мини|десно|U Godijevu je odlučeno da se sprovede etničko čišćenje pravoslavnih stanovnika Sandžaka a u drugom koraku da se veći deo Sandžaka pripoji Velikoj Albaniji Konferencija u Godijevu je bila konferencija koju su početkom oktobra 1942 u selu Godijevu, srez Bijelo Polje, u Crnoj Gori tokom drugog svetskog rata održali komandanti odreda Sandžačke Muslimanske milicije. Na konferenciji su doneli odluke da uz pomoć Ustaša i Albanaca izvrše etničko čišćenje Srba na desnoj obali reke Lim da bi se deo teritorije Sandžaka pripojio Velikoj Albaniji a deo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Sandžačku Muslimansku miliciju su osnovale Ustaše na početku okupacije Jugoslavije u aprilu 1941 i ona je odmah po osnivanju organizovala i sprovodila kampanje napada na Srbe. Tokom ustanka u Crnoj Gori Muslimanska milicija je aktivno učestovala u gušenju ustanka zajedno sa okupacionim snagama usput vršeći masovne zločine nad civilnim hrišćanskim stanovništvom. U drugoj polovini 1942 godine Muslimanska milicija je bila favorizovana i intenzivno naoružavana od strane italijanskih okupatora pa su njeni lideri nastavili sa ratobornim stavovima prema Srbima i planovima da izvrše etničko čišćenje Srba sa teritorije pod njihovom kontrolom.

Kada su za svoje namere obezbedili podršku Ustaša i Velike Albanije, kako u oružju i opremi tako i u ljudstvu komandanti odreda Sandžačke Muslimanske milicije Osman Rastoder, Ćazim Sijarić, Husein Rovčanin, Sulejman Pačariz i drugi su održali konferenciju početkom oktobra 1942 u selu Godijevo.:"Поред тога, Муслимани из Бихора и околине Рожаја испољавали су и извјесну политичку активност. Ухватили су везу са тзв. Косовским Комитетом, а затим су муслимански прваци Хоџа Растодер, Ћазим Сијарић, Хусеин Ровчанин, Хоџа Пачариз, други вићенији Муслимани и командири милицијских постаја одржавали конференцију у селу Годијеву." Shodno četničkim izvorima, na konferenciji su učestvovali i predstavnici Ustaša. Većina komandanata odreda Muslimanske milicije Sandžaka je podržala predloge da se izvrši etničko čišćenje pravoslavnog stanovništva na desnoj obali reke Lim. Cilj planiranog etničkog čišćenja srpskog stanovništva je bio da se na ovaj način ukloni prepreka objedinjavanju teritorija većinski naseljenih muslimanima u Sandžaku i njihovom pripajanju Velikoj Albaniji i Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Na ovaj način bi se obezbedio trajno privilegovan položaj muhamedanaca u odnosu na pravoslavce i potisnule snage koje su želele obnovu Kraljevine Jugoslavije kao države koju muslimani nisu nikada prihvatili.

Posledice odluka konferencije u Godijevu i njihovog sprovođenja su bile katastrofalne i za same Muslimane i za lokalno srpsko stanovništvo. Komanda Limsko-sandžačkih četničkih odreda je preko svojih obaveštajnih kanala saznala za odluke konferencije u Godijevu. To je bilo očigledno i na terenu jer su već polovinom oktobra 1942 intenziviranjem napada na Srbe u Bjelopoljskom srezu muslimani krenuli u realizaciju odluka konferencije u Godijevu i započeli ozbiljnu mobilizaciju i naoružavanje svojih snaga uz pomoć Velike Albanije i NDH. Kada su primetili da Italijani ne čine ništa da spreče ove akcije Muslimanske milicije, Četnički štab je shvatio da se moraju sami obračunati sa njima. Na svojoj konferenciji održanoj u Šahovićima krajem novembra 1942 četnici su zauzeli stav o potrebi da se stvori država Srba, Hrvata i Slovenaca, bez manjina koje su se pokazale nelojalnim. U cilju osvete za dotadašnje akcije muslimana protiv hrišćana i preventivnog sprečavanja daljih akcija Muslimana planiranih na konferenciji u Godijevu, četnici su početkom januara i u februaru 1943 napali Muslimansku miliciju na teritoriji Bijelog Bolja, Pljevalja, Priboja, Čajniča i Foče i ubili više od 2.000 propadnika Muslimanske milicije i nekoliko hiljada civila, uključujući i žene i decu.

Pozadina

Ustaše osnivaju i naoružavaju Muslimansku miliciju Sandžaka Kada je u aprilu 1941 došlo do okupacije Kraljevine Jugoslavije od strane sila osovine teritorija Sandžaka je uglavnom potpala pod kontrolu Ustaša shodno apelima muslimanskih lidera iz Sandžaka i Bosne i Hercegovine da se Sandžak pripoji NDH i da se pošalju Ustaše u svaki srez u Sandžaku. Ustaše su ionako smatrale Sandžak integralnim delom NDH jer su smatrali da su Muslimani koji su činili značajan deo stanovništva Sandžaka etnički Hrvati. U periodu između 28 aprila i 8 maja 1941 Ustaše su zaposele teritoriju Sandžaka i postepeno do Augusta 1941 osnivale odrede Ustaške Muslimanske milicije u Sandžaku u većim naseljenim mestima, uključujući Brodarevo, Komaran, Hisardžik i delove Novog Pazara, Štavičkog sreza i Sjenice. Kao i u ostalim delovima pod kontrolom NDH i u Sandžaku je došlo do masovnih zločina nad srpskim stanovništvom.

Ustanak protiv okupacionih snaga sila osovine u junu i julu 1941 je razotkrio podeljenost stanovništva okupirane Jugoslavije, uključujući i teritoriju Sandžaka, po etničkoj liniji i njihovog svrstavanja na različite strane. Kada je u pitanju teritorija Sandžaka i Crne Gore, Srbi su masovno učestvovali u ustanku protiv okupatora organizovani u četničke odrede Jugoslovenske Vojske u Otadžbini ili komunističke naoružane odrede dok su se Muslimani svrstali uz okupatora i Ustaše i učestvovali u gušenju ustanka sistematski napadajući srpsko stanovništvo. Nakon uspostave okupacionih zona na teritoriji Jugoslavije, Crnogorski deo Sandžaka uglavnom potpada pod Italijansku okupacionu zonu i izuzima se iz teritorije NDH a ustaše se povlače iz Sandžaka do kraja septembra 1941.

Dodatno naoružavanje Muslimanske milicije od strane Italijana U drugoj polovini 1942 Italijani su favorizovali Muslimansku miliciju da bi stvorili "kontra-teg" narasloj snazi Četnika jer su se plašili da će se Četnici nakon uspešnog obračuna sa komunistima okrenuti protiv njih jer su bili pod uticajem Draže Mihailovića i Engleza.:"Италијани су се првобитно ослонили на црногорске четнике да би потисли партизане. Њихово јачање им међутим, није одговарало будући на опште присутну бојазан од устанка српког становништва под командом генерала Михаиловића, а по наређењима Енглеза. Италијанске власти се стога окрећу муслиманским одредима које користе као „контра-тег“ нараслој снази четника." Zbog toga je u drugoj polovini 1942 je došlo do stvaranja uslova za intenziviranja sukoba između hrišćana i muslimana za koje dobar deo krivice snose Italijani i njihova politika naizmeničnog favorizovanja hrišćana ili muhamedanaca.:"Италијани међутим, сносе добар део кривице за њихово интезивирање. Наиме, потези у правцу мира чињени су само до границе угрожавања окупаторских интереса. Тако се као један од разлога ширења сукоба показала окупаторска политика наизменичног фаворизовања хришћана или мухамеданаца." Tada je u Sandžaku ponovo došlo do učestalih sukoba između naoružanih Srba i muslimana, što je dovelo do toga da deo vođa Muslimanske milicije nastavi sa planovima da izvrše etničko čišćenje Srba sa teritorije pod njihovom kontrolom. Većina muslimanskih lidera je imala ratoboran stav još od samog početka okupacije kada su u pitanju naselja u Sandžaku sa značajnim ili većinskim srpskim stanovništvom jer su ova naselja formirala pojas koji je činio prepreku nastojanjima muslimana da se teritorijalno povežu u kompaktnu teritorijalnu celinu naseljenu muslimanima.:"Ратоборан став већине муслиманских првака са територије Санџака може се пратити још од почетка окупације. Постојало је неколико разлога због којих су желели сукоб. Први је повезивање муслиманског становништва на десној обали Лима у Сјеничком и Бјелопољском срезу, са истоверницима у дежевском, штавичком и рожајском крају, односно Милешевском и даље, Пљеваљском, Прибојском и Чајничком срезу. Препреку овим намерама чинио је појас од неколико чисто или већински православних села на граници између Бјелопољског и Сјеничког среза"

Odluke konferencije o etničkom čišćenju Srba i priključenju Velikoj Albaniji i NDH Na konferenciji su učestvovali komandiri odreda Sandžačke Muslimanske milicije Osman Rastoder, Ćazim Sijarić, Husein Rovčanin, Sulejman Pačariz i doneli su odluku da napadnu srpsko stanovništvo sela u okolini Sjenice i ostalim delovima Sandžaka. Vojislav Lukačević je isticao da su na konferenciji u Godijevu bile prisutne i Ustaše i članovi Kosovskog Komiteta.Stenografske beleške sa suđenja, str 158

Sulejman Pačariz se tokom konferencije naročito zalagao za aktivnu borbu protiv Srba.Милутин Живковић - НДХ У СРБИЈИ Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој Вароши и Сјеници(април–септембар 1941, Последице усташке управе НДХ и рецидиви њене политике према муслиманима, Publishers: ДРУШТВО ИСТОРИЧАРА СРБИЈЕ „СТОЈАН НОВАКОВИЋ“, ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА-ЛЕПОСАВИЋ, Belgrade 2017 p.289, quote="Залагао се за активну борбу против Срба и учествовао је на састанку муслиманских првака у селу Годијеву у јесен 1942. године." Rastoder je takođe isticao da se "obavezno stupi u borbu" protiv četnika.:"...држање према четницима. Растодер је захтевао да се са њима одмах „обавезно ступи у борбу“." Sijarić se protivio ovim predlozima ali je bio preglasan jer je Rastoder dobio podršku većine prisutnih postavši najuticajniji komandant među ostalim komandantima Muslimanske milicije Sandžaka.:"Иако се Сијарић са тиме није сложио, Растодер је добио подршку већине присутних и преузео примат када је у питању политички утицај" Na konferenciji u Godijevu je doneta odluka da se "glavnom snagom" napadne prvo selo Ćaloviće, a nakon njega sela Mojstir, Crvsko i Bare i na taj način onemogući da Kordić sakupi četnike i organizuje otpor.:"Донета је одлука да се „главном снагом“ прво притисне село Ђаловиће, а затим села Мојстир, Црвско и Баре, те тако онемогући сакупљање Кордићевих четника и њихов организован отпор."