocephalus antiquus. Животиња је описана као шишмиш и облик између сисара и птица у афинитету или архетипу. Кивју се није сложио, а исте године у својим фосилима Ossemens дао је опширан опис у којем је поновио да је животиња гмизавац. Тек 1817. године изашао је други примерак поново из Солнхофена. Овај примерак је исте године вон Сомеринг описао као Ornithocephalus brevirostris који је обезбедио рестаурацију скелета, прву објављену за било ког птеросауруса. Ова рестаурација је нетачна. Сомеринг није променио мишљење да су ови облици слепи мишеви и да ће овај модел за тумачење птеросауруса остати утицајан дуго након што је око 1860. постигнут консензус да су у питању гмизавци. Стандардне претпоставке су биле да су птеросауруси четвороножни, неспретни на тлу, крзнени, топлокрвни и да им је крилна мембрана досегла до глежња. Неки од ових елемената су потврђени, неки су оповргнути савременим истраживањима, док други остају спорни.

Године 1815. Константин Самуел Рафинеску је латинизирао генеричко име Ptéro-Dactyle у Pterodactylus. Не знајући за његово објављивање, Кивју је 1819. латинизирао назив Ptéro-Dactyle поново у Pterodactylus. Године 1888. енглески природњак Ричард Лидекер одредио је Pterodactylus antiquus као типску врсту Pterodactylus, а Ornithocephalus antiquus је сматрао синонимом. Такође је означио узорак BSP AS.I.739 као холотип рода.

Опис лево|мини| Величина узорака холотипа суб-одраслих (плави) и одраслих (зелених) у летећим и стојећим положајима, у поређењу са људским. Птеродактил је познат из преко 30 фосилних примерака, и иако већина припада младима, многи скелети су потпуно очувани. Pterodactylus antiquus је био релативно мали птеросаурус, са процењеним распоном крила одраслих од око 104 метара, на основу јединог познатог примерка одраслог, који је представљен изолованом лобањом. Некада се сматрало да су друге врсте биле мање. Међутим, показало се да ови мањи примерци представљају младе птеродактиле, као и његове савремене рођаке, укључујући Ctenochasma, Germanodactylus, Aurorazhdarcho, гнатосаур и хипотетички Aerodactylus.

Лобање одраслих птеродактила биле су дугачке и танке, са око 90 уских и конусних зуба који су се протезали уназад од врхова обе вилице и постајали све мањи, што је било другачије од оних виђених код већине рођака, где зуби нису били присутни на врху горње вилице и били су релативно уједначене величине. Зуби птеродактила су се, такође, продужили даље у вилицу за разлику од њихових блиских рођака, а неки су били присутни испод предње стране nasoantorbital fenestra, која је највећи отвор у лобањи. мини| Највећи познати примерак птеродактила. Облик гребена меког ткива заснован је на узорку BSP 1929 I 18. Птеродактил је, попут сродних птеросауруса, имао грб на лобањи састављен углавном од меких ткива. Код одраслих птеродактила овај гребен се протезао између задње ивице и задњег дела лобање. У најмање једном примерку, гребен је имао кратку коштану основу, такође виђену код сродних птеросауруса попут Germanodactylus. Чврсти гребени пронађени су само на великим, потпуно одраслим примерцима птеродактила, што указује на то да је ово била структура приказа која је постала већа и боље развијена како су појединци сазревали. Године 2013. истраживач птеросауруса Кристофер Бенет је приметио да су други аутори тврдили да се гребен меког ткива птеродактила протегао уназад иза лобање, међутим, он сам није нашао никакве доказе. Два примерка P. antiquus (примерак холотипа BSP AS I 739 и непотпуна лобања BMMS 7, највећа позната лобања P. antiquus) имају ниски коштани гребен на лобањи, у BMMS 7 је 47,5 mm дугачак (24% процењене укупне дужине његове лобање) и има максималну висину од 0,9 mm изнад орбите. Неколико примерака који су се раније односили на P. antiquus сачували су доказе о продужењима меких ткива ових гребена, укључујући флексибилну структуру налик језичцима која се протеже од задњег дела лобање. Већина ових примерака је рекласификована у сродну врсту Aerodactylus scolopaciceps, која, међутим, не може бити ништа више од млађег синонима. Чак и да је Aerodactylus ваљан, сматра се да најмање један примерак са овим карактеристикама припада птеродактилу, BSP 1929 I 18, који поседује мали трокутасти гребен меког ткива са врхом гребена постављеног изнад очију.

Палеобиологија

Историја живота лево|мини| Узорак холотипа врсте P. spectabilis, који се сада сматра млађим примерком P. antiquus. Као и други птеросауруси (највише Rhamphorhynchus), узорци птеродактила се могу значајно разликовати у зависности од старости или степена зрелости. И пропорције костију удова, величина и облик лобање, као и величина и број зуба су се мењали како су животиње расле. Историјски гледано, различите фазе раста (укључујући фазе раста сродних птеросауруса) су погрешно означене за нове врсте птеродактила. Неколико детаљних студија које користе различите методе за мерење криве раста међу познатим примерцима су сугерисале да постоји само једна ваљана врста птеродактила, P. antiquus.

Најмлађи незрели примерци Pterodactylus antiquus (наизменично се тумаче као млади примерци различите врсте P. kochi) имају мали број зуба, код неких чак 15, а зуби имају релативно широку базу. Зуби других примерака P. antiquus су и ужи и бројнији (у више примерака присутно је до 90 зуба).

Узорци птеродактила се могу поделити у две различите годишње класе. Прве године су лобање величине 15 до 45 mm, а друге од око 55 до 95 mm, али су ипак незрели. Ове прве две групе величина некада су биле класификоване као младунци и одрасли врсте P. kochi, све док даље истраживање није показало да су чак и претпостављене одрасле особе биле незреле и вероватно припадале посебном роду. Трећу годину представљају примерци традиционалног P. antiquus, као и неколико изолованих, великих примерака некада додељених P. kochi који се по величини преклапају са P. antiquus. Међутим, сви примерци ове треће године такође показују знаке незрелости. Потпуно зрели примерци птеродактила остају непознати или су грешком класификовани као други род.

Сезоне раста и размножавања мини| Фосилна карлица великог примерка, сада упућена на врсту P. grandipelvis. Различите годишње класе узорака Pterodactylus antiquus показују да се ова врста, попут савременог Rhamphorhynchus muensteri, узгајала сезонски и да је током свог живота стално расла. Нова генерација прве класе P. antiquus развијала се сезонски и достигла величину друге до излегања следеће генерације, стварајући изразите „грудве” сличних и старих особа у фосилном запису. Најмању класу по величини су чинили они који су тек почели да лете и имали су мање од годину дана. Друга класа представља од једне до две године, а ретку трећу класу чине старији од две године. Овај образац раста сличан је модерним крокодилима.

Обрасци дневних активности