Херкулови задаци је збирка кратких прича коју је написала Агата Кристи и која је први пут објављена у САД-у од стране издавачке куће "Dodd, Mead and Company" 1947. годинеJohn Cooper and B.A. Pyke. Detective Fiction – the collector's guide: Second Edition (pp. 82, 88). Scholar Press. 1994; American Tribute to Agatha Christie и у Великој Британији од стране издавачке куће Collins Crime Club у септембру исте године.Chris Peers, Ralph Spurrier and Jamie Sturgeon. Collins Crime Club – A checklist of First Editions. Dragonby Press (Second Edition) March 1999 (p 15) Америчко издање се продавало по цени од 2,5 долара, а британско за осам шилинга и шест пенија.
У збирци се појављује белгијски детектив Херкул Поаро и даје извештај о дванаест случајева којима намерава да заврши своју каријеру приватног детектива. Његови редовни сарадници (његова тајница госпођица Фелисити Лемон и собар Џорџ) појављују се на кратко, као и главни инспектор Џап. Све приче су први пут објављене у раздобљу између 1939. и 1947. године.
У предговору, Поаро изјављује да ће пажљиво бирати случајеве који ће одговарати митолошком низу Дванаест Херкулових задатака. У неким случајевима (као што је "Немејски лав"), веза је веома слаба, док је у другима избор случаја више или мање приморан Поароу околностима. У последњој причи „Заточеништво Кербера“ има догађаја који одговарају дванаестом задатку са готово самосатиричном погодношћу.
Радња
Пролог Херкулу Поароу је у посети др. Бартон, стипендиста факултета "Све душе" који рецитује потекао неке делове Хомерове "Илијаде" (ХХIII 316 м) и претвара у разговор на тему необичних хришћанских имена и како неки од паганских имена које родитељи дају својој деци не одговарају њима. Размишља како су Поароова и мајка Шерлока Холмса седеле заједно и расправљале о именима за своју децу. Поаро тврди да не познаје легенду о Херкулу. Разговор се окреће ка Поароовој намери да се повуче након што заврши неколико случајева који га занимају и лично привлаче, а Бартон се кроз смех позива на дванаест Херкулових задатака. Ова опаска даје Поароу станку за размишљање и након што је његов посетилац отишао, Поаро се упознаје са подвизима свог легендарног имењака, одлучујући да ће његови последњи случајеви опонашати Херкулових Дванаест задатака.
Немејски лав Госпођица Лемон, Поароова тајница, проналази први задатак у писму отвореног предузетника сер Џозефа Хогина чијој жени је отет пекинезер. Поаро упознаје Хогина који му каже да је пас отет пре недељу дана, али враћен за откуп од двеста фунти. Хогин би ту ствар оставио да се иста ствар није догодила једном познанику у његовом клубу. Поаро упознаје раздражљиву леди Хогин и њену накарадну дружбеницу, госпођицу Ејми Карнаби, која се очигледно плаши свог послодавца. Госпођица Карнаби је повела пса Шан-Танга (кога је Поаро описао као „правог лава“) у шетњу парком и застала је да се диви беби у колицима. Када је погледала доле, неко је пресекао поводац пса и он је био отет. Порука о откупнини каже да новац оставе у новчаницама у коверти за капетана Кертиса на адреси у Блумсберију.
Поаро почиње своју истрагу. Након што је сазнао име претходног послодавца госпођице Карнаби, леди Хартингфилд која је умрла годину дана раније, он посећује њену сестричину која потврђује став леди Хогин о недостатку интелекта, али и суштинских добрих особина госпођице Карнаби која брине о непокретној сестри и да је добра са псима толико да јој је леди Хартингфилд оставила свог пекинезера. Поаро разговара са чуваром парка који се сећа догађаја са отмицом. Затим истражује адресу на коју је послат новац за откупнину и открива да је то јефтин хотел у коме се често остављају писма и за оне који ту и не бораве. Његова трећа посета је супрузи човека кога је Хогин упознао у свом клубу, а који даје врло сличну причу оној коју је испричала леди Хогин о методи отмице и тражења откупа. Његова последња посета је поново сер Џозефу да извести о напретку и тада је приметио да однос сер Џозефа и његове плавокосе тајнице није само пословне природе.
Поаро шаље свог собара да истражује и проналази адресу која потврђује Поароове сумње о томе где би пекинезер био и шта ће тамо пронаћи. Поаро одлази у посетуи проналази госпођицу Карнаби, њену непокретну сестру Емили и пса пекинезера Августа. Они су део преваре коју воде жене које су дружбенице богатим и незахвалним дамама. Ове жене су слабо плаћене, без дара и биће одбачене када остаре. Пас Август ког изводе у шетњу је њихов и пуштају га с повоца да се врати до сестриног стана сам и тако обезбеде сведоке "злочина". "Предмет" отмице се налази у сестрином стану, а његов власник је рекао за откуп. Често је пратилац тај који се шаље са ковертом новчаница у фунтама која иде у општи фонд за све пратиоце укључене у шему. Госпођица Карнаби се осећа кривом за свој злочин, али то оправдава на основу начина на који се према њима понашају њихови послодавци – тек неки дан ју је леди Хогин оптужила да јој је мењала тоник пошто је било непријатног укуса. Поаро им говори да њихове активности морају да престану и да се новац мора вратити леди Хогин, иако је сигуран да ће успети да убеди њеног мужа да не укључује полицију.
Поаро објашњава све сер Џозефу и нуди две алтернативе: кривично гонити злочинца (којег не именује), у ком случају ће изгубити новац, или једноставно узети новац и прогласити случај затвореним. Похлепни сер Џозеф пристаје на другу варијанту и узима Поароову признаницу. Детектив скреће разговор на случајеве убиства и говори узнемиреном сер Џозефу да га подсећа на једног белгијског убицу који је отровао своју жену да би се оженио тајницом. Поароово значење је сасвим јасно и потресени човек враћа Поароу признаницу, говорећи му да задржи новац. Поаро га шаље назад госпођицама Карнаби, говорећи им да је то последњи допринос њиховом фонду пре него што се заврши. У међувремену, леди Хогин говори свом мужу са олакшањем да њен тоник више нема тако горак укус.
Лернејска хидра Поароа за помоћ тражи лекар, др. Чарлс Олдфилд, који има ординацију у Маркет Лубору, малом селу у Беркширу. Жена му је умрла пре нешто више од годину дана и у селу се прича да ју је он отровао. Људи га избегавају и послато му је неколико писама пуних мржње, али он ништа не може да учини да заустави овај талас недобронамерних оговарања – попут глава Лернејске хидре када се један извор трачева прекине, други расте на његовом месту. Дакле, његов крајњи циљ је да пресече главни извор трачева баш као што је хидра убијена одсецањем своје рањиве главе.
Госпођа Олдфилд је била тешко болесна чија смрт је наступила због чира на желуцу чије назнаке су сличне назнакама тровања арсеном. Оставила је свом мужу незанемариву своту новца и, под притиском, Олдфилд признаје да се доста разговора врти око Џин Монкриф, његове младог дистрибутерке којом жели да се ожени, али се не усуђује због разговора. Поаро путује у Маркет Луборо и упознаје Џин. Она је искрена о свом односу са Олдфилдом и својој несклоности према његовој жени, али се противи Поароовој замисли о ископавању и обдукцији тела. Поаро обилази село, алудирајући да је повезан са Министарством унутрашњих послова и тиме генеришући много лицемерних жамора, саосећања за лекара и, што је још важније, имена ко је шта и када рекао.
Из овога он сазнаје за садашње место где се налазе двоје Олдфилдових слугу који су напустили посао након што је госпођа Олдфилд умрла: сестра Харисон која је бринула о болесници и породична собарица Беатрис. Сестра Харисон прича причу о томе како је чула како Џин и лекар причају о непосредној смрти његове жене у којој је било јасно да је то догађај који су обоје нестрпљиво ишчекивали. Медицинска сестра је сигурна да је и Беатрис сигурно чула разговор. Поаро јој говори о наводним плановима ископавања тела, а медицинска сестра разматра ову вест и онда му говори да се слаже да тако нешто треба да се уради. Док је разговарао са Беатрис, она је снажно порицала да је чула било какав разговор, али му је рекла за неколико сумњивих прича о Џинином прављењу лекова или кувања чаја за госпођу Олдфилд који је медицинска сестра просула или заменила пре него што је болесница могла да попије.
Поаро је добио дозволу за ископавање тела и показало се да је тело прожето арсеном. Медицинска сестра Харисон је потресена и говори Поароу нову причу како је видела Џин да меша шминку са прашком из амбуланте. Поаро упозорава полицију која проналази такву шминку у спаваћој соби Џининог преноћишта. Показују га медицинској сестри Харисон која узбуђено потврђује да је то та коју је видела – да би јој Поаро рекао да се такве шминке производе тек три месеца. Даље, његов собар Џорџ пратио ју је неколико дана раније, сведочивши како је купила комплет шминке у Вулвортсу, а затим је видео како путује до Џининог преноћишта да би га тамо сакрила. Заробљена и сломљена, медицинска сестра Харисон признаје убиство.
Поаро разговара са Џин и говори јој да је разговор за који је медицинска сестра Харисон тврдила да га је чула изгледао психолошки мало вероватан јер два могућа завереника никада не би водила такав разговор на месту где их је лако чути. Приметио је позитивно реаговање медицинске сестре када јој је рекао о могућем ископавању тела, а затим је позвао Џорџа који је био сведок куповине комплета шминке и постављања замке за Џин. Побуда је била љубомора јер је сестра Харисон била убеђена да је Олфилд због љубазног понашања током неколико година намеравао да је жени.
Керинејска кошута Поаро је присиљен да остане у енглеској сеоској гостионици јер су му се покварила кола која је возио возач. Иако није ценио лоше куван оброк који му је послужен, он је уживао у опуштању испред ватре у својој соби након шетње кроз снег да би стигао до установе. Прекину га је механичар који покушава да поправи кола. Младић – Тед Вилијамсон – невероватно је згодан и добро грађен, попут грчког бога, а Поаро подсећа на пастира из Аркадије. Вилијамсон зна за Поароов углед и тражи од њега да уђе у траг младој девојци која је нестала.
Претходног јуна, Вилијамсон је позван у велику кућу у близини која се зове "Граслон" да поправи покварени радио. Власници куће и њихови гости били су на чамцу, а собарица га је увела код руске балерине која је тамо боравила. Златокоса собарица звала се Нита и Вилијамсон се заљубио у њу. Изашао је са њом у шетњу и она је рекла да ће се вратити са својом газдарицом за две недеље и да ће га поново видети, али када је дошло време за њихов други састанак, собарица је била другачија. Нова собарица, Мери Хелин, дала му је адресу у Северном Лондону да пише Нити, али на његово писмо није одговорено.
Поаро посећује ову адресу и сазнаје да се девојка, Италијанка, вратила у своју домовину. Газдарица је описује као тамнооку и лоше ћуди. Поаро покушава да уђе у траг Нити преко њене бивше послодавке Катрине Самушенко, али му је речено да је балерина отишла у Швајцарску. Такође разговара са власником "Граслона" сер Џорџом Сандерфилдо, који се са нелагодом сећа Мери, али се не сећа собарице приликом прве посете мадам Самушенко његовој кући и мисли да је Поаро погрешио. Мери је тема Поароове следеће посете. Запослена је последње недеље јуна када је претходна спремачица отишла, вероватно због болести. Она наговештава да зна нешто о сер Џорџу што би Поаро желео да зна, али детектив не прихвата понуду, на њену велику љутњу.
Поаро разговара са својом везом из позоришног света који му каже да је плесачица отишла у Вагрна Алпима у Швајцарској јер болује од туберкулозе и да је њена собарица Италијанка из Пизе. Поаро путује у Пизу да би од њене породице сазнао да је Нита Валета коју зову Бјанка имала упалу слепог црева и да је умрла на операционом столу. Поаро је наизглед дошао до краја своје потраге, али нешто га мучи и он се сели у Швајцарску где затиче Самушенкову лошег здравља.