Либерализам је идеологија која сматра заштиту личних слобода основном сврхом постојања државе. Либерали по правилу стоје на страни права на одступање од установљених норми и ауторитета по политичким или религиозним питањима, и у том смислу напротив конзервативизма. Пошто је право појединаца да сами обликују своје друштво такође међу основним поставкама либерализма, либерали су такође готово увек супротстављени тоталитарним, и често колективистичким идеологијама (фашизму, комунизму).
Реч „либерал“ потиче од латинске речи -{liber}- („слободан“) и либерали свих школа себе виде као заштитнике слободе, посебно слободе од традиционалних ограничења. Почеци либерализма, у ери просветитељства, поставили су ову филозофију у јасној супротности феудализму и меркантилизму. Када су се касније током Француске револуције и деветнаестог века у тој опозицији профилисале и далеко радикалније филозофије, либерализам се поставио као једнако противан идеологијама социјализма и комунизма, мада „левије“ либералне школе мишљења подржавају неке од социјалдемократских циљева и метода.
Конзистентну класификацију либерализма отежава тенденција доминантних струја у области да себе описују као либералне и ту идентификацију оспоравају заступницима мањинских позиција. Реч „либерал“ не само да означава било коју у широком спектру различитих политичких позиција у разним земљама, већ у разним језицима носи и сасвим различите конотације, те може бити како висок комплимент, тако и увредљива етикета.
Развој либерализма
Корени либерализма Либерали кажу да њихове идеје сежу још од хуманизма, ренесансе и револуције 1688. у Великој Британији. Међутим, прве покрете широко прихваћене као „истински либералне“ налазимо у просветитељству, посебно виговце у Енглеској, филозофе у Француској (Жан-Жак Русо, Волтер, Дидеро, Монтескје), и покрет за независност у америчким колонијама. Ови покрети били су супротстављени апсолутној монархији, меркантилизму, и разним облицима религијског правоверја и клерикализма; и по први пут установили концепте права појединаца и владавине права, те важност управљања државом преко изабраних представника.
„Слобода“ као суштинско право грађана, конституената политичких ентитета, истицана је наново и наново кроз историју: у средњем веку, италијански градови-државе устали су под фирмом слободе против папских земаља, а век и по касније Николо Макијавели је очување слобода окарактерисао основним обележјем републиканског уређења. Републике у Фиренци и Венецији имале су изборе, владавину права, и слободно предузетништво током највећег дела петнаестог века, до пада под доминацију спољних сила у наредном веку.
мини|лево|120п|Џон Лок Либерализам као свесна идеологија–да, дакле, слобода није тек додатак, већ фундаментална основа права унутар политичког ентитета, и касније државе–почео је да поприма јаснији облик као одговор апсолутизму, посебно у Уједињеном Краљевству. Дефинитиван разлаз означио је концепт да слободни појединци могу представљати и основу политичке стабилности, радије него бити тек носиоци дозвола до нивоа на којем ту стабилност не угрожавају. Овај концепт први пут налазимо у радовима Џона Лока (1632—1704), чије су Две расправе о влади установиле две фундаменталне либералне идеје: економску слободу, дакле право на поседовање и коришћење имовине, и интелектуалну слободу, укључујући и слободу савести, коју је изнео у Писму о толеранцији (1689). Он, међутим, своје ставове о верским слободама није проширио и на католике.
мини|десно|120п|Шарл Монтескје Лок је даље развио и ранију идеју о природном праву, под којима је он разумевао „живот, слободу и имовину“. Његова „Теорија природних права“ заправо је далека претеча модерног концепта људских права. Ваља напоменути да је за Лока имовина важнија од права на учешће у власти и јавном одлучивању: он није подржавао демократију, из бојазни да би давање моћи народу нашкодило светости приватног власништва. Па ипак, идеја природних права имала је кључну улогу у давању идеолошке подлоге америчкој и француској револуцији, које су несумњиво имале и извесну демократизујућу компоненту.
У исто време, у континенталној Европи, Шарл де Секонда, барон де Монтескје излаже доктрину о законима који би ограничавали чак и власт монарха. У свом делу О духу закона Монтескје резонује да „боље речено, најбоље ће бити прилагођена природи она влада, која се буде најбоље уклопила са нарави и хумором народа за чије је добро и установљена“–радије но гола власт силе. Настављају га политички економиста Жан-Батист Се и Дестит де Траси, међу најватренијим поборницима „хармонија“ тржишта, и, свака је прилика, творци економског термина лесе-фер (, срп. „пусти својим током“, „остави на миру“).
У другој половини 19. века уобличиле су се две школе мишљења, посебно важне за каснију либералну мисао. Корене првој од њих можемо наћи још у „шкотском просветитељству“, укључујући ту мислиоце Дејвида Хјума, Адама Смита, Имануела Канта и Андерса Хиденијуса.
Међу бројним и разноврсним Хјумовим доприносима, вероватно је најважнија његова тврдња да ће основна правила људског понашања надјачати све покушаје њиховог ограничавања или регулисања. Примера ради, Хјум тако обара пројекат меркантилних држава стицања богатства кроз гомилање све више злата и сребра, објашњавајући да су цене у вези са количином новца, те да овај процес напросто може једино генерисати инфлацију.
мини|лево|120п|Адам Смит Шкот Адам Смит (1723—1790) излаже теорију да би појединци могли обликовати како морални систем, тако и економски живот, без управљања за потребе државе, те да ће, штавише, најјаче бити управо оне нације које своје појединце оставе слободнима да спроводе личне иницијативе.Шкотска филозофија у 18. веку, Станфордова енциклопедија филозофије Смит о моралним осећањима Залагао се за укидање феудалних и меркантилних прописа, државно одобрених монопола и патената, и сматра се великим поборником принципа „лесе-фер“–минималног владиног уплитања у рад слободног тржишта. Смит је развио и теорију мотивације којом је покушао да помири људску себичност са нерегулисаним друштвеним поретком (теорија моралних осећања, 1759). Његово најважније дело, Богатство народа (1776), нуди објашњење како би се слободно, неуређено тржиште природно само регулисало кроз збир појединачних одлука учесника.
Кант, иако Немац, био је под јаким утицајем Хјумовог емпиризма и рационализма. Његови најважнији прилози либералном мишљењу су у области етике, посебно његова тврдња о категоричком императиву. Кант је тврдио да су усвојени системи разума и морала субординирани основним природним и моралним законитостима, и да ће стога напори да се ове потоње ограниче или потисну нужно завршити неуспехом.
Други правац мишљења, чији ће значај касније све више расти, основао је Жан-Жак Русо. Његова тврдња да се човек рађа слободан, али да је већ образовање довољно да га унутар друштва ограничи, потресла је монархије његовог времена. Русоова теза о органској вољи нације, која дакле иде у прилог принципу самоопредељења народа, такође одступајући од династичких политика свог времена, постаће кључни елемент у Декларацији Народне скупштине у Француској револуцији, и схватањима важних личности у Америци, попут Бенџамина Френклина и Томаса Џеферсона.
Либералне револуције мини|лево|200п|Ежен Делакроа: Слобода води народ Сви ови мислиоци су, међутим, радили унутар политичког оквира монархије (чак и ако су неке од њих биле уставне монархије). Идеја да би појединци могли сами обликовати своје окружење кроз деловање добро схваћених основних правила остала је теоретска све до америчке и француске револуције (познате у српском језику под комунистичким називом „буржоаске револуције“). Према томе, иако се револуција 1688. понекад узима за преседан, ове две револуције касног 18. века постале су примери које су пратили каснији револуционарни либерали.
мини|десно|150п|Декларација о независности САД Френклин, Џеферсон и Џон Адамс били су од изузетног значаја када је земљаке Американце требало убедити да се побуне у име Закона Природе и Бога Природе, попут Монтескјеа, и себи обезбеде живот, слободу и тежњу ка срећи, попут Лока. „Амерички експеримент“ стајао је иза демократске владе, личне слободе, и, једнако важно, омогућио економски развој који је најбоље постигнут помоћу ова два механизма. Када је требало писати предлог Савезног Устава САД, конкретне начине на које се идеја конкурентских интереса унутар правног система као потребан и довољан гарант слободе могла уградити у јасно одређене структуре, изнашла су двојица младића Џејмс Медисон и Александар Хамилтон. Они су проширили утицај ове нове идеологије и на амерички систем власти, залажући се за њену стриктну поделу на законодавну, извршну и судску и систем контроле и равнотеже између ових грана, за права савезних држава и дводомно законодавно тело.
мини|десно|150п|Француска Декларација о правима човека и грађанина У средишту овог новог таласа либерализма био је најчешће идеал „државе-ноћног чувара“, ограничене на задатке спровођења и одбране закона, спречавања злоупотребе власти, ширења тржишта и одбране земље. Чак је и приправна војска била сумњива, уз веровање да би милиција била довољна за одбрану, уз морнарицу коју би одржавала држава за потребе трговине.
Француска револуција, настављајући непосредно збацивање монархије скупа са њеним аристократским друштвеним поретком, била је знатно страснија у свом веровању у егалитаризам (једнакост) и нужност уклањања старог поретка. Кључни тренутак у француској револуцији било је одбацивање уставне монархије и проглас представника трећег сталежа да од тада они чине „Народну скупштину“ и представљају интересе француског народа.
Француска револуција није успела да преброди транзицију од побуне до стабилности како је то Американцима пошло за руком. Уместо коначног републиканског устава, Наполеон Бонапарта постаје прво директор, потом конзул, и напокон цар. На самрти, Наполеон је изјавио „Желели су још једног Вашингтона“ – дакле вођу који би војно успоставио нову државу, али без жеље за својом династијом. Са друге стране, француска револуција је отишла даље од америчке у успостави опште војне обавезе, националног држављанства за све, и далекосежне „Декларације о правима човека“, аналогне америчкој Повељи о правима.
Идеологија либералних револуција Са доласком романтизма, либерална гледишта су од предлога за реформу постојећих влада постали захтеви за променама. Америчка и француска револуција додале су „демократију“ на листу вредности за које се либерална мисао залаже, а политички суверенитет засновали на „правима човека“. Ова идеја, да је народ суверен, и способан да сачини и спроводи све неопходне законе, ишла је даље од схватања просветитеља. Наместо простог истицања права појединаца унутар државе, народ је постао држава, а све државне моћи изведене су из „правичне сагласности својих субјеката“.
мини|лево|120п|Жан-Жак Русо У овом погледу, мора се нагласити уговорна природа либералних схватања. Једна од основних идеја првог таласа мислилаца либералне традиције била је да појединци склапају договоре и поседују имовину. Ово гледање данас вероватно не изгледа посебно радикално, али у њихово време, већина имовинских закона одређивала је имовину као посед породице или одређеног њеног члана, на пример „главе породице“. Обавезе су биле засноване на личним (заклетва) и феудалним (вазалство) везама лојалности, а не на размени конкретних добара. Временом, либерална традиција је почела да гледа на добровољни пристанак и добровољни договор као на основу легитимне власти и закона. Овај поглед је даље унапредио Русо својим појмом друштвеног уговора.