Развојна психологија је грана психологије која тежиште својих истраживања ставља на процес развоја не само у детињству већ и на све друге периоде одраслог доба, укључујући и доба старости. Као и свака друга научна дисциплина, и она има своју историју. Историчари ове психолошке дисциплине деле њену историју на следеће периоде: прелиминарни период, период уобличавања, формативни период, период институционализације и специјализације и савремени период.
Прелиминарни период (до краја XVIII века) мини|Јан Амос Коменски (лат. Comenius, чеш. Jan Amos Komenský) је био чешки педагог, лингвиста, природњак, хуманиста, филозоф и политичар. У овом периоду, који обухвата време од античке Грчке до краја XVIII века, још нема научне развојне психологије, као што нема ни емпиријских проучавања психичког развоја. Интересовања за дете, детињство и друге узрасте, произлази из практичких разлога, углавном везано за васпитање. Мисли о детињству, детету и развоју настају као резултат филозофских рефлексија и спекулације. Поједине идеје први пут се јављају код грчких филозофа Демокрита, Платона и Аристотела, те код римског филозофа Цицерона. Касније се мисли о детету и васпитању јављају код учених људи, филозофа и теолога свих вероисповести.
Чешки образовни реформатор и верски вођа Јан Амос Коменски (1592-1670) је доста писао о деци управо из васпитног угла, па је 1658. године објавио књигу-сликовницу ”Свет у сликама” (лат. Orbis Senzualium Pictus). Полазећи од теорије природног права, француски филозоф Жан Жак Русо (1712-1778) размишља о деци и младима из васпитног угла; године 1762. објавио је студију о васпитању под насловом ”Емил или о васпитању”.Rousseau, Jean-Jacques. The Confessions. Trans. J.M. Cohen. New York: Penguin (1953), 529-30.Jean Bloch traces the reception of Emile in France, particularly amongst the revolutionaries, in his book Rousseauism and Education in Eighteenth-century France Oxford: Voltaire Foundation (1995). О васпитању пишу бројни филозофи, као што су Џон Лок, Имануел Кант и други. Јохан Николас Тетенс је указивао на развој у целом животном току и залагао се за емпиријско проучавање развоја путем посматрања, по угледу на природне науке.
За развојну психологију овај период је значајан, поред осталог, и по фолозофским расправама о пореклу сазнања, јер су њихове емпиристичке и рационалистичке концепције утицале на касније научне психолошке теорије о сазнајном развоју.
Период уобличавања (крај XVIII века до 1882.) Стотинак година које непосредно претходе формирању научне развојне психологије карактеришу се по двема новинама, једној у методолошкој и другој у сфери идеја.
За прве биографске студије које се јављају у овом периоду можемо рећи да представљају прва емпиријска изучавања детета и развоја. Реч је о дневничким белешкама различите дужине (од неколико недеља до неколико година) које се воде о понашању сопствене деце, без систематичности и без нарочите бриге за објективност података. Прву биографску студију дао је Немац Дитрих Тидеман 1787. године под насловом ''Посматрања развоја душевних способности код деце''. Аутори биографских студија су и Сигисмунд (1856), Кусмаул (1859), Иполит Тен (1876) и Чарлс Дарвин (1877). Дарвинова студија под насловом ''Биографска скица једне бебе'', инспирисана Теновим радом, представља прво теоријско интересовање за развој детета, у склопу његове теорије еволуције. Дарвин се интересовао за облике изражавања емоција код деце и животиња. лево|мини|Захарије Стефановић Орфелин био је српски песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф, енолог, писац уџбеника и православни теолог. У Србији једноставне дневничке белешке о свом сину Петру (о времену проходавања, проговарања итд.) води и Захарије Орфелин (друга половина XVIII века).
Фридрих Аугуст Карус (Carus, 1808) даје први опис људског развоја у току целог живота, поделивши га претходно у четири периода. Карус је опис дао на основу посматрања.
Белгијски научник Адолф Кетле (Qetelet, 1835) је изучавао индивидуални развој током целог живота, уводећи по први пут истраживања попречног пресека (тј. са хоризонталним нацртом).
Научна психологија још увек није настала, тако да главне идеје које су се показале значајним за развојну психологију у овом периоду долазе из два извора, из ембриологије и биологије (тј. теорије еволуције).
Пионир компаративне ембриологије Карл Ернст фон Баер (1792-1876) је уобличио фундаменталне принципе онтогенетске промене. По њему, развој се одвија кроз след ступњева, од глобалног ка специфичном и од хомогеног ка диференцираном стању.
Осим тих принципа, у XIX веку били су формулисана још два, преформизам и епигенеза (оба примењива на ембрионални развој). Међутим, они који су прихватали принцип епигенезе нису у њему (нити у принципу диференцијације) налазили одговор на питање зашто се развој одвија баш кроз те ступњеве и зашто долази баш до те крајње тачке, а не до неке друге. Тај одговор су нашли у биогенетском закону Ернста Хекела (Haeckel, 1866) који је повезивао еволуцију и онтогенезу на начин паралелизма: онтогенеза је кратка рекапитулација филогенезе. Када касније настаје развојна психологија, Хекелов биогенетски закон служи, поред Дарвиновог учења, као снажан извор инспирације.
Формативни период (1882—1912) Нема много слагања око тога коју годину треба узети као датум настанка савремене развојне психологије. Једни ће рећи да је то година 1882., када је немачки физиолог и ембриолог понашања Вилхелм Прајер објавио своју књигу под насловом ”Душа детета”, други ће, по аналогији са Вунтовим оснивањем лабораторије за експерименталну психологију, указати на годину 1891., када је Стенли Хол на Кларк универзитету у САД основао Институт за проучавање детета, трећи ће, опет, истаћи неку другу годину и догађај. Било како било, развојна психологија као научна дисциплина настаје заиста крајем XIX века, и то не као непосредни израз експерименталне психологије, него поред ње - како у теоријском тако и у методолошком смислу. Овај тридесетогодишњи период обележен је појединцима који су је оснивали, значајним догађајима, теоријским решењима, првим облицима примене, појавом нових метода, првим проучавањима развојно-психолошких функција.
Научници разних дисциплина у овом времену (биолози, ембриолози, филозофи, педагози) били су снажно инспирисани Дарвиновом теоријом еволуције, и посебно Хекеловим законом. Тешко је преценити утицај који је овај закон оставио на тадашње и касније теоретисање у разојној психологији. Пошто је он био одбачен од биолога убрзо пошто је формулисан (1866), очигледно је да његово ''пресељење'' у развојну психологију није било само ствар угледања на старију дисциплину, биологију.
Према Хекеловом закону требало би да се у онтогенези смењују ступњеви као квалитативне целине онако како су се у еволуцији јављале квалитативно нове врсте. Ембриологија није потврђивала тај закон, али га се, упркос томе, развојна психологија, и то не само у почетку, држала у мањој или већој мери. Нужан и непроменљив след ступњева у психичкој онтогенези, универзалан за цео људски род, усмерен ка једној истој завршној тачки, која се достиже пре пуне зрелости, после чега тек могу да следе различите развојне путање – ето то је „списак” развојно-психолошких поставки скројених према Хекеловом закону. И такво кројење развојно-психолошких теорија налазимо и код Стенлија Хола, код Џејмса Марка Болдвина, код Сигмунда Фројда и других. Чак се и васпитање и образовање кроје према биолошком закону: васпитање и образовање треба да омогуће природни ток развоја, никако да га спрече или успоре.
Овај период својом делатношћу нарочито су обележили Стенли Хол, Вилхелм Прајер, Алфред Бине, Марк Болдвин и Сигмунд Фројд.
Стенли Хол мини|Грандвил Стенли Хол био је амерички психолог и педагог, пионир у својим областима. Првенствено га је занимао развој детињства и теорија еволуције.
Хол је био први председник Америчког удружења психолога и први председник Универзитета Кларк. Стенли Хол (S. Hall) је, по повратку из Европе (где је, између осталог, учио психологију код Вунта), развио велику и богату активност на пољу психологије у целини, а посебно везано за развојну психологију. Осим већ поменутог оснивања Института за проучавање детета, Хол је 1891. године основао и први часопис из развојне психологије, Педагошки семинар (Pedagogical Seminary, касније преименован у Journal оf Genetic Psychology), постао је први председник Секције за проучавање детета Националног педагошког друштва (1893), написао је први уџбеник о адолесценцији (1906) и о старењу (1922). Први је применио метод упитника у изучавању деце, а нарочито је познат као оснивач Покрета за проучавање детета. После оснивања Покрет се раширио не само у САД, него и у многим европским земљама, па је тако доспео и у Краљевину Србију.
Покрет није као своје чланове укључивао само психологе, него припаднике разних професија, нарочито учитеље, професоре и лекаре. Примењујући упитник на великим узорцима деце различитих узраста, Хол и чланови покрета сакупљали су мноштво података о ''садржају дечјег духа'' (о разним знањима, веровањима, мишљењима).
У Краљевину Србију Холов покрет је дошао 1906. године, када је у Београду основано Српско друштво за дечју психологију. Друштво је следеће године основало и свој часопис, који је под називом Гласник Српског друштва за дечју психологију излазио до 1910. године. У њему су чланке објављивали најпознатији психолози из света, као Хол, Клапаред, Мојман и други. Године 1908. у Београду је одржана и тродневна обука о испитивању деце, којом је руководио Мојманов ученик Паја Радосављевић.
И метод упитника и Холов покрет доживели су и доста критика. Упитници су често били лоше направљени, задавали су их нестручни испитивачи, коришћени су и за појаве које нису за упитник, сакупљано је мноштво података без повезаности са неком теоријом итд. Ипак, упитник јесте био методолошка новина у поређењу са тада преовлађујућим биографским студијама, а Холов покрет је заиста распалио велики ентузијазам за изучавање детета.
Вилхелм Прајер мини|Вилијам Тијери Прејер (4. јул 1841 — 15. јул 1897) је био енглески физиолог који је радио у Немачкој. Вилхелм Прајер је по образовању био физиолог и ембриолог. У своју, мора се признати веома значајну књигу, унео је многа сазнања о развоју не само разних животињских врста, него и детета, а такође је унео и резултате четворогодишњих дневничких белешки о понашању свог сина. И Прајер је био под великим утицајем Дарвиновог дела, па је отуда у људском развоју видео једно од биолошких поља које треба попунити и тако постићи обједињеност биолошке науке. Његово прецизно бележење узраста јављања појединих облика понашања није имало за циљ успостављања дескриптивних норми, него је само требало да покаже развојни след и брзину сазревања, која би се онда поредила са брзином сазревања разних животињских врста. И управо ту Прајер одступа од Хекеловог закона, тврдећи да је човеков развој успорен, а не убрзан.
Наиме, по Хекеловом закону следило би да човек има убрзано сазревање (зато што иза њега у еволуцији има много врста, па онда у човековој онтогенези мора да има исто толико квалитативно различитих ступњева), али Прајер тачно запажа да је људско новорођенче најнезрелије у живом свету и да је његова незрелост продужена (овај феномен се у биологији назива неотенија). А то човеку даје велику пластичност, могућности учења и прилагодљивост.