Бели ибис () је врста птице из породице ибис, Threskiornithidae. Настањује се у Вирџинији преко обале мексичког залива Сједињених Америчких Држава. Представља птицу средње величине са свеукупним белим перјем, јарко црвено–наранџастом надоле закривљеном кљуном, дугим ногама и црним врховима крила који су обично видљиви само у лету. Мужјаци су већи од женки. Распон гнежђења се протеже уз заливску и источну обалу Сједињених Држава, обале Мексика и Централне Америке. Изван периода размножавања, подручје се протеже даље у унутрашњост Северне Америке и укључује Карибе. Такође се налази дуж северозападне јужноамеричке обале у Колумбији и Венецуели. Становништво у централној Венецуели се преклапа и укршта са црвеним ибисом. Неке власти су их класификовале као једну врсту.
Њихова исхрана се састоји првенствено од малог воденог плена, попут инсеката и малих риба. Ракови су његова омиљена храна у већини региона, али своју исхрану може прилагодити према станишту и заступљености плена. У потрази за храном сондира кљуном на дну воде ради тражења и хватања плена који не види.
Током сезоне парења, окупља се у огромним колонијама у близини воде. Парови су претежно моногамни и оба родитеља брину о младима, иако су мужјаци склони промискуитету у пару са другим женкама како би повећали свој репродуктивни успех.
Загађење људи које је довело до повећања концентрације метил живе која се из необрађеног отпада ослобађа у животну средину је утицало на понашање америчког белог ибиса мењањем нивоа хормона, утичући на њихово парење и гнежђење, што доводи до нижих стопа репродукције.
Таксономија Бели ибис је био једна од многих врста птица које је Карл фон Лине првобитно описао у 10. издању Systema Naturae 1758. године, где је добио биномску номенклатуру Scolopax albus. Име врсте је латински придев што значи бео. Алтернативни уобичајени називи који су коришћени укључују шпански curlew и white curlew. Енглески природословац Марк Кејтсби је погрешно незреле птице прогласио за посебну врсту, коју је назвао brown curlew. Имена у Луизијани укључују bec croche и petit flaman.
Јохан Георг Ваглер је дао врсти данашње биномско име 1832. године када је основао нови род Eudocimus, чија је једина друга врста црвени ибис (E. ruber). Дуго је вођена расправа да ли се ибиси требају сматрати подврстом или блиском врстом, када је америчко орнитолошко друштво закључило да они представљају комплексну врсту. Недостатак посматраних хибрида био је велики фактор да се врсте одвоје.
Међутим, у теренској студији објављеној 1987. године, истраживачи Кристина Рамо и Бенџамин Бусто су пронашли доказе о укрштању црвених и белих ибиса дуж обале Љаноса и Венецуеле. Посматрали су јединке две врсте које се упарују, као и хибридне ибисе са бледо наранџастим или белим са повременим наранџастим перјем. Њихов предлог је био да се ове птице класификују као једна врста. Хибридни ибиси су такође забележени у Флориди, где је црвени ибис уведен у алохтону врсту америчког белог ибиса. Птице средњег до црвеног перја опстају генерацијама.
Орнитолози Џејмс Хенкок и Џејмс Кушлан такође сматрају да су ова два ибиса једна врста, са разликама у перју, величини, боји коже и степену тамњења кљуна током сезоне парења које формирају дијагностичке карактере. Предложили су да се ибиси поново прате на северозападу Јужне Америке након периода раздвајања, са хипотезом да су разлике у боји последица присуства ензима који омогућава унос пигмента у исхрану. Испитивали су да ли је бели ибис у Јужној Америци у ствари део таксона ruber, а не albus, схвативши да је потребно више истрага како би се то утврдило.
Опис Одрасли бели ибис је карактеристичан по белом перју и ружичастој кожи лица. Имају црне врхове крила који су обично видљиви само у лету. Док није сезона парења има дугачак низводни кљун и дуге ноге које су светло црвено–наранџасте. Током првих десет дана сезоне парења, кожа им потамни до тамно ружичасте боје на кљуну и готово љубичасто црвене боје на ногама која бледи до бледо ружичасте боје, а врх перја постаје црнкаст. Тешко је одредити пол одраслог америчког белог ибиса на основу спољашњег изгледа, пошто су сличног перја. Међутим, постоји полни диморфизам у величини и пропорцији јер су мужјаци знатно већи и тежи од женки. Студија о белим ибисима на југу Флориде је дала опсег тежине од 8729—1261 g за мужјаке и 5927—8613 g за женке, просечне тежине 10.364 g за мужјаке и 7645 g за женке. Дужина одраслих женки и мужјака се креће од 53—70 cm са распоном крила 90—105 cm. Међу стандардним мерењима, бели ибис има дужине крила 205—31 cm, реп 93—122 cm, тарсус 675—133 cm и кљун 11—169 cm.
Тек излегли бели ибис је прекривен љубичастим перјем, које се мења до тамносмеђе или црне боје на глави и крилима. Груди су често голе и на глави може имати бели ћубу. Дужице су смеђе, кожа је у почетку ружичаста, осим врха кљуна који је тамносив, али постаје сив у року од неколико дана од излегања. Кљун је кратак и раван по рођењу и садржи јајни зуб који отпада између петог и деветог дана и развија три црна прстенова отприлике од шестог дана, пре него што постане сив до око шест недеља старости. Сиво до пешчано сиво смеђе перје се појављује између друге и шесте недеље, а лице и кљун постају ружичасти неколико недеља касније, док ноге остају сиве. Када млади добију перје оно је углавном браон боје и само задњица, испод крила и доњи део су бели, ноге постају светло наранџасте. Како сазрева, бело перје почиње да се појављује на леђима и постепено се митари како би се постигло одрасло бело перје што је углавном завршено до краја друге године, иако се неко смеђе перје задржава на глави и врату до краја треће године. Младима је потребно око две године да достигну величину и тежину одраслих.
Као и друге врсте, бели ибис лети са раширеним ногама и издуженим вратом. Теренска студија из 1986. године у Северној Каролини је показала да је преко 80% одраслих ибиса овако летело, док су млади брзо прихватили ту праксу током лета. Добивено побољшање аеродинамике смањује потрошњу енергије. Лете у валовитом узорку док наизменично замахују, уочава се и кружно кретање. Висине 500—1000 метара се могу достићи док нечујно иду ка 20 километара или више. Чешће птице лете између 60—100 метара изнад земље, замахујући брзином од око 3,3 удара крила у секунди.
Главна вокализација америчког белог ибиса је urnk, urnk или hunk, hunk. Позив се користи у лету, удварању или када је узнемирен. Док траже храну производе huu-huu-huu и при удварању. Млади у гнезду производе zziu.
Сличне врсте Незреле америчке беле и црвене ибисе је веома тешко разликовати, иако црвени имају тамније ноге и голу кожу око лица. Незрели бели ибис се меша са незрелим ражањима, али овај је потпуно тамносмеђи и недостаје му бели трбух и задњица. Одрасли се разликују од америчког шумског рода који је много већи и на крилима има више црне боје.
Распрострањеност и станиште Бели ибис је понекад виђен у малим јатима, у државама далеко од уобичајених.
У Северној Америци се узгој одвија дуж источне обале Сједињених Држава, од Каролина до југа до Флориде и одатле према западу дуж обале мексичког залива. Лагуна у Колима, на западној обали Мексика, је изоловано и регионално важно мочварно подручје где је забележена гнездећа колонија. Бели ибиси нису верни местима на којима се узгајају, а велике узгојне колоније састављене од десет хиљада птица или више се могу негде настанити у једној или две сезоне парења. Узгајивачке популације у читавом опсегу су значајно варирале кретањем међу државама.
До 1940-их година, врста се узгајала само у великом броју на Флориди, углавном унутар Еверглејдса. Услови суше у Сједињеним Америчким Државама су довели до тога да се тридесетих година прошлог века тамо размножавало више од 400.000 белих ибиса. Педесетих и шездесетих година прошлог века велике колоније су се појавиле у Алабами, Луизијани, Северној и Јужној Каролини и обали мексичког залива на Флориди и у Тексасу седамдесетих година. Између 1970-их и раних 1990-их, гнездеће колоније су опале и нестале у Јужној Каролини и Флориди, а знатно су се повећале у Северној Каролини и Луизијани. Колоније трају између једне и седамнаест година, а њихов век је везан за величину и квалитет оближњих мочвара. Најдуговечнији су повезани са мочварама преко 800 km² по величини. Деградација мочвара или узгајалишта су разлог напуштања. Популација белих ибиса у колонији, у округ Џорџтауну, је опала са 10.000 на нулу између 1989. и 1990. године јер је ураган Хуго потопио оближња слатководна подручја.
Бели ибис се налази на различитим стаништима, мада преферирају плитко приморско мочварно тло, мочваре и мангрова. Обично се налази у блатњавим базенима и влажним травњацима. Становништво удаљено од обале, посебно у јужној Флориди, често борави у другим облицима мочвара, попут бара и поплављених поља. Лети се селе на приобална и естуарна станишта јер унутрашњи водени путеви постају поплављени летњим кишама, а водостај је превише дубок да би се ефикасно хранили.
Фосилни запис Остаци слични америчком белом ибису су пронађени у средњим пјачентинским наслагама у централној Флориди и занклијским наслагама у Северној Каролини. Две врсте, једна жива и једна изумрла, пронађене су у северном приобалном Перуу. Eudocimus peruvianus је описан из Tarsometatarsus који се мало разликовао од E. albus, чији су остаци такође пронађени. Бели ибис се и даље налази у Перуу.
Понашање Теренска студија о сезони гнежђења на Флориди је открила да је одрасли бели ибис трошио 10,25 сати по дану у потрази за храном, 0,75 сати за летење, 13 сати одмарајући и пазећи на своја гнезда. Већи део ноћи троши на чишћење, грицкање и обраду перја. Бели ибис се генерално само претвара, не ангажује се за друштвено дотеривање, осим ако то није део удварања. Купање се често одвија пре чишћења, у води дубокој 5—20 cm. Стотине птица се могу окупати заједно у време удварања.
Бели ибис је територијални и брани места за гнежђење и излагање од уљеза. Понашање за претњу укључује кретање са кљуном у хоризонталном положају и усправно држање кљуна насупрот другој птици. Често нападају и гризу држећи се за главу или крила противника.
Узгој и животни век Бели ибис се упарује на пролеће и гнезди се у великим колонијама, често са другим врстама водених птица. Гнежђење почиње чим се обезбеди одговарајуће место за храњење. Женка бира место, обично на гранама дрвета или грмље које је често изнад воде, и гради гнездо, а мужјаци помажу доносећи материјал за гнездо. Обично снесу једно до пет јаја, најчешће два или три. Јаја су бледо плаво–зелене боје са смеђим мрљама, дужине 58 cm × 39 cm, у просеку 508 g. Jaja су обично мања у обалним колонијама у поређењу са унутрашњим колонијама, иако не постоје статистички значајне разлике у стопи раста обе колоније. Током периода парења и инкубације, мужјак пролази кроз период гладовања како би остао близу гнезда и агресивно бранио своје гнездо и партнера од предатора и других ибиса радије него да тражи храну. У сезони парења 2006. је примећено да одрасла женка која се није размножавала пази на више гнезда која су припадала другим белим ибисима.
Иако је бели ибис претежно моногаман и оба пола пружају родитељску негу својим младунцима, мужјак често одлети како би се упуштао у копулацију са другим паровима након парења са својом примарном женком. Ове копулације се обично раде након копулација унутар парова и чине око 45% свих укупних парења, иако је само око 15% свих копулација успешно. Не ограничавајући број женки са којима копулира, мужјак може значајно повећати свој репродуктивни успех. Иако су женке пријемчиве за копулације ван парова, чување мушких партнера знатно смањује стопу успешног укључивања женки у покушај копулације од стране других мушкараца.