Хакка (кин. 客家语, пин. Kèjiāyǔ), такође познат и као хакка кинески је група повезаних кинеских дијалеката који се говоре широм јужне Кине и Тајвана. Овај језик може да се чује и у неким деловима источне и југоисточне Азије.

Због чињенице да се употребљава у изолованим регионима, где је комуникација због неприступачности ограничена, развило се неколико верзија и дијалеката овог језика. Прича се у различитим провинцијама, као што су: Гуангдунг, Гуангси, Хајнан, Фуђен, Сичуан, Хунан, Ђиангси и Гуејџоу. Осим ових провинција, прича се још на Тајвану, у Сингапуру и Индонезији. Разумевање између хакка кинеског и осталих верзија кинеског језика, као што су мандарински, ву, јуе итд., је тешко успоставити. Неки дијалекти унутар хакка групе су се појединачно развијали, па је и између њих тешко постићи разумевање. Јако је сличан ган кинеском језику, па га неки чак сматрају и подврстом овог језика. Неке верзије севернијег хакка језика имају сличности са јужнијим верзијама ган језика, због чега су научници и дошли до таквог закључка. Други сматрају да су сличности које постоје међу њима последица области у којој се ови народи налазе.

На Тајвану изузетно мала група људи прича хакка кинески, али се и поред тога сматра центром за очување и проучавање овог језика. Постоје разлике у изговору код тајванског хакка језика и хакка језика који се говори у остатку Кине. Чак и на Тајвану, где употреба овог језика није велика, постоје две верзије.

Меисиан дијалекат (кин. 梅州话, пин. Méizhōuhuà), познат и као моијен дијалекат, који се прича на североистоку Гуангдунга, уједно се сматра и стандардним дијалектом овог језика. Гуангдунгски одсек за образовање званично је створио романизовану верзију моијена 1960. године.

Етимологија Реч хакка дословно значи „гост“ или „породица гостију“. Хак, на мандаринском Kè, значи „гост“, док ка, на мандаринском jiā, значи „породица“. Припадници овог народа свој језик зову хак-ка-фа или хак-фа. Неки га ословљавају и са нгаи-фа, што значи „мој/наш језик“.

Историја

Рана историја Сматра се да је Хакка народ мигрирао са севера Кине на југ Кине крајем владавине династије Западни Ђин. Узрок су били рат и немири унутар државе. Преци су на југ стигли из провинција Хунан и Шанси, одакле су са собом понели говор карактеристичан за те пределе. У њима се данас говори мандарински кинески. У данашњем хакка језику постоји много карактеристика архаичне верзије овог језика. На пример, завршни сугласници -п, -т и -к који се не јављају у мандаринском кинеском, су у овој верзији присутни.

Лоран Сагарт (2002) сматра да су хакка језик и јужни ган кинески у сродству и да је њихов заједнички предак прото-јужни ган језик. Њиме се говорило у Ђиангсију током владавине династије Сунг. Денг (1999) је уочио сличност између хакка језика, тај-кадајских језика и хмонг-мијен језика.

Због миграција, хакка језик има пуно одлика других језика. На пример, постоји сличност у вокабулару код хакка језика, мин кинеског и ше језика (спада у групу хмонг-мијен језика).

Лингвистички напредак У хакка језику, као и у већини сино-тибетанских језика, је дошло до промена у изговору, а то је проуроковано променом фонема. На пример:

Карактери као 武 (рат, борилачке вештине) и 屋 (соба, кућа) су се у старокинеском изговарали као mwio и uk (Вилијам Х. Бакстер). У кантонском се овакав изговор још увек користи (武 mou5, 屋 uk1), док је у мандаринском додата фонема [в], па се ове речи изговарају као 武 wǔ и 屋 wū. Старокинеска фонема /ɲ/, која се јавља у речима 人 (човек, људи) и 日 (сунце, дан) је још увек заступљена у хакка језику, док је дошло до промене у мандаринском и кантонском (у мандаринском се изговарају као 人 rén, 日 rì, а у кантонском као 人 yan4, 日 yat6).

Дијалекти Хакка има дијалеката колико у тој области има округа. Неки дијалекти се толико разликују да мештани нису у стању да се међусобно разумеју. Окрузи који се ту налазе су Пингјуен, Дабу, Ђиаолинг, Сингнинг, Вуху и Фенгшун. Сваки округ има специфичну фонетичку карактеристику. На пример, у Сингнингу је дошло до претварања [-м] и [-п] у [-н] и [-т]. Поред тога, дијалекат у Хонг Конгу нема медијално [-у], због чега се карактер 光 изговара као [kɔŋ˧], за разлику од меисиан дијалекта по коме се овај карактер чита као [kwɔŋ˦].

Тонови се исто разликују. Већина дијалеката има шест тонова, али међу осталим дијалектима постоје они који су изгубили своје почетне тонове (rusheng). Речи које су се изговарале у овом тону су сада сврстане у групу оних које тај тон немају. Пример оваквог дијалекта је Чангтинг, који је заступљен у Фуђен провинцији. У неким дијалектима су научници приметили трагове старијег тоналног система. Дијалекти Хаифенг и Луфенг, који се причају у провинцији Гуангдунг, имају укупно седам тонова.

На Тајвану, две највеће дијалекатске групе су Сисиан и Хаилу. Већина људи која говори хакка језик на Тајвану је пореклом из ове две регије. Једна одлика ових дијалеката, свих осим Сисиан и Дабу дијалеката, која се не јавља у другим групама јесте присуство ових сугласника ([tʃ], [tʃʰ], [ʃ] and [ʒ]).

Главна подела дијалеката је следећа:

Хуиџоу дијалекат Меисиан дијалекат Вуху дијалекат Сингнинг дијалекат Пингјуен дијалекат Ђиаолинг дијалекат Дабу дијалекат Фенгшун дијалекат Хаилу дијалекат Сисиан дијалекат Раопинг дијалекат (познат и као Шанграо) Џаоан дијалекат

Вокабулар Задржао је велики број једносложних речи, које потичу из старокинеског језика. Препознавање и груписање вишесложних речи се врши употребом тонова и финалних сугласника. +Једносложне речиКарактериИзговор Значење人[ŋin˩]човек, људи碗[ʋɔn˧˩]чинија狗[kɛu˧˩]пас牛[ŋiu˩]крава屋[ʋuk˩]кућа嘴[tsɔi˥˧]уста𠊎[ŋai˩]ја渠 или 𠍲[ki˩]он/она/оно +Вишесложне речиКарактериИзговорЗначење日頭[ŋit˩ tʰɛu˩]сунце月光[ŋiɛt˥ kʷɔŋ˦]месец屋下[ʋuk˩ kʰa˦]дом電話[tʰiɛn˥ ʋa˥˧]телефон學堂[hɔk˥ tʰɔŋ˩]школа筷子[kai zi˩]штапићи

Референце

Категорија:Кинески дијалекти