мини|Седам моаи-ја код Аху Акиви, Ускршње острво. Умјетност Океаније се односи на умјетности и умјетничке предмете настале на острвима Океаније и континента Аустралије чије је насељавање почело прије више од 40.000 година.

Географија и култура

Острва Океаније се простиру од Нове Гвинеје, преко јужног Тихог океана, до Ускршњег острва; сјеверно до Хаваја, а јужно до Новог Зеланда. Већина се налази између тропских крајева и има флору и фауну поријеклом углавном из југоисточне Азије. Океанија се уобичајено дијели на три велике области. Најразноврснија је Меланезија, која укључује Нову Гвинеју и низ острва која се протежу источно од Фиџија. На сјеверу је Микронезија, четири фестона малих острва која прелазе Тихи океан од источних Филипина и југозапданог Јапана. Већина, али не сва, су вулканска острва. Даље на истоку, на отвореном простору централног Тихог океана, налази се огроман полинезијски троугао, који се састоји од високих вулканских острва попут атола, понекад груписаних, понекад изолованих. Полинезија и Микронезија су много ограниченије у флори од Меланезије. Југозападно од саме Океаније налази се континент Аустралија. Његова изузетно разнолика топографија и клима се крећу од тропског сјевера до сушних централних пустиња и климатски умјеренијих региона на југу.

У погледу људских насеља, Аустралија и Нова Гвинеја су далеко најстарије. Групе ловаца-сакупљача из југоисточне Азије почеле су да окупирају Аустралију прије више од 40.000 година, када су Нова Гвинеја, Аустралија и Тасманија биле уједињене у једну велику копнену масу. Много хиљада година касније, када су топографски профили острва постали ближи ономе што су данас, на Новој Гвинеји су почела насељавања заснована на пољопривреди. Касније, у комбинацији са риболовом, насељавања су се наставила на најисточнијим острвима Меланезије, а на крају и Микронезији и Полинезији. Археолошка истраживања тек треба да разјасне детаљну хронологију и природу ових насељавања, али већ је познато да су до краја другог миленијума прије н. е., поморске популације заузимале највећи дио острва Меланезије, дио Микронезије, као и острва Тонге и Самое, у западној Полинезији. Већина преосталих насељивих острва у јужном Пацифику је насељена око 1000. године н. е.

Културно, Аустралија и Тасманија су остале изоловане, а њихови становници никада нису усвојили пољопривреду. Меланезија се диверзификовала, на стотине културних и језичких група, иако су многе од њих, посебно на истоку, имале одређене заједничке црте. Полинезија је била много уједињенија у култури и језику, развила се из прото-полинезијске групе из источне Меланезије. Микронежани и Полинежани су били вјешти пољопривредници, рибари и поморци, добро прилагођени условима животне средине усамљених тропских острва. Океанске заједнице развиле су опсежне системе робне размјене, понекад на велике удаљености, па се трговина често одражавала у њиховој умјетности. У Микронезији и Полинезији, умјетност, ритуали и друге специјализоване активности су институционализоване у оквиру хијерархијског друштвеног поретка. Друштвена организација је била изузетно разнолика широм Океаније. У Меланезији, где су друштва углавном била нехијерархијска и супарничка, њихове вође и ривали су се борили за контролу над политички независним заједницама. У микронезијским и полинезијским друштвима, обично организованим у стратификоване групе, власт су имали поглавице чији је ауторитет био санкционисан њиховим насљедним статусом. Океанија је, дакле, била регион значајне старине и разноликости, у коме су живјеле популације које су, прије контаката са Европљанима, биле веома добро повезане са својом околином и такође способне да је искористе са очигледним савршенством.

Умјетност и умјетнички предмети

Међу материјалима који су коришћени у изради умјетничких предмета били су и неки који су узети из природе без модификација: лишће, цвијеће, сјеме, камење, земља, шкољке и перје. Али најчешће су коришћени материјали које се могло подвргнути значајним промјенама: дрво, кора дрвета, камен, кости, биљна влакна и боје. Разбој је коришћен у Микронезији, западно од Санта Круза. На добром дијелу читавог овог краја израђивана је керамика. Постоје археолошки докази да је упражњавана на истоку у Самои и Тонгу у раним праисторијским временима, а неколико фрагмената је чак прикупљено са Маркиских острва. Међутим, нема вијести да је у Полинезији било грнчарије у вријеме првог контакта са Европљанима, у 18. вијеку, осим у Тонгу.

Народи Океаније су на своје умјетничке предмете и грађевине гледали као на израз личне моћи или престижа, као на привремено пребивалиште духова или као на облике друштвене контроле. Океански кануи и куће заједнице (светилишта) су градиле и украшавале групе људи под управом веома искусних градитеља. Ови објекти су имали велики престиж и били су симболични израз друштвеног јединства. Преносиви предмети, одјећа, украси на тијелу или чак сакаћење тијела из културних или побожних разлога, често су симболично изражавали друштвени статус особе унутар мреже појединаца из реда друштвене хијерархије или хијерархијског супарништва.

Западни посматрачи су често своју пажњу усмјеравали на форму, а не на садржај океанијске умјетности, јер је велики дио културне историје овог региона слабо проучаван, а сама форма у океанијској умјетности се може лакше цијенити у смислу западне културне норме. Али, сматрање традиционалних умјетности океанијских друштава као „примитивним” показује расцијеп у разумијевању многих сложених односа који постоје, или су некада постојали, између умјетности и других аспеката друштвеног и културног обрасца. Умјетност Океаније не треба посматрати као предмете са сврхом „изнад” друштва и његове заједнице. Као саставни дио понашања и мисли, и повезан са технологијом и економијом, али и политиком и религијом, не може се добро разумјети без осврта на његов културни контекст.

Све већи број историчара умјетности и антропологије проучава умјетност Океаније са становишта друштава која су предмет студије. Међутим, због празнина у размјени истраживачког рада на лицу мјеста, многе од ових умјетности су недовољно познате. Стога их је тешко прецизно дефинисати и приказати правилне односе између њих. Стање истраживања је врло неуједначено и не дозвољава проста уопштавања о карактеру и значењу. Ова ситуација је погоршана јер одговарајућа терминологија за тачан опис и анализу умјетничких предмета још није развијена. Ријечи као што су „умјетност”, „занат”, „стил” и „форма” често се користе непрецизно, јер имају значајне конотације везане за њихову употребу у европској историји умјетности. Није примитивна умјетност народа Океаније, већ њено разумијевање у свијету изван Океаније, посебно на Западу. Стога се једино може написати сажетак садашњег знања, а не њеног „укупног” етнографског положаја који је некада постојао.

Умјетност Меланезије мини|Савремени фестивал Хули Вигман култура у Новој Гвинеји У суштини, меланезијска умјетност је била, а у одређеним областима и даље јесте, важан облик комуникације према изражавању односа које су људи формирали са другим људима, са својим природним окружењем и својим боговима. Церемоније и обреди који су наређивали и реафирмисали ове односе могли су, сами по себи, бити драмске манифестације, које се морају посматрати као феномени изражавања изнад њихових саставних елемената, пјесме, плеса, музике, тјелесних украса, скулптура или слика.

У Новој Гвинеји, која је данас призната као једна од великих свјетских уметничких области, визуелна умјетност је попримила регионалне форме толико разнолике да се у њеном истраживању уопштено разликује неколико стилских области. Унутар сваке области појединачно постојало је богатство креативних активности, од којих велики дио не спада у домен атрактивних и колекционарских предмета те их се често неправедно игнорише. Умјетност Нове Гвинеје јасно одражава дух размјене комуникације и такмичења који је прожимао сва меланезијска друштва. Вјеровање у духовну размјену били су суштински за успјешну трговину и објашњава кануе заштићене чаролијом на обали, острвима и ријекама. Међу најпознатијим поморским пловилима која и данас показују ову улогу су елегантни гласачки кануи округа Масим. Чланови његове посаде плове прстеном острва које обухвата „кула”, високо организовани систем церемонијалне размјене и комуникације. Кулска роба, која се размијењује на овим походима, никада није престајала да кружи, јер престиж који симболизује не припада никоме доживотно. Умјесто тога, привремено власништво над њом представља висину повјерења међу осталим партнерима у групи.

Ова типично меланезијска тема ефемерног приказа такође карактерише фестивале размјене Мока на планини Хаген (Нова Гвинеја), јер се у тим приликама престиж човјека оцјењује према ономе што се види да посједује и дарује. Племена Хагена такмиче се са другим планинским племенским групама у плесу, сложеним тјелесним украсима и ношњама, и бесједништву. Сами су своји најоштрији критичари, у бризи и потрази за равнотежом између свијетлих и тамних елемената украсне умјетности тијела, вјештине у плесу, и логици и хвалисавости бесједе.

Ови племенски „сабори”, ако их се тако може назавти, подједнако су се развијали и на другим мјестима гдје се тражио и драматизовао контакт са натприродним. Током иницијације у друштво одраслих, дјечаци Намау из Папуанског залива морали су да плешу по цијелој кући мушких церемонија уроњени у чељусти духа каиаимуну. Овај дух је представљен огромним четвороношцем направљеним од прућа, а његов глас су производиле зујалице. Музички инструменти, бубњеви, прорезани гонгови, флауте и зујалице, често имају, или су некада имали, свету улогу у Новој Гвинеји. мини|Декорација куће-светилишта, Нова Гвинеја Тамо гдје су постојала тајна друштва у Новој Гвинеји, светилишта су функционисала као мијешани симболи мушке солидарности и ауторитета. Абелами из Мапричког краја и данас граде ове свете грађевине, неке висине и до 24 метра, сјајно полихромиране и украшене плетеним маскама на забатима. Унутра се налазе плетене маске за велике јамове (од 3,5 до 4,5 метара висине), који се појављују на обредним светковинама. Унутрашњост светилишта (куће) је женског рода, а иницирани мушкарци који у њега уђу, по локалном вјеровању се рађају обрнуто у светом царству, а чак и боја нанесена на ове древне резбарије представља моћну чаролију. мини|Меморијалне статуе-постоља за лобање предака зване корвар, Нова Гвинеја.