Адолф Мајер (; Нидервенинген, 13. септембар 1866 — Балтимор, 17. март 1950) био је амерички психијатар родом из Швајцарске који се прославио као први психијатар болнице Џонс Хопкинс (1910—1941). Био је председник Америчког удружења психијатара 1927—28. и један од најутицајнијих личности у психијатрији у првој половини двадесетог века. Његов фокус на прикупљање детаљних историја болести о пацијентима био је један од најистакнутијих његових доприноса. Надгледао је изградњу и развој психијатријске клинике Хенри Фипс у болници Џонс Хопкинс, отворене у априлу 1913. године, пазећи да је погодна за научна истраживања, обуку и лечење. Мајеров рад на клиници Хенри Фипс је најзначајнији аспект његове каријере.
Мајеров главни теоријски допринос била је његова идеја о ергасиологији (израз који је извео из грчког језика - рад, радња, активност) за описивање биолошке психологије. Ово је објединило све биолошке, социјалне и психолошке факторе и симптоме који се односе на пацијента. Сматрао је да су менталне болести производ дисфункционалне личности, а не патологија мозга и да друштвени и биолошки фактори током читавог живота треба да буду централни у дијагностици и лечењу. Мајер је био један од првих психолога који је подржавао окупациону терапију као важну везу између активности појединца и њиховог менталног здравља, укључио је активности и услуге у заједницу и развијао свакодневне вештине људи.Meyer, A (1922). The philosophy of occupation therapy. Archives of Occupational Therapy, 1, 1–10.
Биографија Адолф Мајер рођен је 1866. у Нидервенингену. Био је син цвинглијанског свештеника. Докторирао је на Универзитету у Цириху 1892. године, гдје је студирао неурологију код Аугуста Форела. Током свог боравка на универзитету, студирао је у иностранству у Паризу, Лондону и Единбургу, радећи код Johna Hughlingsa Jacksona и Жан-Мартен Шаркa. Eмигрирао је у Сједињене Америчке Државе 1892. Оженио је Мери Брукс 15. септембра 1902. Имали су једну ћерку, Џулију Латроп Мајер (14. фебруара 1916). Преминуо је од срчаног удара 17. марта 1950. у Балтимору, Мериланд.
Рана каријера Након пресељења у СAД, Мајер је најпре практиковао неурологију и предавао на Универзитету у Чикагу, гдје је био изложен идејама чикашких функционалиста. Није могао пронаћи плаћено радно место са пуним радним временом на Универзитету у Чикагу, па је његово време на универзитету било кратког даха. Од 1893. до 1895. радио је као патолог у новој менталној болници у Канкакију, након чега је радио у државној болници у Вустеру, од 1895. до 1902. Објављивао је научне радове из неурологије, неуропатологије и психијатрије.Lamb, Pathologist of the Mind, Chapter 1
Период у Њујорку thumb|Адолф Мајер 1900. године Године 1902. постао је директор Патолошког института система болница у Њујорку (који је недуго потом добио данашњи назив, Психијатријски институт Њујорка), гдје је у наредних неколико година обликовао већи дио америчке психијатрије наглашавајући важност вођења детаљне евиденције пацијената и увођења класификационог система Емила Крепелина и идеја Зигмунда Фројда.
Док је био у болничком систему државе Њујорк, Мајер је био један од првих увозника Фројдових идеја о важности и сексуалности и формативног утицаја раног одгоја на личност одрасле особе. Мајер је сматрао да су многе Фројдове идеје и терапијске методе проницљиве и корисне, али је одбацио психоанализу као велико етиолошко објашњење менталних поремећаја у корист своје теорије психобиологије. Мајер је био професор психијатрије на Универзитету Корнел од 1904. до 1909.
Клиника Фипс thumb|лево|Психијатријска клиника Хенри Фипс у болници Џонс Хопкинс Године 1908. од Мајера је затражено да постане директор нове психијатријске клинике у болници Џонс Хопкинс након што је Хенри Фипс Џуниор. донирао 1,5 милиона долара за отварање клинике. Мајер је прихватио понуду, за коју је рекао да је "најважнија професура [у психијатрији] у домену енглеског говорног подручја".. Лично је надгледао изградњу и развој клинике и побринуо се да зграда буде погодна за научна истраживања, обуку и лијечење.Lamb, Pathologist of the Mind, Chapter 3 Психијатријска клиника Фипс отворена је у априлу 1913. Мајеров рад на клиници Фипс вјероватно је најзначајнији аспект његове каријере. Његов модел за клинику Фипс комбиновао је клинички и лабораторијски рад, што је био први пут да су ови елементи комбиновани у менталним институтима у САД.
Иако Фипс клиника није користила клинички модел Емила Крепелина, Мајер је у клинику укључио неке Крепелинове праксе. Ове праксе укључују опсежна посматрања пацијената и проучавање пресимптоматских и ремисивних фаза менталних болести, заједно са периодима акутне болести. Мајер је такође радио као професор психијатрије на Медицинском факултету Универзитета Џонс Хопкинс од 1910. до 1941. У својим почетним годинама на факултету, Мајер је помагао у надгледању рада неколико својих амбиоциозних студената.
Филис Гринакр са Универзитета у Чикагу и Керт Рихтер, дипломац Харварда, имали su прилику да студирају код Мајера. Рихтер је проучавао понашање пацова заједно са Мајером и Џоном Вотсоном, бихевиоралним психологом. Адолф Мајер је радио на Универзитету Џонс Хопкинс до пензионисања 1941.
Референце
Литература
. edited by Eunice E. Winters. Baltimore: , 1950–1952. 4 vols. The Commonsense Psychiatry of Dr. Adolf Meyer: Fifty-two Selected Papers, edited by Alfred A. Lief. New York: McGraw-Hill, 1948. , compiled and edited by Eunice E. Winters and Anna Mae Bowers. Springfield, IL: Charles C Thomas, . This posthumous book was based on the first Thomas W. Salmon Lectures, which Meyer gave in 1931. George Kirby's Guides for History Taking and Clinical Examination of Psychiatric Cases (Utica: State Hospitals Press 1921) is essentially the form Meyer created and used at Manhattan State Hospital in 1905–1906. It provides an excellent view of Meyer's early approach to taking case histories. . S. D. Lamb, . Reissued in paperback in 2018.
Meyer's influence on American psychology can be explored in . edited by Ruth Leys and Rand B. Evans. Baltimore/London: , (1990). Meyer's importance to the introduction and development of American psychoanalysis is discussed and interpreted in: John C. Burnham, Psychoanalysis and American Medicine, 1894–1917: Medicine, Science, and Culture (New York: International Universities Press, 1967); John Gach, "Culture & Complex: On the Early History of Psychoanalysis in America" (pages 135–160) in Essays in the History of Psychiatry, edited by Edwin R. Wallace IV and Lucius Pressley (Columbia, SC: William S. Hall Psychiatric Institute, 1980); Nathan Hale, . ; and Chapter Six of S. D. Lamb, . ; Ruth Leys, "Meyer's Dealings With Jones: A Chapter in the History of the American Response to Psychoanalysis," Journal of the History of the Behavioral Sciences 17 (1981): pages 445-465; Ruth Leys, "Meyer, Jung, and the Limits of Association," Bulletin of the History of Medicine 59 (1985): pages 345-360; Scull, Andrew, and Jay Schulkin, "Psychobiology, Psychiatry, and Psychoanalysis: The Intersecting Careers of Adolf Meyer, Phyllis Greenacre, and Curt Richter." Medical History (National Institute of Health, Jan. 2009). Web. 22 Feb. 2015.
Категорија:Рођени 1866. Категорија:Умрли 1950. Категорија:Психијатри Категорија:Американци