Православна црква (, ) друга је најбројнија хришћанска црква у свету са око 300 милиона верника. Територијално је организована на епархијском, помесном и васељенском плану. Заједница је неколико помесних цркава које уједињују више епархија једне шире области и које се налазе у међусобном литургијском, догматском и канонском јединству. Данашњи помесни поредак је следбеник ранохришћанског црквеног поретка (пентархије). thumb|right|260px|Православна црква (Бјалисток) Сматра се „Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом” чија је глава Исус Христос.
Основ црквене организације јесте литургија кроз коју се изражава међусобно јединство свих помесних цркава (аутокефалних и аутономних). Црквено уређење почиње од епархије као литургијске заједнице једног места преко помесних сабора епископа до васељенских сабора. Црква се управља на основу Светог писма и Светог предања, правила васељенских сабора и од њих признатих правила светих апостола, помесних сабора и светих отаца и устава помесних цркава.
Православна црква, у целини, није правно лице као што је Католичка црква нити на васељенском плану постоје црквеноправни субјекти као што су Света столица и Римска курија на челу са једним врховним поглаваром (папом).
Православна црква нема један црквени устав, архијерејски сабор, свети синод, црквени суд нити предстојатеља већ све такве црквене власти постоје на помесном плану. Међу помесним црквама на прва четири места налазе се древне патријаршије (Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска), а најбројнија црква је Руска православна црква.
Уређење Православне цркве на епархијском, помесном и васељенском плану је јерархијско (свештеноначелничко). Основна литургијска заједница је епархија на челу са епископом. Црквено јединство се даље потврђује на помесном (обласном) плану где се уједињује неколико месних цркава (епархија) у помесни сабор епископа односно у помесну цркву. Своје међусобно јединство помесне цркве даље сведоче кроз васељенске саборе, а последњи такав је био Седми васељенски сабор (787).
Помесне цркве
Православна црква на васељенском плану је литургијска заједница која уједињује помесне цркве широм света. Помесне цркве могу бити аутокефалне и аутономне, а међусобно се налазе у литургијском, догматском и канонском јединству. Територијална организација помесних цркава нужно не прати државне или административне границе нити су помесне цркве ексклузивне „националне цркве”.
Аутокефалност је независност помесне цркве у њеном унутрашњем животу док је аутономија тек самосталност помесне цркве која јој се признаје у оквиру аутокефалне (киријархалне) цркве. Данас постоји укупно 14 општепризнатих аутокефалних цркава и неколико аутономних цркава.
Диптих Цариградске патријаршије Диптих Московске патријаршије Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Српска Румунска Бугарска Грузијска Кипарска Грчка Пољска Албанска Чешких земаља и Словачке УкрајинеКанонски и аутокефални статус јој не признаје већина помесних цркава Македонска Цариградска Александријска Антиохијска Јерусалимска Руска Грузијска Српска Румунска Бугарска Кипарска Грчка Албанска Пољска Чешких земаља и Словачке АмеричкаКанонски статус јој признају све помесне цркве док јој аутокефални статус не признаје већина помесних цркава Македонска
Аутокефалне цркве Цариградска патријаршија
мини|лево|180п|Васељенски патријарх Вартоломеј I
Византион је у почетку био епископија потчињена престолу Хераклеје, у Тракији. Оснивач и први епископ био је Свети апостол Андрија Првозвани. Када је Визант благодарећи цару Константину (306—331), постао престоница царства, и други Рим, стекао је велику црквену и политичку важност.
Јурисдикцију цариградског патријарха одредили су васељенски сабори: Цариградски (381), Трећим каноном, даје му првенство части, после Рима; Халкидонски (451), Двадесет осмим каноном, додаје му епархије Тракије, Мале Азије и Понта.
У 11. веку под његовом јурисдикцијом налазе се не само Грци Византијског царства него и хришћани Северне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и Румунских земаља. У то време, Васељенска патријаршија имала је 600 епископских тронова. Латински крсташи освајају Цариград 1204; после тога патријарх премешта своје седиште у Никеју, где је остао у изгнанству све до 1272. године. Затим Цариград пада под Турке 1453. године. Тај догађај је утицао да се знатно сведе црквена важност Цариградске патријаршије.
Формирањем помесних аутокефалних цркви, на крају 19. века, њена се јурисдикција сужава. Године 1928. четрдесет и девет епископија било је предато Православној цркви Грчке. Под садашњу њену јурисдикцију улазе Грци верници у Истанбулу, епархије у Турској, неколико додеканијских епархија, као и Света гора.
На трону Цариградске патријаршије налази се Његова свесветост архиепископ цариградски, новоримски и васељенски патријарх Вартоломеј I.
мини|лево|150п|Патријарх Теодор
Александријска патријаршија
То је најстарији патријарашки престо; помиње га већ Први васељенски сабор. Патријарх, који себе сматра наследником Марка Јеванђелисте и носи титулу „папа и патријарх Александрије и Африке“, у почетку по части заузимаше друго место, после епископа Рима.
Услед монофизитског спора (457), Александријска црква поцепала се на две групе: једну која је прихватила христолошко халкидонско учење (451) и власт византијског цара („мелкити“), и другу која је одбацила Халкидон и оформила се као Коптска оријентално-православна црква („монофизити“). Александријски патријарх потиче од „мелкита“ из Египта.
Првобитно је Александријска црква употребљавала коптски или александријски обред, а између 11. и 13. века прешла је на византијски обред пошто су и верници и јерархија грчког порекла. Садашња јурисдикција Александријске патријаршије пружа се на Египат, Судан, Тунис, Конго, Кенију, Камерун и Јужну Африку, земље за које су хиротонисали афричке епископе и свештенике. Патријаршија има седиште у Александрији (Египат).
На трону Александријске патријаршије налази се Његово божанско блаженство папа и патријарх великог града Александрије, Либије, Пентаполиса, Етиопије, свег Египта и све Африке, отац отаца, пастир пастира, архијереј архијереја, тринаести апостол и судија васељене Теодор II.
мини|150п|Патријарх антиохијски Игњатије (лево)
Антиохијска патријаршија
Помиње је Други канон Другог васељенског сабора (381).
У 5. веку, због монофизитске јереси, настаје и овде исти раскол као и у Александрији. Данашња Антиохијска патријаршија потиче од Сиријаца халкидонаца (или мелкита). Она је употребљавала антиохијски или сиријски обред све до 13. века, када је од Цариграда преузела византијски обред.
Године 1366, седиште патријарха сели се из Антиохије (данас град у Турској) у Дамаск у Сирији.
Од 1899, патријарх је Арапин, као и већина клера и верника. Арапски је литургијски језик.
Патријаршија, са седиштем у Дамаску, обухвата епархије у Сирији, Либану, Ираку, САД, Аустралији, Новом Зеланду, Бразилу и Аргентини.
На трону Антиохијске патријаршије налази се Његово блаженство патријарх Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Месопотамије, и свег Истока Јован X.
мини|лево|150п|Патријарх Теофил III
Јерусалимска патријаршија
На Сабору у Халкидону (451) епископ Јувеналије добија сагласност да Јерусалим буде аутономна патријаршија. Заузевши пето место у поретку пентархије, имала је јурисдикцију над Палестином и Синајским полуострвом.
Услед инвазије Персијанаца и Арапа у 7. веку, а нарочито због оснивања латинских држава у 12. и 13. веку, Јерусалим је изгубио од свог црквеног значаја. Касније је ушао под утицај Цариградске патријаршије. Тек у 19. веку поново је стекао древну аутономију.
Већина верника пореклом су Арапи, насељени у Израелу и Јордану.
На трону Јерусалимска патријаршије налази се Блажењејши патријарх јерусалимски Теофил III.
мини|180п|Патријарх московски Кирил
Руска патријаршија
Обухвата православне у некадашњем Совјетском Савезу, сем оних у Грузији.
Чувају стари, јулијански календар и у богослужењу употребљавају црквенословенски језик. Године 989., кијевски кнез Владимир прихвата православно хришћанство, које постаје службена вера његове државе. Кнез Јарослав Мудри (1019—1054) прихвата јурисдикцију цариградског патријарха, који од тада именује кијевског митрополита.
Године 1240, Кијев су освојили Монголи. Московски кнез Димитрије устаје против Татара (1380), али је тек Иван III Васиљевич (1440—1505), одмах после пада Цариграда (1453), успео да ослободи земљу. Иван је сматрао Москву „трећим Римом“.
Године 1589, цариградски патријарх Јеремија даје митрополиту Јову титулу патријарха Русије. Патријаршију је укинуо Петар Велики (1721) и заменио је Светим синодом.
Патријаршија је поново васпостављена тек после 1917. избором патријарха Тихона (+1925). После извесног интеррегнума, године 1943. изабран је за патријарха митрополит Сергије, кога је наследио патријарх Алексије I (1945—1970).
Историја Руске цркве познаје велике црквене и духовне вође, као Сергеја Радоњешког (1314—1391), Димитрија Ростовског (1651—1709), Тихона Задонског (1724—1783), Серафима Саровског (1759—1833), али и велике расколничке покрете, као „раскољнике“, за време патријарха Никона (1652—1658). Руска православна црква је дала аутономију Јапанској и Кинеској православној цркви.
На трону Московске патријаршије од 2009. године налази се Његова светост патријарх московски и све Русије Кирил.
Српска патријаршија
мини|202x202пиксел|Патријарх српски Порфирије Хришћанство на просторима Балкана почиње првих векова нове ере. Оснивач Српске православне цркве био је Свети Сава, син жупана Стефана Немање (око 1167—1196). Монах на Светој гори, Свети Сава се враћа у земљу 1204, а хиротонисан је за архиепископа Србије 1219. године у Никеји у Никејском царству од васељенског патријарха Манојла I.
Познате су у историји три српске патријаршије: Српска патријаршија коју је прогласио цар Душан Силни 1346. године, а Османлије је укинули 1458. године; Српска патријаршија између 1557. и 1776. (са седиштем у Пећи), кад је Цариградска патријаршија поново укида; Патријаршија је обновљена 1920. после успостављања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, са седиштем у Београду.
У периоду Другог светског рата, Српска црква и њен патријарх Гаврило (1937—1950) претрпели су највеће губитке и страдања у целој својој историји. Године 1969. од Српске патријаршије одвојила се самозвана Црква Македоније. Она није призната од помесних православних цркви. Пошто покушај превазилажења раскола 2002. године Нишким споразумом није успео, Српска патријаршија је дала аутономију Архиепископији охридској исте године и она је данас саставни део СПЦ, тако да она данас, има укупно 5 митрополија, 34 епархије и Охридску архиепископију коју чине: 1 митрополија и 6 епархија.
Од 2021, на трону Српске православне цркве налази се Његова Светост архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Порфирије.
Румунска патријаршија
мини|180п|Патријарх румунски Данијел
Хришћанство се укоренило у Дакији још почетком 2. века, у периоду окупирања ове регије од Римљана, што значи једновремено са формирањем румунског народа.
Већ 325. године један готски епископ присуствује Никејском сабору. Аријански свештеник Улфила (око 310-381) преводи Свето писмо на готски језик.
У 15. веку организују се две велике митрополије, у Влашкој и Молдавији, под јурисдикцијом цариградског патријарха. Такође, постојала је и митрополија за православне Румуне у Трансилванији, затворена за време аустроугарског царства.
После сједињења румунских земаља (1859), Румунија је 1877. добила државну независност, а 1885. године Румунска црква стиче аутономију.
Године 1925, оснива се Румунска патријаршија, уздизањем букурештанског архиепископа на степен патријарха. Први патријарх био је Мирон Кристеа (1925—1939).
Литургија и проповеди врше се на румунском језику.
На трону Румунске патријаршије налази се Његова светост Патријарх румунски Данијел.
Бугарска патријаршија