Операција Ваздушни мост (у САД позната и као операција Халијард, ) највећа је акција спасавања савезничких снага иза непријатељских линија у Другом светском рату, а изведена је у Србији. Спасавање савезничких пилота изведено је од стране авијације САД у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини генерала Драгољуба Михаиловића. Четници су на тај начин спасли више од 500 савезничких пилота, које су Немци оборили изнад Југославије. Највећи број пилота је евакуисан са импровизованог аеродрома у селу Прањани 1944. године. У америчким војним круговима ова спасилачка мисија позната је као операција Халијард (). Операција Ваздушни мост сматра се за једну од најуспешнијих спасилачких мисија иза непријатељских линија у историји ратова.
Са јачањем савезничке бомбардерске офанзиве против Осовине, све већи број ваздухопловаца остајао је иза непријатељских линија услед принудног спуштања из оштећених авиона. Због тога је на основу наређења генерала Икера () од 24. јула 1944. основана Јединица за спасавање ваздухопловних посада (). Ова јединица евакуисала је укупно 5.700 америчких ваздухопловаца. Највише њих, 2.350, евакуисано је из Југославије. Од тога, 343 су евакуисана са четничке територије, а преко 2.000 са партизанске.
Позадина 250п|мини|десно|Спомен-плоче на месту некадашњег аеродрома на Галовића пољу у Прањанима После успешног искрцавања Американаца на Сицилију, у јесен 1943. године капитулирала је Италија, Американци су заузели целу Јужну Италију. Из Туниса је крајем 1943. године пребачен Петнаеста ваздушна армија САД (), под командом генерала Натана Твајнинга, на аеродром код Фође, тај аеродром је убрзо постао највећа ваздухопловна база Американаца у јужној Италији, за дејствовање по циљевима у јужној и источној Европи. Петнаести корпус ваздушних снага САД, користио је и околне аеродроме: код Барија, код Бриндизија, Лећа и код Мандурија. Петнаести корпус ваздушних снага САД је дејствовао по циљевима у Аустрији, Мађарској, Словачкој, Југославији, Бугарској и Румунији. Најважнији циљеви биле су фабрике кугличних лежајева у Аустрији и извори нафте и рафинерије нафте у Румунији. Сви летови за бомбардовање извора и рафинерија нафте у Румунији, код места Плоешти северно од Букурешта, ишли су преко Србије. Рафинерије нафте у Румунији биле су моторна снага Хитлерове ратне машине.
Током извођења операције Ваздушни мост Михаиловић се 13. августа састао са Недићем у РажаниХерман Нојбахер: СПЕЦИЈАЛНИ ЗАДАТАК БАЛКАН, Службени лист, Београд 2004. страна 159, немачки командант Србије Фелбер преговарао је 20. августа са штабом 4. групе јуришних корпусаЗабелешка са састанка начелника штаба команде југоистока фон Гајтнера и Нешка Недића одржаног 20. августа 1944, Национална архива Вашингтон, Т311, ролна 195, фрејмови 978-81, Приступљено 17. 4. 2013., командант југоистока фелдмаршал фон Вајхс () покушавао је да организује заједничку армију Недића и Михаиловића под немачком командомСлужбена белешка са реферисања Хитлеру о плану сарадње са четницима од 22. 8. 1944. Национална архива Вашингтон, Т311, ролна 192, фрејмови 802-812, Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа-а XII/4, документ 112, Приступљено 17. 4. 2013., Немци су уз помоћ четника водили операцију против НОВЈ (Рибецал), савезничко ваздухопловство евакуисало је 22. августа са узлетишта Брезна код Никшића 1.059 партизанских рањеника, a амерички високи обавештајци преговарали су 3. септембра са немачком командом југоистока.The Secrets War. The Office of Strategic Services in World War II, National Archives and Records Administration, Washington, DC, Second Printing,
Бомбардовање циљева у јужној и источној Европи Од октобра 1943. године до октобра 1944. године, Петнаести корпус ваздушних снага САД, обавио је око 20.000 борбених летова, укључујући и ловачке авионе и бомбардере. У том временском периоду изгубљено је скоро педесет одсто авиона и само око десет одсто људства. Петнаести корпус за извршење борбених мисија располагао је са 500 тешких бомбардера типа Б-17 „Летећих тврђава“, Б-24 „Либератор“ и са око 100 ловачки авиона за пратњу бомбардера. Маршрута летова авиона из Јужне Италије до циљева у Румунији понављала се свакодневно од пролећа 1944. године. Преко Јадрана, Црне Горе и Србије и Бугарске ка Румунији.
Две трећине летова са аеродрома у јужној Италији обављено је према циљевима у Бугарској, Румунији и Србији. Београд је бомбардован осам пута, Ниш око тридесет пута, а затим Крагујевац, Лесковац и још неки градови у Србији. Бомбардовање српских градова били су унапред одабрани циљеви, као бомбардовање Београда на Ускрс, или бомбардовање Лесковца на краљев рођендан. Немци су располагали са ограниченим бројем ловачких авиона, најчешћа мета су им били савезнички авиони који су већ били оштећени од њихове противваздушне одбране над Бугарском и Румунијом, који су услед оштећења спорије летели на мањим висинама. Немци су имали и снажну противавионску одбрану изнад рудника бакра у Борском руднику.
Спасавање америчких авијатичара мини|250px|Група спасених америчких пилота спава на сену на неком тавану чекајући евакуацију за Италију. - гласила је наредба генерала Драже Михаиловића, која је у јануару 1944. године стигла у штаб Првог равногорског корпуса, под командом поручника Звонимира Вучковића. Пошто су почетком 1944. године појачана бомбардовања циљева у Бугарској, а нарочито у Румунији, амерички авијатичари све су чешће напуштали оштећене авионе изнад Србије. У другим земљама, изнад Румуније, Бугарске, Хрватске напуштали су их у крајњој нужди. Мали број посада имао је несрећу да падне у руке Румуна, Бугара, Хрвата или Немаца, који су их одмах ликвидирали или отпремали у заробљеничке логоре у Немачкој. Све посаде, пре него што су упућене на задатак у Румунију, претходно су лажно информисани од стране својих обавештајних официра, да територије које на том путу буду прелетали контролишу партизани. Први амерички пилоти пали су у Србију под немачком окупацијом, 24. јануара 1944. Тог дана оборена су два „либератора“, један на Златибору, и један у Топлици. Један бомбардер, којег су немачки ловци оштетили је принудно слетео између Плочника и Белољина.Архив Војноисторијског института, Четничка архива, К-278, рег. бр. 18/1 Групу од 10 пилота спасли су четници Топличког корпуса под командом Милана Стојановића.Opet А Пилоти су били смештени у кући четовође, у селу Велика Драгуша. Други бомбардер су тог истог дана погодили немачки ловци, пилоти су искочили уз помоћ падобрана изнад Златибора.Родољуб или издајник: случај генерала Драже Михаиловића (документа Хуверовог института), ИП, Чича, Београд, 1990. Ову групу пилота су пронашли припадници Златиборског корпуса.Opet Б Чланови посаде после искакања су најчешће питали прво за партизане. Међутим, касније су увидели, да у Србији нема ни Тита ни његових партизана. Спасавање америчких авијатичара и других савезника, трајало је од јануара 1944. године до фебруара 1945. године.
Немачке снаге у Србији, видевши оштећене авионе и отворене падобране дале су се у потеру за пилотима. Међутим, припадници Југословенске краљевске војске у Отаџбини су стизали пре њих. Немци су уценили све савезничке пилоте, нудећи новчану награду. Али ниједан није продан Немцима. Под спасавањем се подразумевало њихово прихватање и спречавање непријатеља да их зароби, вишемесечни смештај код сељака и исхрана без икакве савезничке помоћи. Генерал Драгољуб Михаиловић је почетком 1944. године издао наредбу свим својим јединицама, да у сарадњи са народом организују прихватање, смештај и склањања на сигурно америчких авијатичара. На основу те наредбе, формирано је више сабирних центара у Источној Србији, Поморављу и Западној Србији. Касније је у селу Прањани основана болница за повређене и болесне пилоте.
Шумски аеродром у селу Прањани мини|250п|Амерички ОСС капетан Џорџ Мусулин, новембар 1943. Током своје прве мисије у немачкој окупираној Србији. По наредби генерала Михаиловића, почетком марта 1944. године почела је изградња аеродрома, са којег је требало да се врши евакуација америчких авијатичара за Италију. Командант Првог равногорског корпуса, капетан Звонимир Вучковић, одабрао је са америчким ОСС капетаном Џорџом Мусулином погодан терен на планинској висоравни недалеко од села Прањани у Западној Србији, на месту званом Галовића поље. Стотине сељака из околних села радило је свакодневно са воловским запрегама током марта 1944. године како би изградили импровизовани аеродром за евакуацију.
Прва евакуација Британска војна мисија на челу са генералом Чарлсом Армстронгом, која је имала око тридесет пет људи, била је спремна за евакуацију крајем маја 1944. године, Договорили су се са Командом у Барију, и 29. маја слетела су три транспортна авиона „Дакота“ - ДЦ-3. Њима је уз британску војну мисију евакуисано у Бари око четрдесет америчких и двадесет британских авијатичара. Са њима је отишло за Италију и неколико цивилних лица, а међу њима и члан Националног комитета политичар Живко Топаловић. Топаловић је упућен у иностранство са циљем да политичарима на Западу објасни право стање у Србији и интервенише у корист четничких снага генерала Михаиловића. Тада је за Италију одлетео и амерички капетан Џорџ Мусулин. Ова евакуација је уједно значила и да Савезници напуштају и окрећу леђа Југословенској краљевској војсци у Отаџбини и генералу Михаиловићу.
Мисија Халијард Ваздушни мост Бари - Прањани мини|Спомен-обележје на месту аеродрома на Галовића пољу У околини Прањана било је спремно за евакуацију око 350 авијатичара. Постојала је опасност због њиховог дужег задржавања на једном месту, па су стално сељакани по околним селима. Почетком августа 1944. године стигла је трочлана мисија из Барија са капетаном Џорџом Мусулином, поручником Мајклом Рајачићем и наредником телеграфистом Артуром Џибилијаном. Са њима је дошла и екипа лекара на челу са др Џеком Митранијем, јер је било доста болесних и рањених пилота. По доласку мисије приступљено је продужењу аеродрома још за седамдесет метара, јер је био кратак за авионе Ц -47 којима је требало извршити евакуацију. Када су радови завршени, обавештена је радио везом Команда Петнаестог корпуса ваздушних снага САД у Барију, да могу да пошаљу авионе за евакуацију. мини|лево|210п|Прањани, 10. августа, 1944. Група четника из обезбеђења аеродрома, испред авиона Ц-47, пре укрцавања америчких авијатичара. Авион Ц-47 је војна верзија Даглас -{DC-3}-. Тог дана је први пут слетео авион у Србију произведен у чувеној компанији Даглас. Група авиона Ц - 47, коју је сачињавало шест авиона, спустила се ноћу 10. августа 1944. године. На брзину је извршено укрцавање авијатичара у авионе, и један по један одлетели су пут Барија уз пратњу ескадриле ловачких авиона. Евакуисано је успешно око 150 људи. У седам часова ујутру 10. августа 1944. године уз пратњу већег броја ловаца П -51 и П - 38, појавило се поново осам транспортних авиона Ц -47. Приступило се укрцавању у авионе још око 200 људи, који су један по један одлетали пут Барија уз пратњу ловаца. Обезбеђење аеродрома за време евакуације вршиле су снаге Првог и Другог равногорског корпуса, омладинске бригаде и официрске школе, укупне јачине 8.000 до 10.000 бораца. 10. августа 1944. године, евакуисани су и неки цивили, амерички грађани, који су се за време рата затекли у Србији, као и чланови војно - политичке мисије предвођеном политичарем Адамом Прибићевићем и капетаном Звонимиром Вучковићем. У току августа ваздушни мост је и даље функционисао. На исти начин 12, 15, 18 и 29. августа извршена је евакуација још око 200 авијатичара.