Француски импресионистички филм (прва авангарда или наративна авангарда) односи се на групу француских филмова и филмских стваралаца из 1920-их.Bordwell, David. French Impressionist Cinema. New York: Arno Press, 1980.
Филмски научници су имали много потешкоћа да дефинишу овај покрет или да одлуче да ли га уопште треба сматрати покретом. Дејвид Бордвел је покушао да дефинише јединствену стилску парадигму и скуп начела. Други, наиме Ричард Абел, критикују ове покушаје и лабавије групишу филмове и филмске ствараоце, на основу заједничког циља „истраживања процеса репрезентације и значења у наративном филмском дискурсу“.Abel, Richard. French Cinema: The First Wave 1915–1929. New Jersey: Princeton University Press, 1984. Неки, као што је Дадли Ендру, би се борили да доделе било какав кредибилитет као "покрет".Andrew, Dudley. Mists of Regret. New Jersey: Princeton University Press, 1995.
Периодизација
Пикторијализам (почевши од 1918): састављен од филмова који се углавном фокусирају на манипулацију филмом као сликом, кроз камеру, мизансцен и оптичке уређаје. Монтажа (почевши од 1923): у том тренутку ритмичко и брзо монтажа постаје све више коришћена. Дифузија (почевши од 1926.): у том тренутку су филмови и филмски ствараоци почели да следе друге стилске и формалне модусе.
Однос према и одступање од холивудске стилистике Међутим, чак је и Марсел Л'Ербијер, један од главних филмских стваралаца повезаних са покретом, признао јединствен теоријски став: „Нико од нас – Дулак, Епстајн, Делук или ја – није имао исти естетски поглед. Али имали смо заједнички интерес , што је било истраживање те чувене кинематографске специфичности. О томе смо се у потпуности сложили."Aitken, Ian. European Film Theory and Criticism: A Critical Introduction. Edinburgh: Edinburgh University Press: 2001. p. 82.
Реевалуација Бордвелове анализе коју је урадио Ричард Абел види филмове као реакцију на конвенционалне стилске и формалне парадигме, а не као Бордвелов модел сличности. Тако Абел овај покрет назива наративном авангардом. Он гледа на филмове као на реакцију на наративну парадигму која се налази у комерцијалном филмском стваралаштву, односно холивудској, и заснива се на књижевној и генеричкој референцијалности, нарацији кроз међунаслове, синтаксичком континуитету, реторици заснованој на вербалном језику и књижевности и линеарној наративној структури. 6, затим га подмеће, варира, одступа од њега.
Филмски ствараоци и филмови (избор)
Абел Ганс (La Dixième symphonie 1918, J’Accuse 1919, La Roue 1922, and, above all, Napoléon 1927) Жан Епстајн (Coeur fidèle 1923, Six et demi onze 1927, La Glace a Trois Face 1928, and The Fall of the House of Usher 1928) Жермејн Дулак (The Smiling Madame Beudet 1922) Марсел л'Ебријер (El Dorado 1921) Луј Делук (La Femme de nulle part 1922) Жан Реноар (Nana 1926)
Референце
Категорија:Француска култура Категорија:Покрети у кинематографији