Морски папагај () је врста морских птица у породици њорке. Једини је пафин пореклом са Атлантског океана. Две сродне врсте, Fratercula cirrhata и Fratercula corniculata, се налазе на североисточном Тихом океану. Гнезди се у Квебеку, на Исланду, у Норвешкој, на Гренланду, Њуфаундланду и Лабрадору, у Новој Шкотској и на Фарским Острвима, те на југу до Мејна на западу и Француске на истоку.
Морски папагај се најчешће налази на Исланду. Иако има велику популацију и широк распон, врста се брзо смањила, барем у неким деловима свог подручја, што је резултирало да их Међународна унија за заштиту природе прогласи као рањиви таксон. На копну има типичан усправан став као њорке. У мору плива по површини и храни се углавном ситном рибом коју хвата ронећи под водом, користећи крила за погон.
Морски папагај има црна леђа, бледо сиве мрље на образу и беле доње делове. Његов широко означени црвени и црни кљун и наранџасте ноге су у контрасту са перјем. Митари се током зиме на мору, а неке карактеристике лица јарких боја се губе, а боја се поново враћа током пролећа. Спољашњи изглед одраслог мужјака и женке је идентичан, иако је мужјак обично нешто већи. Млади имају слично перје, али су им мрље на образу тамносиве. Немају јарко обојену главу, кљун им је ужи и тамносиве боје са жућкастосмеђим врхом, а ноге и стопала су му такође тамни. Са северна су типично већи папагаји него на југу и ове популације се генерално сматрају различитом подврстом.
Након јесени и зиме на отвореном океану хладних северних мора, морски папагај се враћа у приобална подручја на почетку сезоне парења, на касно пролеће. Гнезди се у колонијама на литицама, копајући рупу у којој полажу једно бело јаје. Млади се углавном хране целом рибом и брзо расту. Након отприлике шест недеља, потпуно је развијен и ноћу одлази до мора. Плива далеко од обале и не враћа се на копно неколико година.
Колоније су углавном на острвима без копнених предатора, али одрасле птице и млади су изложени опасности од напада галебова и поморница из ваздуха. Понекад птица попут врсте краткорепи поморник (Stercorarius parasiticus) морског папагаја који у кљуну има рибу, због чега изгуби лов. Упечатљив изглед, шаре, ходање и понашање су јој доделили надимака попут „морског кловна” и „морског папагаја”. Званични је симбол за канадску провинцију Њуфаундланд и Лабрадор.
Таксономија и етимологија
Морски папагај је врста морских птица из реда Charadriiformes. Припада породици Alcidae која укључује Guillemot, Synthliboramphus, Fratercula и оштрокљуне њорке. Cerorhinca monocerata и пафини су блиско повезани, заједно чине племе морских папагаја.
Морски папагај је једина врста из рода пафина која се налази у Атлантском океану. Још две врсте су познате са североистока Пацифика, Fratercula cirrhata и Fratercula corniculata, при чему је други најближи рођак морског папагаја.
Биномна номенклатура Fratercula потиче од средњовековног латинског fratercula, упућује на црно–бело перје које подсећа на монашку одећу. Специфично име arctica се односи на северну дистрибуцију птице, изведено из грчког ἄρκτος који се односи на сазвежђе са севера, Великог медведа. Народни назив puffin се првобитно примењивао на масно, слано месо младих птица неповезане врсте Puffinus puffinus, које је 1652. било познато као Manks puffin. Представља англо–норманску реч ( средњоенглески pophyn или poffin) која се користи за сушене лешеве. Морски папагај је добио име у много каснијој фази, вероватно због сличних навика гнежђења,Lee, D. S. & Haney, J. C. (1996) "Manx Shearwater (Puffinus puffinus)", in: The Birds of North America, No. 257, (Poole, A. & Gill, F. eds). а Томас Пенант га је 1768. формално променио на Fratercula arctica.
Опште признате три подврсте су:
Fratercula arctica arctica Fratercula arctica grabae Fratercula arctica naumanni
Једина морфолошка разлика између ова три је њихова величина. Дужина тела, дужина крила и величина кљуна се повећавају на већим географским ширинама. На пример, папагај са северног Исланда (подврста Fratercula arctica naumanii) је тежине око 650 g и има дужину крила од 186 mm, а једна са Фарских Острва (подврста Fratercula arctica grabae) тежka je 400 g и има крило дужине 158 mm. Појединци са јужног Исланда (подврста Fratercula arctica arctica) су средње величине између ове две. Ернст Мајр је тврдио да су разлике у величини клиничке и типичне за варијације које се налазе у периферној популацији и да не треба препознати подврсте.
Опис алт=Head of a puffin showing its colourful beak|мини| Одрасли имају обојен кљун у сезони парења. Морски папагај садржи дебели врат, кратка крила и реп. Дужине је 28—30 cm од врха кљуна до репа. Распон крила му је 47—63 cm, а на копну је око 20 cm висок. Мужјак је генерално нешто већи од женке, али су обојени подједнако. Чело, круна и потиљак су сјајно црни, као и леђа, крила и реп. Широк, црни овратник се протеже око врата и грла. Са сваке стране главе се налази велико подручје врло бледо сиве боје. Ове закрпе на лицу се сужавају до тачке и скоро се састају на потиљку. Облик главе ствара набор који се протеже од ока до крајње тачке сваке мрље, дајући изглед сиве пруге. Око изгледа скоро троугластог облика због мале површине рожнате плаво–сиве коже изнад ње и правоугаоне мрље испод. Дужице су смеђе или тамно плаве и свака има црвени орбитални прстен. Доњи делови птице, дојке, трбух и испод покривача репа су бели. До краја сезоне парења, црно перје је изгубило сјај или чак попримило благо смеђу нијансу. Ноге су кратке и постављене према телу, дајући птици усправан став док је на копну. Ноге и велика мрежаста стопала су светло наранџасте боје, у контрасту са оштрим, црним канџама.
Кљун је веома карактеристичан, са стране је широк и троугласт, али гледано одозго је узак. Половина близу врха је наранџасто–црвена, а половина близу главе је сива. Жути гребен одваја два дела. На споју две чељусти се налази жута, наборана розета. Тачне пропорције кљуна варирају у зависности од старости птице. Код младих кљун је достигао своју пуну дужину, али није тако широк као код одраслих. С временом се продубљује, горња ивица се закривљује. Како стари, на црвеном делу се може формирати један или више жлебова. Морски папагај има снажан угриз. алт=Beak before and after moulting|лево|мини| Изглед кљуна и очију током сезоне парења (лево) и после митарења (десно). Карактеристичан светло наранџаст кљун и друге карактеристике лица се развијају у пролеће. На крају сезоне парења, ови посебни премази и додаци се осипају у делимичном митарењу. Због тога кљун изгледа мање широк, врх мање светао, а основа тамније сива, очи изгледају округле. Истовремено се замењује перје главе и врата и лице постаје тамније. Ово зимско перје људи ретко виђају, јер кад оставе своје младе, птице излазе на море и не враћају се на копно до следеће сезоне парења. Млади су слични одраслима у перју, али потпуно са тамно сивим лицем и жућкастосмеђим врхом кљуна и ногама. Након што се појави, одлази до воде, на море и не враћа се на копно неколико година. У међувремену, сваке године има шири и светлији кљун, блеђе мрље на лицу и светлије ноге.
Морски папагај има управан лет, обично 10 метара изнад површине мора и више изнад воде од већине других њорки. Углавном се креће ефикасно својим мрежастим стопалима и ретко се уздиже у ваздух, обично их је на мору. У колонији за размножавање је тихо изнад земље, али у својој јазбини производи режање које донекле подсећа на окретање моторне тестере.
Подела Морски папагај је птица хладнијих вода Атлантског океана. Гнезди се на обалама северозападне Европе и источне Северне Америке. Више од 90% светске популације се налази у Европи (4.770.000—5.780.000 парова, 9.550.000—11.600.000 одраслих), а само на Исланду колоније су 60% морских папагаја. Највећа колонија западног Атлантика (процењује се на више од 260.000 парова) се може наћи у еколошком резервату јужно од Сент Џонса. Остале главне локације за узгој укључују северну и западну обалу Норвешке, Фарска Острва, Шетландска и Оркнијска острва, западну обалу Гренланда и обале Њуфаундленда. Колоније мање величине се налазе и другде на Британским острвима, у области Мурманск у Русији, Новој Земљи, Свалбарду, Лабрадору, Новој Шкотској и Мејну. Острва су им посебно привлачна за узгој у поређењу са копненим местима.
Док је на мору, простире се широм Атлантског океана, укључујући Северно море и може ући у Северни поларник. Лети се њена јужна граница протеже од северне Француске до Мејна, а зими се може простирати чак до југа до Средоземног мора и Северне Каролине. Ове океанске воде имају велики опсег од 15—30 милиона km², тако да свака птица има више од 1 km² на располагању и ретко се виђају на мору. У Мејну, геолокатор нивоа светлости је причвршћен за ноге морског папагаја, који чувају информације о њиховом боравишту. Утврђено је да једна птица прелети 7,7 km океана за осам месеци, путујући на север до северног Лабрадорског мора па југоисточно до средњег Атлантика пре него што се врати на копно.
Код дуговечне птице са малом величином кљуна, попут морског папагаја, стопа преживљавања одраслих је важан фактор који утиче на успех врсте. Научним прстеновањем птица је утврђено да само 5% младих није успело да се поново појави у колонији, али је то учинило током сезоне парења. Остатак је изгубљен на неко време између одласка са копна, на лето, и поновног појављивања следећег пролећа. Птице зиму проводе широко распрострањене на отвореном океану, мада постоји тенденција да појединци из различитих колонија презиме у различитим областима. Мало се зна о њиховом понашању и исхрани на мору, али није пронађена корелација између фактора околине, као што су варијације температуре и њихове стопе смртности. Доступност хране зими и лети утиче на опстанак птица, јер је мања вероватноћа да ће појединци који започну зиму у лошем стању преживети од осталих.
Понашање Као и многе морске птице, морски папагај проводи већину године далеко од копна на отвореном океану и посећује само приобална подручја ради размножавања. Друштвена је птица и обично се гнезди у великим колонијама.
На мору мини| Летење изнад мора. мини| У лету код острва Скомер. Морски папагај је осамљен када је на мору, а овај део њиховог живота је мало проучаван, јер је задатак проналаска чак и једне птице на огромном океану тежак. Свакодневно проводи много времена одржавајући своја перја. Његово спуштено перје остаје суво и пружа топлотну изолацију. Као и код других морских птица, његова горња површина је црна, а доња бела што обезбеђује камуфлажу, док предатори у ваздуху не могу да посматрају птицу на тамној, воденој позадини, а подводни нападачи их не примећују док се стапају са светлим небом изнад таласа.
Кад полети, морски папагај додирује површину воде, док снажно маше крилима, пре него што одлети у ваздух. Величина крила се прилагођава његовој двострукој употреби, и изнад и испод воде, а његова површина је мала у односу на тежину. Како би одржали лет, крила морају да ударају врло брзо, неколико пута у секунди. Лети мало изнад површине воде и до 80 km/h. Слетање је опасно због таласних гребена. Док је на мору, морски папагај има годишње митарење. Копнене птице углавном губе перје једно по једно како би и даље могли да лете, док морски папагај одбацује све своје примарне перје одједном и потпуно одбацује лет на месец или два. Митарење се обично дешава између јануара и марта, али млади могу изгубити перје нешто касније у току године.
Храна лево|мини| Морски папагај са мањим Ammodytes tobianus.